Архимандрит Серафим (Алексијев) и Архимандрит Сергеј (Јазаджиев) 

Жалостан положај "православних" екумениста у ЕСЦ

"Православни" екуменисти не би требало да се заваравају да ће, када куцне час уједињења, "Екуменистички савет цркава" бити особито пажљив према Православној Цркви и да ће уважавати њене догмате и каноне. Биће управо обратно: Све ће бити релативизовано и принето на жртву свеопштем уједињењу (отпадништву)!

„Молитвено“ отварање заседања  Централног комитета ССЦ

(16.-22. фебруар 2011.), Женева, Швајцарска

О томе сведочи и садашњи немаран и потцењивачки однос који западни екуменисти имају према православнима, када се ови легитимишу као једини носиоци истине. Њих нико не признаје као такве. Екуменистички часописи све "цркве", па и Православну Цркву, посматрају само као историјске појаве и ништа више. Заједно са осталим "црквама" и Православна Црква се посматра као релативна вредност. Др. Лукас Фишер, бивши председник комисије "Вера и устројство" у оквиру ЕСЦ, предлаже свим црквама (значи и Православној) да, ради уједињења буду спремне стално "умирати и васкрсавати"...

Западни екуменисти виде православне представнике у ЕСЦ (са њиховим претензијама да је истина, само у Православљу) као веома чудну "сабраћу" која им "нешто ново" мећу у уши (Дел. 17,20). Још 1937. г., на састанку хришћанских "цркава" у Единбургу уочен је овакав однос западних представника према источнима. Руски загранични екумениста, проф. Лав Зандер писао је о томе: "У данашње време екуменистички покрет још увек представља пан-протестантску организацију, у којој учествују и православни; али за остале они су веома необични и егзотични".

Но, можда се то дешавало само 30-их година овог века? Можда је у међувремену утицај православних у ЕСЦ порастао? Ни говора! И данас је за ЕСЦ карактеристичан протестантски екуменски дух. То је признао чак и такав поборник екуменизма као што је митрополит лењинградски Никодим: "Православнима је од самог почетка било јасно да ће сарадња у оквиру ЕСЦ, а тим пре учешће у њему неминовно значити утапање у стихију протестантизма".

У ЕСЦ православни се суочавају са потпуним неразумевањем од стране протестаната, како то запажа Едмунд Шлинк: "Несумњиво је да неправославни хришћани не улажу много напора да разумеју Православну Цркву". Шта више, они је окривљују због тога што упорно одбија "неопходност обнављања".

Уз овакав однос ЕСЦ према Православној Цркви, "православни" екуменисти немају разлога да верују у некакав свој позитиван утицај. Њих други удостојавају само снисходивих осмеха и чекају да се приопште духу протестантизма, што се већ и збива.

 Протестантима није потребно наше Православље. Сам појам "православље" изгубио је за њих оно дубоко догматско значење које му ми дајемо. Они не признају да је  наше  Православље  истоветно  са истином, јер, по њиховом  мишљењу, постоји мноштво   "православља". Кар што смо већ напоменули, протестанти без колебања монофизитске заједнице називају источно-православним црквама, вешто користећи спољашњу разлику између речи "оријентални" и "источни" (које у суштини имају исто значење)     како     би    јерес изједначили са Православљем. Филип Потер   недвосмислено каже: "Напори који су чињени последњих деценија имали су за циљ што чвршће повезивање различитих "ортодоксија" (православља) у екуменистичком покрету ради њиховог узајамног обогаћивања и исправљања(!) ... У тежњи да свету пружимо заједничко сведочење, ми откривам нове,   заједничке особине наших вера, које  нам омогућавају да уобличимо потпуније православље, одн. исповедање наше вере". Као што се из текста види, за екуменисте "Православље" као такво уопште не постоји, него се тек изграђује!

По признању др. Лукаса Фишера (бившег руководиоца комисије "Вера и поредак") протестанти не само да се не могу помирити са претензијом православних да је само њихова Црква једина истинита, него, када то чују, отворено негодују. А негодују зато што своје протестантске заједнице сматрају истинитијим од Православне Цркве. Али и православни на то негодовање узвраћају љутњом, иако се ствар креће у правцу постепеног нивелирања различитих вероисповести. У том процесу "нивелисања", наша Православна Црква постепено ће бити обезличена у друштву многобројних "Цркава" у ЕСЦ, које ће све бити признате као подједнако истините, јер "екуменистички осећај" узајамног уважавања и прихватања свакога као ученика Христовог, све више јача". Тако ће наступити ера општејеретичке "уна санцта" над - цркве о којој маштају западни екуменисти.

О њој, нажалост, већ почињу говорити и утицајни "православни"   екуменисти.  Например, данашњи швајцарски митрополит Дамаскин (представник цариградског патријарха) изјавио је 1975. г. у Сицилији, поводом недеље хришћанског јединства: "Наступило је време, да признамо постојање, у свој  њеној  пуноти,   "цркве изван Цркве", чије се јединство налази у суштини вере, али без одбацивања или релативизовања нашег сопственог еклисиолошког становишта". Последње речи би вероватно требало да умире православне хришћане, пошто њихово схватање Цркве остаје, наводно, недирнуто. У суштини, то је лукава досетка, јер на другом месту, поводом дијалога са римокатолицима, митрополит Дамаскин каже: "У нашим двостраним и вишестраним дијалозима не треба очекивати да друга страна престане да буде оно што јесте; њу треба прихватити као датост". Дакле, упоредо са православним   еклисиолошким   учењем,   митрополит Дамаскин као равноправно признаје и свкао друго, па и најјеретичкије схватање Цркве попут оног о "цркви ван Цркве".

Но ако та нова, непозната у историји "црква" није Православна Црква, а налази се ван њених граница, она онда не може бити ништа друго до "сатанина синагога" о којој се говори у Апокалипси св. Јована Богослова (2,9; 3, 9). То и јесте "црква злочастивих, зловерних "(Пс. 25, 5) којом ђаво жели да замени истиниту Цркву Христову! О њој читамо у Протумаченом Псалтиру: "Бог се гнуша нечастивог зборишта свих јеретика и лишава их покоја Своје благодати зато што не желе да се покају. Нека нас Господ сачува од учествовања у тој "цркви злочестивих" и од мрачних екуменистичких сила које је припремају.

Раније помињани англикански, протестантски и римокатолички богослови, који су објективно признали да једино Православна Црква није издала истину, него јој је остала непоколебиво верна, само су усамљени примери непристрасних научника. Ма колико се ми радовали због њихових изјава, морамо схватити да они не могу променити преовлађујуће, у суштини, антиправославно расположење у екуменистичким круговима. Ни повећање броја православних представника у ЕСЦ неће привести инославне истини, ако не буде било и добре воље са њихове стране. Већа бројност православних само ће допринети да погине још више православних душа. У нашој антихристовској епохи сатана је већ развезан и допуштено му је да заводи целу васелену (Откр. 12, 9; 20, 7). "Тајна безакоња већ дејствује" (2. Сол. 2,10,12).

Молитве православних с јеретицима: детаљ  са заседања Централног комитета Светског савета цркава фебруара 2011. године;

лево на фотографији еп. аустралијско-новозеландски Иринеј

Нереалне су претпоставке да ће се некад, у будућности, све јеретичке групе присајединити једној истинитој, неизмењеној од првих дана до данас, Христовој Цркви. Протестанти, за које је Православље, чудна и егзотична појава, "жаре и пале" у ЕСЦ, а православни учесници морају да им се додворавају, жртвујући данас каноне (који забрањују заједничку молитву и општење са јеретицима) да би сутра, кад стаса ново, у екуменистичком духу преваспитано поколење, почели да одступају и од православних догмата!

Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).

Превео: Родољуб Лазић

Приређивач: "Борба за веру"

Напомена: Опремање текста фотографијама наше - прим. "Борба за веру"