Ђакон Георгије Максимов

О ЛАЖНОЈ РЕВНОСТИ И ПОЛЕМИЦИ УНУТАР ЦРКВЕ

Двадесет година слободног постојања Цркве у посткомунистичком периоду окарактерисала је, између осталог, појава отворене унутарцрквене полемике о најразличитијим питањима. Књиге, чланци у часописима и новинама, у још већој мери интернет сајтови и форуми посвећени су међусобној полемици православних хришћана.

Право говорећи, то је појава која је сама по себи уобичајена за Цркву. Свети Оци су такође учествовали у полемикама. У сва времена постојали су интелектуални изазови, опасности и заблуде на које је требало упозорити чеда Цркве. Кроз све то откривали су се најискуснији у речи. Разуме се, и сада постоји много ових или оних идеја и појава, чије ширење у црквеној средини представља у мањој или већој мери претњу за духовно стање верујућих. Људи који нису равнодушни и који се ревносно односе према вери не остављају без пажње и одговора изазове и саблазни наших дана.

Међутим, ни за кога није тајна да се неретко у унутарцрквеној полемици могу видети примери који су далеко од светоотачког духа, без обзира на спољашњу најпобожнију реторику.

Као што је познато, грех воли да се крије испод маске неке врлине. На пример, речи о хришћанској љубави могу бити заклон за маловерје и љубав према овом свету - што и видимо у екуменизму. Речи о ревности за веру могу бити заклон за страст осуђивања и мржњу и завист које она рађа. Као што се у првом случају не ради о љубави, већ о лажној љубави, тако се у другом случају ради не о ревности, већ о лажној ревности.

Постоје потпуно јасни критеријуми како разликовати истинску ревност за Бога од лажне ревности. Указаћемо на три таква критеријума.

Истинска ревност се рађа од пламене љубави према Богу и зато се не може изражавати кроз презир према речи Божијој. Као што знамо, Христос је заповедио да се оптужба пре свега говори лично и насамо човеку коме је упућена. Само у случају поновљене упорности, која је посведочена од стране два или три сведока саопштити о томе целој Цркви (види Мт. 18:15-17). Чување или кршење ове заповести од онога који изобличава може бити први критеријум.

Свети Оци су тако поступали са очигледним јеретицима - Свети Кирил Александријски је написао много пажљивих и смирених писама Несторију пре него што је почео јавно да полемише са њим. Такође је и Свети Григорије Палама претходно написао три лична писма Варлааму у којима је желео да сазна да ли је правилно схватио његово учење, а затим га је саветовао да остави заблуду. Они су поступали овако, јер су имали истинску љубав према Богу и људима које су изобличавали јер су хтели, по речи Христовој, да "добију брата свога" (Мт. 18:15), а не да се похвале пред гомилом грмећи лепим фразама.

Међутим, човек болестан од мржње, скривајући се ревнитељском реториком никада не поступа тако. Он одмах, чим му се неко не допадне, хита да објави urbi et orbi. Он се никада не обраћа човеку кога изобличава, јер му он сам по себи није занимљив као личност, као брат. Он је интересантан само као још један објекат задовољења сопствене мрачне страсти.

Овим поводом долазе на ум речи Светог Исаака Сирина: "Ко исправља брата свога у клети својој, тај исцељује сопствени порок. Ко га окривљава пред сабрањем, тај повећава болест сопствених рана. Ко тајно лечи брата свога, тај очигледно показује силу љубави; а ко га посрамљује пред очима другова његових, показује у себи снагу зависти" (Преп. Исаак Сирин, Слово 85).

Други критеријум је - прелазак на личност. Свети Оци су разобличавајући јерес, помињали име јересијарха или неког од идеолога заблуде, ако је то име ионако већ познато свима и ако сам јеретик отворено супротставља своје лажно учење Православљу. Међутим, за Оце је увек главно било откривање заблуде или порока, а не оговарање конкретних јеретика или грешника. Неретко су Свети Оци писали полемичке радове уопште и не помињући имена. То се на пример може видети код Преподобног Јефрема Сирина у делу "Против оних који испитују природу Сина Божијег", код Преподобног Пајсија Величковског у делу "Глас против хулитеља умне молитве". И то је нормално, јер за Оце је била важна борба са грехом, а не са грешником, са заблудом, а не са заблуделима. Код лажних ревнитеља је све супротно. Код њих централно место заузима личност коју су изабрали за жртву, а речи о чистоти вере и преступа против ње - стварних или измишљених - нису ништа више него повод за "закониту" осуду и срамоћење.

Мисао да разоткрију једну или другу појаву која их је узнемирила, не именујући никога, лажним ревнитељима чак и не долази на ум. Ако им се то предложи, они ће тај предлог саслушати без имало ентузијазма. Њима је потпуно незанимљиво да тако пишу, јер ће тако нестати њихов главни стимуланс.

Уопште није тешко одредити шта је за аутора неког полемичког текста главно.

Код Светих Отаца и истинских ревнитеља за веру, ако из текста уклонимо личности које изобличавају, текст по садржају скоро да се неће умањити и погоршати. Ако из текста лажних ревнитеља уклонимо оптужбе против једних или других лица, од текста ће мало шта остати, он ће бити испрекидан, неповезан и без садржаја.

На крају, трећи критеријум који нам помаже да разликујемо лажну ревност од истинске ревности за веру је - ситничарење. Свети Оци и сви истински ревнитељи за веру одлучивали су да изобличе некога само у случају када се говори о свесној, јавној и много пута поновљеној проповеди очигледних јеретичких ставова или о јавном понашању високопостављеног лица које показује да сматра за норму оно што Бог назива грехом. Само такве ствари које се врше очигледно, свесно и много пута и које представљају претњу за многе, били су довољна основа у очима Светих да се лате пера.

Код лажних ревнитеља је потпуно другачије. Њима је довољна једна нетачна фраза или један непромишљени поступак да би објавили свештени рат и почели са писањем разоткривајућих чланака.

Свети Оци су ступали у јавну полемику да би прекинули саблазан изазван тиме што је већ одавно познато, док лажни ревнитељи сами стварају саблазни у Цркви, скрећући свеопшту пажњу на оно на шта нико, без њих, не би обратио пажњу.

Лажни ревнитељи ходају, као лав који риче тражећи кога ће прогутати, гледајући ситничавим оком, тражећи мало познате изјаве или поступке и уопште, сваку ситницу која може послужити као повод за осуду нове жртве.

Дозволићу себи да као закључак наведем речи Светог Игњатија Брјанчанинова о овом духовном проблему. У свом делу "О прелести" он говори: "Треба се добро пазити телесне ревности, која споља делује благочестива, a у ствари је неразумна и штетна за душу. Светски људи и многи монаси, по своме незнању, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њени источници умишљеност и гордост. Ову ревност они величају као ревност по вери, по побожности, по Цркви, по Богу. Она се састоји у више или мање оштром осуђивању и разобличавању због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног реда и поретка. Обманути лажним схватањем ревности, неблагоразумни ревнитељи предајући јој се, мисле да подражавају Свете Оце и свете мученике, заборављајући за себе да нису свети него грешни. Ако су свети разобличавали грешнике и безбожнике, разобличавали су их по заповести Божијој и по својој обавези, на подстицај Духа Светога, а не на подстицај својих страсти и демона. Ко се пак одлучи да самовољно разобличује брата или да му приговори, тај јасно показује и доказује да себе сматра благоразумнијим и бољим од онога кога разобличава, да делује покретан страшћу и обманут демонским помислима...

Човек, вођен плотским мудровањем, никако не може правилно да суди ни о своме унутрашњем стању, ни о стању ближњих...

Треба приметити да по задобијању духовног разума недостаци и погрешке ближњег почињу да се чине сасвим неважним, јер су искупљене од стране Спаситеља и лако излечиве покајањем, а то су исте оне погрешке и недостаци који су се телесном разуму чинили бескрајно великим и значајним. Очигледно, њима је управо телесно мудровање... придавало тако огроман значај. Телесно мудровање у ближњем види такве грехе којих у њему уопште нема: из тог разлога су они који би се повели том неразумном ревношћу често падали у клевету ближњег и постајали оруђе и игралиште палих духова".

Превод са руског:

Станоје Станковић

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/LaznaRevnostMaksimov.htm