(Сусрет Петра Петровића II Владике Рада и римског папе)

             ...Као издавач узимљем себи за право, а због проклете екуменизације која нас је запљуснула ево у наше вријеме, да приложим овај свети документ, да се виђи како је Свети Цетињски Владика „поклонио“ се папи, па да се упореди – како то чине неки данас!

 Знаменити списатељ и песник Љубомир, син Проте Матеје Ненадовића, у последњој години живота Владике Рада, срео се са њим док се налазио у Италији на лечењу. Ненадовић је у то време писао свој дневник, касније штампан као „Писма из Италије“. У 13 – ом писму, у Риму, априла 1851.г. Ненадовић пише о сусрету са римским папом.

 У изводу тог писма наводим један део! Једно послеподне били смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса, одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан-Анђео возили, неједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама, и брзо рече: „Ецеленца, заповедајте изаћи!“ – Зашто?“- упита Владика зачуђено. „Иде, вели, свети отац, и сад ће овуда да прође“.

 „Па нека га, нек иде! – одговори Владика – он има свој пут а ми имамо наш“. Господин Ћурчић (нап.: пише на латиници – несретној – „Цурциц“, те не могу бити сигуран какво је право презиме!, С.М.), који је седео с нама, одмах је изашао из кола.

 Кочијаш, кад види да Владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. (рецимо) Ћурчић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили Владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изађу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође.

 Владици бјеше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече:

 „Божја ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало Црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је и до сада слазио, а владика црногорски заиста неће!“

 Ово сведочанство казује нам, да је Његош пред странцима, као и пред својим народом имао само једно лице, он који није учио богословију, ни теолошке високе школе, руководио се Христовим  речима из Јеванђеља. Оно што је за „да“, нека буде „да“, а што је за „не“, нека буде „не“!

 Зато му је и светао спомен у роду Српском и данас после 156 г.од упокојења.

 (Пише: Миро Роглић)

 Напомена: Овај текст написан је августа 2007.г. Због актуелности збивања, поново је стављен на сајт Православља марта 2008.године.

________________

 *) Наслов мој. Издавач – Стојан Мандић, Панчево, марта 2008.

 Извор: „П.П. ЊЕГОШ, последњи владајући владика црногорски“, Милорад Г. Медаковић, репринт издања Књигопечатње А. Плевића, Н. Сад, 1882. – издање Стојана Мандића, Панчево – Београд, 2008.

Приређивач: "Борба за веру"