header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Нова књига: Зборник реферата са конференције "Православно-католички дијалог после Јасеновца"
Нова књига: Зборник реферата са конференције "Православно-католички дијалог после Јасеновца" Штампај Е-пошта
уторак, 15 фебруар 2011

 Поштовани посетиоци,

С радошћу вас обавештавамо да је 14. фебруара 2011. изашао из штампе, на српском језику, зборник реферата са конференције одржане у Санкт Петербургу 28. октобра 2010. под насловом „Православно-католички дијалог после Јасеновца“. Захваљујући преводиоцу зборника, господину Ранку Гојковићу, овом приликом, као најаву књиге, објављујемо шири извод из веома запаженог реферата Алексеја Николајевича Швечикова „Сачувај нас Боже таквих пријатеља“. Књига се, иначе, може поручити на телефон: 066-92-55-479.

Уредништво

+++

Алексеј Николајевич Швечиков

„САЧУВАЈ НАС БОЖЕ ОД ТАКВИХ ПРИЈАТЕЉА...“

...Крсташки походи. Различити извори различито их називају, било их је шест или седам и трајали су практично цео XIII век. Иницијатор и идејни надахнитељ тих похода био је Ватикан. За званични циљ похода прогласили су спасење гроба Господњег и других хришћанских светиња, које су подвргнуте порузи и уништењу исламских освајача на Блиском истоку.

Истински циљеви, који нису објављени широком аудиторијуму и учесницима похода, сводили су се на сасвим друге задатке. То је ширење власти и утицаја Ватикана на све православне цркве тог региона и њихово подвођење под папску власт, а заједно са тим и  слабљење њиховог ослонца, византијске империје. Затим, циљ је био истиснути ислам са Блиског истока и показати ко је истински газда средоземног региона, користећи попљачкана богаства из тих похода ради стварања оснивачког капитала западне цивилизације и  на тај начин решити своје економске и социјалне проблеме (масовна глад, болести и социјални потреси који су тресли средњовековну Европу).

Да православне цркве потчине папи нису успели, али су зато успели још више ослабити византијску империју и приближити је пропасти. Што се тиче победе над исламом, она није била достигнута. Али пљачкање Блиског истока довело је до тога да се  огромно богатство истока нашло у Европи.

Инквизиција. Пошто је духовни а посебно морални ауторитет католичке цркве у очима верујућег народа био с разлогом ослабљен, то је природно почела јачати и опозиција таквој цркви. Међутим, црква није кренула путем моралне обнове и духовног оздрављења својих служитеља, већ путем коришћења насилних метода према својим опонентима, прогласивши свако противљење за јерес. Тако је створена специјална црквена институција, наводно за борбу само са јересима, под називом „Инквизиција“. Била је то званична институција Католичке цркве ради истраживања, суђења и кажњавања јеретика. Али у стварности, црква није толико водила борбу против јеретика, колико против свих појава опозиције у односу на у њој  постојећи поредак.

Практична делатност Инквизиције почела је 1227. године, када је папа упутио у Фиренцу свог специјалног изасланика за борбу са јересима у том граду. Ватикан је 1233. године створио читаву екипу за борбу са јересима, која је била директно потчињена папи. Она је била састављена од монаха Доминиканског реда и Фрањеваца. Да би се Инквизицији придодала некаква законска форма, створени су специјални судски органи – трибунали, који су се састојали од самих инквизитора, јавног бележника, промотера, саветника, тамничара, секвестора и нижих службеника.

Вођење истраге остајало је у тајности. Од оптуженог се тражило да говори истину о својој делатности и начину мишљења и да открије имена саучесника. Трибунал је крајње ретко изрицао ослобађајуће пресуде. Чак и када оптужба за јерес није била доказана, оптуженик је подвргаван црквеној осуди.

Оптужени који су признали своју кривицу, по правилу су били кажњавани одузимањем имовине, лишавањем права и били су закључавани у затворе. Истрајни јеретици који нису одустајали од јереси и нису признавали своју кривицу, осуђивани су на смртну казну спаљивањем на ломачи. Било је немогуће уложити жалбу на решење Инквизиције, јер је у залеђини тих судова стајао сам папа, изнад кога, како тврди црква, нема на земљи ни појединца ни организације. На суду нису постојали адвокати.

Личност инквизитора била је неприкосновена и он је био одговоран једино пред папом.

Кажњавање јеретика, као правило је спровођено пред великим (организованим) народним масама на главном тргу града или другог насељеног места, у недељни дан на специјалном подијуму. Кажњавање је личило на неке театралне представе, некада уз присуство главних лица световне и црквене власти.

Дејства и пресуде инквизиционог трибунала често су били очигледно неправедни, па су изазивали неслагања и протесте верујућих. Некада је долазило и до убистава инквизитора (као што се десило у Авињону 1242. године).

Крајем XIII века делатност Инквизиције је била прекинута због нараслог протеста становништва, али је са почетком Реформацијског покрета унутар Католичке цркве, она обновљена средином XVI века, у нешто другачијој форми. Папа Павле III је 1542. године створио специјалну конгрегацију под својим руководством, у коју је ушло 10 кардинала, 27 саветника и 3 квалификатора. Главни задатак конгрегације била је контрола. Била је то затворена организација и презимена чланова се нису објављивала.

У Шпанији је тај талас Инквизиције посебно узео маха. Још пре стварања папске конгрегације у Шпанији је по налогу папе постављен генерални инквизитор и Савет инквизиције. Први генерални инквизитор постао је чувени религиозни фанатик Торквемада – организатор прогона Јевреја из Шпаније и масовних одмазди над јеретицима. Страшни резултат његове личне инквизиторске делатности било је спаљивање на ломачи 17 000 људи оптужених за јерес у Шпанији.

Пошто је борбу са јеретицима почела двеста година после других европских земаља, Шпанија је Инквизицију задржала све до прве половине XIX века. Последњи јеретик кажњен је у Шпанији 1826. године.

Идеологија страха која се учврстила у Католичкој цркви, очигледно се толико укоренила у сазнање римских папа и црквеног клира, да су они по завршетку једне кампање по наметању страха, одмах започињали другу у том истом духу. (Вера се није учвршћивала хришћанском љубављу, него животним страхом пред црквом.)

На смену инквизицијској кампањи стигла је нова Инквизиција у форми борбе са вештицама, која је обузела сву Европу у XVI-XVII веку. Црква је објавила да Европу потреса нова јеретичка несрећа – врачање, чарање и вештичарење. Папа Инокентије VIII је 5. децембра 1484. године издао специјалну булу о борби против те јереси, прогласивши неопходност тога да у току те борбе „католичка вера узраста и цвета, а да се свака јеретичка нечистоћа искорењује међу вернима“.[1]

У були се каже да су многа лица оба пола отпала од вере и упала у грех јереси,  врачања и чарања. Уз помоћ префињених демонских начина, ти врачеви и врачарке и гатари и гатарке су мучили људе, „спречавајући мушкарце да производе а жене да зачињу децу... изазивајући код жена превремени порођај, оштећујући потомство животиња, житарица, винове лозе и воћа на дрвећу и тако даље“.[2] Осим тога, они богохуле, одричу се вере и „чине свакојаке безбројне преступе и злочине.

Пошто је то отпадништво узело великог маха и претило разлагањем вере, црква је принуђена да предузме најоштрије мере ради пресецања и искорењивања те сатанске појаве. Због разлога тако широког размаха и посебне опасности, була је свим инквизиторима „омогућавала пуну могућност да у свим црквама где они нађу за потребно, проповедају реч Божију и да раде све друго што сматрају за потребно и неопходно“.[3] Инквизитори су за „потребно и неопходно“ за борбу са „новим сатанизмом“ нашли већ испробано средство у католичкој инквизицији – ломачу.  У Европи су поново почеле да горе ломаче Инквизиције, само што су им још додали пећи за спаљивање вештица. По неким изворима, та кампања борбе са  вештицама однела је 200 000 живота жена не само средњег и старијег узраста, него и младих девојака, па чак и седмогодишњих и осмогодишњих девојчица.

Ево неких чињеница тога фанатизма. У Женеви је 1542. године било спаљено на ломачи 540 жена. У Лотарингији је током петнаест година прве половине XVIII века, од стране инквизитора Никола Ремија било предано огњу 900 вештица. Други свирепи инквизитор Балтазар Фос је у другој  половини XVII века спалио на ломачи 700 несрећних жена. За 6 лета (1624-1630 г.) у Бамбери је било спаљено 600 „вештица“.

У Немачкој је ствар дошла дотле да је после расправе инквизитора, у неким селима остајало само по две, три живе жене.

Да би се обезбедио неоспоран успех конвејнера по питању спаљивања вештица, у граду Неису магистрат је саградио специјалну пећ огромних размера.

У већ помињаном Брамбергу, за „вештице“ је била одређена посебна кућа, где су држане до суђења. У то време хранили су их јако посољеном харингом, али им нису давали воде, купали су их у врелој води, у коју су због јачег ефекта убацивали паприку. Жене су подвргаване мучењу због сваке против њих поднете оптужбе.

У шведском рејону Далекарнији је 1669. године, после некакве (ником познате) епидемијске болести деце и спровођења истраге око тога, Инквизиција спалила 84 одрасле жене и петнаесторо деце, која су као бајаги кварила децу у рејону.

Тај списак католичког безумља може се продужити.

Ми смо размотрили најтеже злочине католичке цркве, који су кварили хришћанство, који су га изнутра разједали одбацујући његову суштинску идеју о спасењу човека. Уместо да црквене пастире претвори у узоре духовно-моралног начина односа према свету и људима, несебичног служења Богу и прокламованим принципима хришћанског понашања, она их је претварала у властољубивце жедне богатства, високих положаја и неумереног сладострашћа. Она је у својим редовима формирала арогантне гордељивце, који презиру све који су испод њих, претендујући на апсолутну некажњивост за своју распусност.

Покривши се срамотом која се не може опрати, она је нанела страшан компромитујући удар хришћанству, породила расколе у хришћанској цркви, разрушивши црквено јединство испровоцирала је Реформацију, тако заложивши темеље дехристијанизације западне цивилизације.

Чак и познати католички историчар Џозеф Лортц био је принуђен да призна да је Реформација XVI-XVII века била „припремљена и изазвана кршењем основних принципа и основних норми понашања које су постојале у средњем веку“.[4]

Дубоку суштину издаје коју је извршила Католичка црква у односу према хришћанству, открио је наш велики сународник Ф. М. Достојевски у роману „Брађа Карамазови“  (у поглављу о Великом инквизитору). Могуће да је за образац Великог инквизитора Достојевском послужио лик Торквемаде, главе шпанске инквизиције XVI века. У основи монолога између Инквизитора и Христа кога је он заробио, постављена је четврта глава Јеванђеља од Матеја, која нам говори о томе каквом је искушењу од ђавола подвргнут Исус Христос у пустињи, после четрдесетодневног поста.

Три суштинска проблема смисла човековог живота и човечанства, поставио је ђаво пред Христа. То су проблем координације односа духовног и материјалног, проблем слободе воље и проблем власти. Погледајмо дијалог Исуса са ђаволом у Јеванћељу: „И приступи к Њему кушач и рече: Ако си Син Божји, реци да камење ово хлебови постану. А Он одговори и рече: Писано је: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих. Тада одведе Га ђаво у свети град и постави Га наврх цркве; Па Му рече: Ако си Син Божји, скочи доле, јер у писму стоји да ће анђелима својим заповедити за тебе, и узеће те на руке, да где не запнеш за камен ногом својом.  А Исус рече њему: Али и то стоји написано: Немој кушати Господа Бога свог. Опет Га узе ђаво и одведе Га на гору врло високу, и показа Му сва царства овог света и славу њихову; И рече Му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: Иди од мене, сотоно; јер стоји написано: Господу Богу свом поклањај се и Њему једино служи. Тада остави Га ђаво, и гле, анђели приступише и служаху Му.“[5]

По мишљењу Великог инквизитора, та три захтева Исусу која му је поставио „мудри дух у пустињи“ садрже у себи сву прошлост, будућност и садашњост човечанства. Нико ништа мудрије није предложио: „Јер у та три питања као да је скупљена у једну целину и предсказана сва даља историја човечанства и јављена су три начина у коме су садржане све неразрешиве историјске противуречности људске природе на кугли земаљској“.[6]

Исус је одговорио на предложена искушења ђаволова. А какав одговор би дала руководећа врхушка Римокатоличке цркве дореформационог периода. Она би осудила Христа зато што је он, заједно са хлебом насушним поменуо и Реч Господњу као пуноправан услов потпуне вредности људског живота. Потом би га осудила зато што није толико заволела Реч Божију колико саблазни земаљског живота, које не ублажавају дух него тело. Ми смо се у то већ уверили током спроведеног истраживања, горе изложеног.

Што се тиче слободе воље то, по мишљењу Великог инквизитора, „никада и ништа није било за човека и човечанство неподношљивије од слободе“.7 Он сматра да се  „ochlos“ (руља) више плаши слободе него ватре, јер не зна како да је користи. Зато, када је добије, он почиње да тражи коме би је предао и поклонио је оном благодетељу, који би га избавио од угњетавања слободе. Тим више и са већом радошћу, он даје слободу ономе ко ће га нахранити. Ако га нахрани ђаво, он ће се и њему поклонити. Када на земљи ишчезну богови, људи „падају пред идолима“, сматра Инквизитор. 

Хришћанство је религија слободе. Њу дарује Бог човеку, који Га је спознао: „А Дух (Свети) је Господ; а где је Дух Господњи ондје је слобода“. (2 Коринћанима, 3, 17) „Познајте Бога и познаћете истину, и истина ће вас избавити.“ (Јован, 8, 32) „Ако вас, дакле, Син избави, заиста ћете бити избављени.“ (Јован, 8, 36)   

Нажалост, прелати Католичке цркве били су другог мишљења поводом слобода и сматрали су да их слободним не чини Господ Бог, него они сами. То поимање слободе као самовоље, као слободе греха, а не као хришћанско поимање слободе, учврстило се у руководству Католичке цркве дореформационог периода. То и јесте кључ за схватање тог моралног и духовног расула у коме се нашло средњовековно друштво у његовој завршној етапи.

На исти начин католицизам је одговорио и на ђаволску тежњу ка властољубљу. Христова позиција, када говори о неопходности служења Богу, а не власти католичких прелата, није их у потпуности задовољавала. Они су хтели да владају над свим и у свему, прикривајући се иза Христовог имена и остајући некажњиви. Проглашење непогрешивости и потчињености папе само Богу, као да је својом сенком покривала сав католички клир и дозвољавала му да се понаша тако слободно, да је та слобода разлагала све духовне и моралне вредности западног друштва. Неумерена свепрождирућа жеђ за влашћу, стремљење да се буде над свим и да се наређује свима, карактеристична је за католичко црквено руководство тога времена. Црква се претворила у страшну деструктивну силу, која је заразила читаво друштво, стално порађајући нове конфликте и безакоња.

Али, главна невоља католичке цркве није била чак ни та, горе наведена изопаченост. Главна њена беда је био однос према верујућима, који је за њу био „плебс“, „олош“ неспособан да живи без вође. Код Ф. М. Достојевског се Инквизитор потпуно отворено и недвосмислено на ту тему овако изразио: „О никада, никада они неће без нас себе нахранити! Никаква наука им неће дати хлеба док буду слободни, али свршиће се тиме да ће они принети своју слободу пред наше ноге и рећи нам: `Боље нас и поробите, али нас само нахраните`. Схватиће, најзад,  сами на крају да је незамисливо да слободе и хлеба земаљског има довољно за све, јер никад, никада неће умети да поделе међу собом оно што имају! Такође ће се уверити да никада не могу бити слободни, зато што су немоћни, порочни, ништавни и бунтовници“.8

Приметимо међутим, да истовремено док се Католичка црква практично бавила самоуништењем, хришћанску веру је одржавао управо тај „плебс“ и „олош“. Да није било тих „плебеја“ и „руље“ то јест обичних парохијана, Католичка црква би одавно била ништа друго него историјска чињеница са неславним крајем. Управо паства а не клир, спасили су је од потпуне пропасти и самоуништења.

  

Католичка црква од Тридентског до II Ватиканског сабора

Реформација XVI-XVII века је потресла саме темеље Католичке цркве, јер се није радило само о отпору према реформским процесима у самој цркви, колико о спасавању саме цркве. Ј. Лортц назива Реформацију највећом катастрофом за целу историју Католичке цркве. „Ни јереси из периода раног хришћанства, ни срдњовековне секте, чак ни деоба Источне цркве од Рима, не могу се поредити са Реформацијом по свом утицају на само постојање цркве и вере“, пише он.9

Она је разорила јединство хришћана, што је представљало највеће зло причињено Цркви и Богу. И то зло је учињено рукама саме Католичке цркве, тачније њеног клира. Католичка црква је практично изгубила право да буде духовни и морални наставник западне цивилизације и уступила то наставништво протестантизму – фактички сенци хришћанства, у којој се „црквено предање... замењује историјском науком, црква религиозним друштвом, таинства и мистични култ – условностима симболике. Саборност се изгубила... опит духовног живота се променио унивезитетским семинаријама, а место светитеља заузели су учени теолози. Протестантизам нема идеала ни пута светлости, без кога нема истинске религије, као што нема ни уметности без уметничког генија“.10

Протестантизам је из религије светлости и спасења, претворио хришћанство у религију универзитетске професуре, а Свето писмо у науку о хришћанству. Непогрешивост и светост папе у католицизму, у протестантизму су замењени непогрешивошћу и светошћу науке. Ако је средњовековни католицизам убијао хришћанство моралним развратом и бездуховношћу  црквеног клира, то је протестантизам уништио хришћанство путем научних метода и научних теорија. 

Ипак, треба одати дужно поштовање цркви. Нашавши се на граници погибије, она је нашла у себи снаге да призна своје грешке и своју кривицу пред хришћанством и учинила је покушај да се обнови и врати хришћанским изворима. Одлучујућу улогу у томе одиграо је чувени Тридентски сабор, који је не само спасао цркву, него је и обновио, дајући јој нов импулс развоја. „Сабор у таквој ситуацији“, пише Лортц  „треба да постане модел живота цркве, требало је да католичкој пастви донесе нове снаге, учврсти слабу свест и вољу ка реформама цркве у ширем смислу те речи.11

Сабор је био најтежи по напрегнутости и најдужи по времену трајања за сву историју Католичке цркве. Он је протицао у три етапе (од 1545. до 1547. године; од 1551. до 1552. године; од 1562. до 1563. године). Основни резултати сабора огледају се у томе што су се успели одбранити основни богословски принципи Католичке цркве - одвојити истину Католичке цркве, покушао се пронаћи компромис са протестантима али у томе се није успело и унета је пуна јасноћа у појам „Црква“, заштитивши је од погрома реформатора.

На тај начин, у епоху новог времена западне цивилизације, Католичка црква је ступила унижена и ослабљена. Вратити решавајући утицај те цркве на ток развоја европске цивилизације она више није могла. Сада она није водила процес развоја, него је он потчинио њу себи. 

Епоха Просвећености породила је религиозни релативизам, индиферентност и скепсу. Резултат тога била је идеја религиозне трпељивости, која је касније прешла у принцип либералне толерантности. Тако је трасиран пут ка отказивању од појма истине и ка догматској незаинтересованости, који је практично водио до погибије сваке истинске религиозности и процвата религиозних подела. 

Политички фактор који је ограничавао утицај цркве на друштво, постала је повећана улога државе, која је почела да подсећа на оваплоћење „апсолутног разума и апсолутног права“. На тај начин је црква изгубила водећу улогу у животу друштва.

У пуританској Америци се од 1791. године примењује закон о одвојености државе од цркве, који је лишио цркву могућности утицања на политику државе у мирском смислу. Држава је постала свемоћна сила у развоју друштва. Либералне идеје почињу све више да проничу у окриље Католичке цркве. У круговима вишег духовенства почињу све више да се баве идејама француских просветитеља, што је разлагало богословље. 

Француска револуција 1789. године, нанела је тежак ударац Католичкој цркви, која је први пут после прогона хришћана у првим вековима хришћанства у римској империји била подвргнута репресијама и погрому. Манастири су се распуштали, цркве затварале. Непослушни црквенослужитељи били су подвргнути кажњавању. Око 40 000 свештеника је бежало из земље. Под претњом казни, неки свештеници су се добровољно лишавали сана. Од 87 католичких бискупа у Француској, двадесет три су се одрекли сана под притиском световне власти.

Тај револуционарни опит репресија над црквом применили су оружјем и бољшевици у Русији и нацисти у Немачкој. Али овде се не могу повући паралеле. У Совјетској Русији РПЦ је у првој етапи револуције потпуно отказала од било какве сарадње са безбожном влашћу, а после никада није освештала те злочине и репресије које су твориле световне власти.

А Католичка црква је узимала директно учешће у нацистичким делатностима и била саучесник у њиховим злочинима. Осврнимо се само на ужасне чињенице и жестокост без преседана коју су творили хрватски нацисти током Другог светског рата над правосланим српским живљем.

Тек недавно (излазак књиге о А. Степинцу на руском језику и ова конференција у Петрограду о геноциду над Србима – прим. прев.) је нашој јавности постало познато злочиначко деловање хрватских католика, којим је у тим годинама руководио загребачки надбискуп Алојзије Степинац, који се обрачунавао са православним српским живљем 1941-1945. године.

Људска историја не познаје такву чудовишну жестокост и нечовечност, какву су пројавили хрватски нацисти католици према православним Србима. Само у систему концентрационог логора Јасеновац, на српској територији зверски је убијено више од пола милиона православних Срба. Систем мучења и мрцварења је увелико премашивао сва есесовска мучилишта Хитлерове Немачке. Поред убиства ударцима маљем по глави и пререзивања грла специјалним ножевима „срборезима“, живим људима су кидане руке, ноге, прсти, уши, усне, полни органи, вађене су очи људима, женама су резане дојке. И та нечувена зверства освештавали су католички свештеници. Међународна комисија о геноциду над православним Србима установила је да је у том злочину узело учешћа око хиљаду и петсто служитеља Католичке цркве: свештеника, монаха и чак и монахиња. И то учешће је благословила глава Католичке цркве у Хрватској, надбискуп Алојзије Степинац. И тога „надбискупа геноцида“ је 1998. године беатификовао (то јест произвео у блажене) папа Јован Павле II. Познато је да папа Бенедикт XVI намеравао да узме учешће у беатификацији Алојзија Степинца, која се планира у Хрватској.12 Очевидно је код католичког руководства генетска мржња према православнима јача чак и од здравог разума, ако се оно одлучује на такве акте. А наши либерали данас трабуњају о некаквим заједничким моралним вредностима са католицима, који нас православне, као бајаги,  зову на уједињење са католицима. Тешко је овде одредити чега има више: незнања, цинизма или елементарне издаје своје вере.

 

Вратити „заблуделог сина“

Важна етапа у животу Католичке цркве после Другог светског рата био је Други ватикански сабор (1962-1965. године). По мишљењу папе Павла VI, тај сабор је решио четири главна задатка. Под један - развој самосвести Католичке цркве; под два - реформа цркве; под три – учвршћење хришћанског јединства; под четири – дијалог са околним светом.

Немамо овде  могућности (тиме би изашли из оквира овога чланка) да анализирамо све завршне документе тога сабора, али ћемо се осврнути на неке од њих, као на онај који се тиче учвршћења хришћана и дијалога са околним светом, како га види папа Павле VI. Том проблему посвећени су следећи завршни документи Сабора: „Декрет о Источним католичким црквама“, „Декрет о екуменизму“, „Декрет о религиозним слободама“ и „Пастирски Устав о цркви у савременом свету“.

Почнимо са „Декретом о Источним католичким црквама“. Тај документ, признајући подељеност на Западне и Источне цркве, ипак не зове Источне цркве православним, већ наставља да их сматра католичким (или привремено отпалим од Католичке цркве). У том документу се каже: „Иако се тако одељене цркве – Источне и Западне, делимично разликују међусобно као по обредима или богослужењима, црквеном дисциплином и духовним наслеђем, ипак оне на једнак начин подлежу (подвлачење наше – А. Ш.) пастирском управљању римског понтифика, који по Божијој вољи прејемствује Блаженом Петру у првенству (подвлачење наше – А. Ш.) над целом црквом. Ето зашто су те цркве једнако достојне, јер ниједна од њих не превазилази другу захваљујући обреду и оне се користе једним те истим правима, једним те истим обавезама, укључујући дужност проповедања Јеванђеља у целом свету, под руководством римског понтифика“.13 Та (трећа) тачка овог Декрета не оставља никакву сумњу да Ватикан сматра све Источне православне цркве привремено отпалим од једине истинске хришћанске, то јест Католичке цркве и да ће, пре или касније, те „отпале“ цркве бити враћене под руководство римског понтифика. Једино се не наводи на који ће се то начин догодити: „Свети сабор се веома радује плодотворној и делатној сарадњи Источних и Западних Католичких цркава и ИСТОВРЕМЕНО изјављује: све ове правне норме се успостављају за данашње услове, све док  (подвлачење наше – А. Ш.) Католичка црква и одељене Источне цркве не уђу у пуно општење“.14

У другом саборском Декрету „О екуменизму“ наводи се мисао о несавршенству истине Христове у учењу и обредима Источне цркве, јер сву пуноћу Новога завета и све његово богатство, Христос је по мишљењу Сабора „поверио“ само римском папском престолу. „Ми верујемо да је једино сабору апостола, на чијем је челу Петар, Господ поверио све богатство Новог завета, да би на земљи створио једно Тело Христово, Коме треба да се у потпуности приклоне сви, који на овај или онај начин већ припадају народу Божијем.“15 

Наведени текстови, узети из једног од докумената Другог ватиканског сабора, без икакве сумње сведоче да се не ради ни о каквој равноправној сарадњи између Католичке цркве и православних цркава Истока, већ о повратку тих, по њиховом мишљењу „заблуделих“ цркава у окриље „једине истинске“ хришћанске цркве, то јест Католичке цркве.

Можда некоме изгледа да се та „истинска црква“ преобразила, да је искупила кривицу претходних грехова, да се очистила од „сваке скверни“ и има право на руководећи положај над целим хришћанским светом.

Међутим, како је могућа сарадња са црквом, која је издала Онога, по Чијој је вољи била саздана. То је илузија али не и могућност. Овде као и свугде, принцип:  „ко једном изда“ делује у потпуности. Једном крочивши на пут отпадија основних хришћанских принципа, заповести и вредности, она продужава да их одбацује и данас, чиме продужава и своје доприношење процесу дехристијанизације западне цивилизације. Савремена Католичка црква, издајући Христову веру, све очигледније прелази на позиције савременог либералног глобализма и његове идеологије. Апсолутно није случајно II ватикански сабор у својству руководећих принципа Католичке цркве у савременом свету прихватио основне либералне принципе – слобода, толерантност, људска права и слобода мишљења.

Решења тога Сабора, којима се данас руководи Римокатоличка црква, нису добила  једнозначну оцену чак ни у окриљу саме цркве, па у том смислу и међу делом епископа. Чак и данас, владајући папа Бенедикт XVI, док је још био кардинал, био је принуђен да призна нејединственост докумената сабора. 

„Резултати Сабора“, писао је он  „како данас изгледа, жестоко су обманули очекивања свих... папе и оци, делегати Сабора, надали су се достизању новог католичког јединства, али су уместо тога почели конфликти... који су од самокритике, прерасли у саморазрушење. Нада на нови прилив ентузијазма у знатној мери се претворила у досаду и разочарање. Уместо очекиваног продора, ми смо, напротив, дошли до процеса постепеног пада.“16

Затим је кардинал Јозеф Рајцингер признао да је II ватикански сабор прихватио вредности које су се скупиле у два века либералне културе и помирио цркву са либерализмом.

Још жешћу позицију од кардинала Рајцингера, у оцени II ватиканског сабора, изнео је француски католички надбискуп Марсељ Лефевр. Он је тај сабор назвао директном издајом Христа и Његовог учења и написао је о тој издаји целу књигу. Он је жестокој критици подвргао либералне принципе које је тај сабор промовисао као темеље за будућу делатност не само секуларизованог света, него и цркве. Он није само осудио прихватање тих принципа (толерантност, слобода мишљења, људска права), већ их је подвргао жестокој и аргументованој критици, разоткрио је њихову лаж и лицемерје, њихову неприхватљивост не само за хришћански живот, него и за друштвени, световни.

Сумирајући резултате анализе либералне суштине Сабора и његових главних докумената, Лефевр их је сматрао новим, за цркву смртоносним кораком у страну одустајања од принципа хришћанске вере.

„Хришћанско и католичко друштво“, писао је он „у крајњем случају и црква, гину не само под притиском комуниста и масона, колико од последица издаје либералних католика, који су прво организовали Сабор, а затим остварили постсаборске реформе... Чињенице сведоче о томе да је у данашње време саборски либерализам цркву довео до гроба.“17

Руска православна црква данас није подвргнута спољњем притиску комуниста, али је  зато очигледан спољни притисак на њу од стране либерала и масона, чија је главна машта укидање РПЦ и замена хришћанских православних принципа народног живота, принципима либерално-глобалистичким. Нажалост, спроводилац тог притиска је постао и део црквеног клира, који пројављује неумесну тежњу да се слије у „братски“ загрљај са црквом, која иде у гроб, по мишљењу католичког бискупа. То нам даје за право да наше црквене либерале назовемо гробарима Руске православне цркве, који желе њено духовно и морално разлагање. Дозволити развој таквог екуменистичког религиозног процеса, значи потписати смртну пресуду не само РПЦ, него и самој Русији.

 

Либерализам и католичка црква

Историјска анализа унутрашњег разлагања Католичке цркве  дозвољава нам да увидимо како је протекао тај процес и у каквим формама. Ми видимо колико је неумерена жеђ за влашћу у врху Католичке цркве довела до разлагања једне апостолске хришћанске Цркве на два дела (Западну и Источну цркву), као и унутрашње духовно-морално разлагање црквеног клира које је довело ту цркву до религиозне реформе и нове спирале преко које се слаби јединство, опада ауторитет хришћанске цркве, из чега следи секуларизација и либерализација друштва. Либералне идеје проничу и у Католичку цркву и на крају је доводе до погубних решења II ватиканског сабора (1962-1965. године).

Изворе либералних идеја треба тражити у древности. У европској цивилизацији оне су почеле продирати у епохи новог времена, а званично признање на државном нивоу, те идеје су добиле крајем XVIII века, у Француској буржоаској револуцији. Управо је либерализам постао идеологија те револуције и она нам је дала могућност да јасно схватимо да је либерализам антипод хришћанства (и религије уопште), његов непомирљиви покварени и вечни непријатељ. Потврда те тезе представља и немилосрдни, крвави прогон Католичке цркве за време Француске буржоаске револуције у осамнаестом веку.

Премда у каснијим европским револуцијама деветнаестог века, либерализам није прибегао сличним обрачунима са црквом, то не значи да је он изменио свој однос према религији. Они су као и пре, остали непријатељи, али се изменила тактика њихове антирелигиозне политике. Либерализам је одустао од револуционарних погрома и прешао је на тактику исцрпљивања, назвавши је принципом одумирања религије. Он је решио да преко самог папе укине  супротстављену Католичку цркву. „Ми морамо тражити и добити таквог папу“, писали су либерали  „који би одговарао нашим потребама, а за то је неопходно формирати поколења достојна владања о коме ми маштамо.“ Они су полазили од тога да ће дочекати таквог папу који ће прихватити њихове доктрине. И тада ће „Духовенство стати под наша знамења, будући уверено да иду под изворним апостолским заставама и тако ћемо ми достићи тријумф револуционарних идеја преко папе“18 Такав папа био је Павле VI, који је руководио другом сесијом Другог ватиканског сабора, кога је Луј Саљарлан назвао дволичним. Он је овако окарактерисао тога папу: „Он је на речима веран Предању, а на делу му је апсолутно супротстављен и непрестано се котрља као ваљак, између Предања и новотарија. Такав папа отвара одличне могућности непријатељима цркве“.19 Материјали II ватиканског сабора показују колико је дубоко проникнуо либерализам у редове јерархије Католичке цркве и колико је велики утицај агената либерализма у њој. Либералне идеје и принципи данас активно спирају догматске основе вере, претварајући цркву у једну од социјалних структура друштва, решавајући световне  а не религиозне задатке. „У Риму се (то јест Ватикану – А. Ш.) више ни на речима ни на делу не осећа дух вере“, наставља Лефевр. „Ствара се утисак да световна влада, која делује и реагује на чисто човечанским методама, на начин овога света, одушевљеног системом мишљења и учења ОУН-а, још није постала светска влада али се томе приближава. Све је то дубоко супротно Царству Небеском Господа нашег Исуса Христа.“20

Током читаве историје супротстављености либерализма и хришћанства, први су упорно од хришћанства тражили решавање три задатка. 

1.  Ослободити разум од притиска објективне истине, која је у суштини увек релативна, никад апсолутна. И то се у потпуности може рећи и за хришћанство. Али, може ли се неко, ко уважава себе и одговара за реч Божије Цркве, сагласити са тим либералним потребама, када по њеној вери Бог јесте апсолутна истина? „Ја сам пут, истина и живот“,  рекао је Исус својим ученицима.

2.  Ослободити истину од догмата. Али како то урадити ако догмати заснивају и откривају истину? Догмати стоје на истини као на чврстом темељу, чије рушење доводи до рушења вере и уништења религије.

3.  Дати верујућима пуну слободу воље у избору религије, признати једнакост свих религија, то јест изједначити хришћанство са сајентологијом, брахма-кумарисом или другим деструктивним  сектама, које себе називају религијом.

Све се то може остварити једино уз потпуну деформацију хришћанског вероучења и отказа од основних принципа хришћанства. Управо је на тај пут стала савремена Католичка црква.

 

Опасност либерализма за РПЦ

Иако Устав Руске федерације налаже да код нас не треба да постоји никаква државна идеологија, у стварности она постоји. То је идеологија либерализма, која има у рукама полуге власти, која све више и упорније продире у све поре нашег живота, трујући својим отровом ум и срца људи, неупућених у подмуклост те идеологије. Стуб либералне идеологије данас је постао принцип толеранције. Многобројни научно-практични форуми су посвећени истраживању тог принципа и разради методичких приручника. Он је уведен у наставне програме, о њему се пишу чланци, брошуре и књиге, штите се дипломски радови и дисертације. Тај принцип је свуда и у свему.

Објекат његовог утицаја није могла не постати ни РПЦ, као главни бастион супротстављања агресивном и лицемерном либерализму. И ми видимо да је и овде либерализам пустио своје корене и почео свој рушилачки рад. Он се чак и не задовољава нивоом писања и изјава познатих црквених либерала – протојереја Георгија Митрофанова и протођакона Андреја Курајева – него се подиже и на више лествице црквене јерархије. И нама је већ познато да је Московска патријаршија створила комисију за преговоре са Ватиканом и да је већ одржан низ  заседања тих комисија. Судећи по притисцима које почињу да осећају противници либерализације како унутар РПЦ, тако и православни мирјани и њихове организације, унутар РПЦ су формиране либералне прокатоличке снаге, које покушавају да ураде са РПЦ оно што су они урадили својевремено у Католичкој цркви.    

То захтева од здравих снага унутар РПЦ и православне јавности, не само будност, него и активно супротстављање процесу либерализације, то јест, разлагању и практичном убијању наше главне духовно-моралне потпоре – Мајке Цркве.

Горак је и трагичан историјски опит Католичке цркве, која је своје разлагање почела са моралним и духовним слабљењем црквеног клира, а свој пут данас завршава не под знамењима Христа него под сатанистичким симболима либерализма. То искуство тражи од нас чврстину и бескомпромисност у одбрани православне вере, јасно схватање суштине и последица реализације тих либерално-глобалистичких стремљења, које воде човечанство ка нечовечности, ка стварању једног „великог мравињака“ или како га је формулисао велики руски филозоф А. Зиновјев - „човечњака“.

Нажалост, Католичка црква и данас наставља да претендује на титулу једине истинске хришћанске цркве, активно се укључује у стварање тог „човечњака“, у коме више неће бити човека као човека – Божије творевине. Наш велики сународник Ф. М. Достојевски нацртао је јарку, трагичну слику тога „човечњака“, кроз уста Великог инквизитора у роману „Браћа Карамазови“. Може само да нас запрепасти подударност слике коју нам је предочио Достојевски са писањима савремених мондијалиста. Ето шта је рекао Христу о будућем људском друштву тај представник високог еталона католичке јерархије. 

Људи тог новог друштва, створеног по њиховим представама о друштву (врхушке те цркве), „ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху привијају уз нас, као птићи уз мајку. Они ће нам се дивити и ужасаваће се и поносиће се тиме што смо тако моћни и тако паметни да смо могли умирити такво анархично, хиљадумилионско стадо. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг тако лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од посла, ми ћемо им организовати живот, као дечију игру, са дечијим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби и немоћни и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше. Ми ћемо им рећи да ће сваки грех бити опроштен, ако је учињен са нашом дозволом, а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, и казну за те грехе узећемо на себе, нека тако буде.21

Ето, такву „идилу“ људског живота је насликао Велики инквизитор, и савремени либерални глобалисти хоће да ту слику оваплоте у живот. За нас је овде важно увидети да у редовима присталица те „идиле“ стоје јерарси Католичке цркве. Достојевски је предвидео да ће она управо на тај начин завршити своје постојање, то јест, не као слушкиња Христа него као слушкиња „мудрог духа пустиње“ који је искушавао Христа на обали Мртвог мора, то јест, као слушкиња ђавола.

Овде је најстрашније то што се радикално изопачава хришћанско учење о човеку, по коме је човек подобије Божије, створено по лику и подобију самога Творца. „И рече Бог: створићу човека по лику Своме и по образију Своме...“ (Постање, 1, 26). 

Пошто је Бог оваплоћење апсолутне слободе, Он је дао човеку право да и он буде слободан. Чак и тада, када је човек извршио први грехопад – јео је забрањени плод – Бог га није зауставио, јер је знао да би тај гест лишио човека слободне воље, обесилио би га и деградирао.         Велики инквизитор сматра да је слобода, од Бога дата, у ствари грешка и несрећа за човека. Скидање са њега неподношљивог терета под именом „слобода“ отвара пут ка изопачености хришћанских симбола.

Зато он сматра да само ослобођење од неподношљивог терета слободе, чини човека задовољним и срећним.

Скидање „бремена слободе“ са човека, дозвољава вероодступницима да скину и замене два важна хришћанска симбола: „пастир“ и „паства“ који су се идентификовали са црквом, појмовима свештенослужитељ и верујући парохијан. У хришћанском поимању „пастир“ и „паства“ симболизују једнакост свих пред Богом, јер су сви „раби Божији“ по духу. Неједнакост се пројављује само у сфери одговорности пред Њим, јер пастир одговара не само за себе, него и за своје стадо.

Ако се у хришћанству говори о потчињавању пастве своме пастиру, у смислу духовног плана, то се код Великог инквизитора, који код Достојевског симболизује Католичку цркву, ти узајамни односи преводе у чисто материјалну сферу. Овде пастир наступа у улози „ћесара“ а паства у улози „олоша“ (руље), безвољних и послушних робова.

Горе смо видели у какве „ћесаре“ су се претворили поједине римске папе и у какве пастире се претворило католичко свештенство, као и какву је цену платила Католичка црква због деформације своје духовне мисије и својих мирских сагрешења. Овде постоји само један закључак: Црква, која је претворила себе у „ћесара“, а паству у лако управљано стадо а не духовну браћу, јесте осуђена. Она губи право и могућност да буде духовни наставник, који води верујући народ ка Богу. Изгубивши то право, почиње да улази у свет и живи по његовим законима, а не по законима Божијим. Одлуке Другог ватиканског сабора су потврда томе, јер су постале камен темељац либералним принципима.

Овде настаје питање о тим циљевима којим стреме наши либерали, инсистирајући данас на тесним узајамним везама са Ватиканом, иако је савршено јасно да та „братска“ дружба може да се заврши трагедијом за РПЦ. Позната руска народна пословица каже: „Сачувај нас Боже од таквих пријатеља, а од непријатеља ћемо се сами избавити“.

 

Закључак

Историјско-методолошка анализа процеса развоја духовно-моралног распада Католичке цркве даје могућност да се издвоје те границе, изван којих хришћанска религија не сме да крочи, да би остала Црква Христова. Црква узима на себе велику одговорност пред Богом и људима, непрекидно се трудећи над духовним и моралним усавршавањем људи, над очишћењем њихове греховне природе, преодољавањем њиховог несавршенства. Она сама треба да буде људима пример те борбе за савршенство, спаљујући духовним огњем из своје средине сваку нечист, која неизбежно продире у њено тело и разлаже је, компромитујући Цркву. То је увек важно, али је посебно важно када је друштво, унутар кога се налази Црква, духовно и морално болесно и помоћ Цркве му је крајње нужна.

У таквим условима Црква треба да је чврста у вери, да збије своје редове, уклони разномислије, које често води до раскола јасних циљева и позиција, верна вековима и хиљаду година ствараној светоотачкој традицији, несаломиво предана речима Светог писма и Светог предања.

Одступање од тих принципа и потреба платиће скупом ценом не само Црква, него и та цивилизација унутар које она постоји. Горко али поучно искуство Католичке цркве треба да се узме у обзир у практичним делима нашег православног живота.

С руског превео:

Ранко Гојковић

______________________

[1]              Цит. по кн.: Шпренгер Я.Молот ведьм. Саранск, 1991. С. 59-60

[2]              Исто  С. 60.

[3]              Исто  С. 61.

[4]              Лортц Й. История церкви (рассмотренная в связи с историей идей). В 2-х тт. Т. 2. М., 2000. С. 76

[5]              Матеја 4, 3-11

[6]              Достоевский Ф.М. Собр. Соч. В 12-и тт. Т. 11. М., 1982. С. 297

[7]              Исто

[8]              Достоевский Ф.М. Указ. Соч. С. 298.

[9]              Лортц Й. Указ. Соч. Т. 2., с. 73.

[10]           Булгаков С.Н. Тихие думы. М., 1996. С. 103.

[11]           Лортц Й. Указ. Соч. Т. 2. С. 74.

[12]           Види материјале конференције

[13]           Документы II Ватиканского Собора. М., 1998. С. 132.

[14]           Исто  С. 140.

[15]           Исто С. 147.

[16]           Цит по кн. Архиепископ Марсель Лефевр. Они предали Его. От либерализма к отступничеству. СПБ., 2007. С. 310.

[17]           Лефевр М., архиепископ. Они предали Его. От либерализма к отступничеству. СПб., 2007. С. 320.

[18]           Цит. По кн. Лефевр М. Они предали Его. С. 21-22.

[19]           Исто С. 23.

[20]           Исто С. 22

[21]           Достоевский ф.М. Собрание соч. В 12 тт. Т. 11. М., 1982. С. 305.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 15 фебруар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.