header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Одступање од догмата
Одступање од догмата Штампај Е-пошта
среда, 23 фебруар 2011

  Архимандрит Серафим (Алексијев) и Архимандрит Сергеј (Јазаджиев) 

Прва одступања од догмата

У последње време православни екуменисти све гласније говоре како је одступање од догмата неопходан услов за превазилажење подела. У свом реферату на Московском саветовању 1948. г. "Екуменски покрет и Православна Црква", проф. прот. И. Коман је говорио да се на екуменисичким сусретима често истиче како (тобож) "у хришћанству постоји суштинска реалност, посредством које се можемо ујединити, и постоје другостепене реалности, које нас раздвајају. Та суштинска реалност је, живот, преданост душе Христу и узајамна братска помоћ. Другостепене реалности су, догмати, богослужење и црквена организација".

Дакле, екуменизам сматра да су догмати нешто другостепено. Овај нездрави дух неприметно продире у свест учесника екуменистичког покрета, и већ почиње да доноси плодове. Лично познајемо "православне" екуменисте који сматрају да Православље треба да прихвати западњачко погрешно учење о "филиокве" зарад екуменистичког уједињења. Међу њима је био и покојни митрополит лењинградски Никодим. Најистакнутији екумениста међу првојерарсима, покојни цариградски патријарх Атинагора, отворено је изјавио да је, ради уједињења са западним хришћанима спреман "да им остави њихово филиокве". Ова издајничка изјава је утолико жалоснија и бесмисленија ако се зна да у последње време поједини римокатолички богослови почињу да се одричу додатка "филиокве". Језуита Пол Анри, например, пише: "Ово време погодује ишчезавању "филиокве" из Символа вере... Ја "филиокве" сматрам за полуистину, тј. за полујерес".

У ствари, "филиокве" није полу-јерес, него несумњива јерес, која у начелу изопачава догмат о Светој Тројици уношењем у њега двојствени и разорни елемент. Да бисмо се уверили у јеретичност учења о "филиокве", даћемо кратак историјски осврт.

Сва древна Црква, како источна, тако и западна, увек је на основу Светог Писма (Јн. 15, 26) учила да Дух Свети предвечно исходи само од Оца који је једино начело у Светој Тројици. Мишљење по коме, наводно, Дух Свети исходи "и од Сина" претвара Сина у друго начело (почетак, извор) упоредо са Оцем, и уноси разделење у Св. Тројицу. Учење Православне Цркве изражено је у Никео-Цариградском Символу вере: Верујем... и у Духа Светог, Господа Животворног, Који од Оца исходи". Неизменивост овог Символа вере строго је утврђена важним канонима неколиких Васеленских сабора (II, 1; III 78; II,1).

Упркос томе, Западна црква је унела у овај неизмениви Символ вере учење о исхођењу Светог Духа "и од Сина" (филиокве) које се појавило у 5. веку као изоловано мишљење на Западу. Под политичким притиском Франачке империје ово погрешно учење било је прихваћено најпре у Шпанији, а потом се раширило по целом Западу Римска црква на челу са православним „папама (нпр. Лавом III) дуго се придржавала древног опште-црквеног догмата, да би тек почетком 11. века (1014. г.) званично признала учење о "филиокве". Затим је ово лажно учење прихваћено и од протестаната. Његову догматску неисправност (будући да се њиме уводи двоначалије у Св. Тројицу) предивно су доказали св  Фотије патријарх цариградски, (9. век) као и св. Марко, митрополит ефески (15. век), тако да је учење о "филиокве" увек сматрано за јерес.

Без обзира на то, у наше време се у утицајним православним круговима појављује идеја да би ради лакшег зближавања цркава, требало учинити уступке по овом значајном догматском питању. Они који лакомислено испољавају спремност да врше догматска одступања, очигледно нису нимало збуњени чињеницом да тиме ступају у сукоб са св. оцима, који су се неодступно борили против овог погрешног учења, са Васеленским саборима, који су штитили неприкосновеност Символа вере, и што је најважније, са Самим Господом Исусом Христом, који нам је открио истину, да Свети Дух исходи од Оца (Јн.15,26)!

Цариградски патријарх Атинагора, који је први предложио да се учине уступци по питању додатка "филиокве", није могао говорити у име целог Православља јер он не оличава Васеленску Христову Цркву. Почев од 20-их година овог века, Цариградска Патријаршија је почела да уноси један нездрави дух попустивости у Православље, па зато она, без обзира на формално првенство части" не може претендовати на то да представља цело Православље. Она је објавила злосрећну посланицу упућену "свим хришћанским црквама у свету"  у којој је прокламована могућност узајамног општења различитих "хришћанских цркава", иако међу њима постоје догматске разлике! Увела је погубну реформу календара која је прихваћена на "свеправославном конгресу" 1923. г. Најзад, патријарх Атинагора је својевољно у децембру 1965. г. скинуо анатему са Римске Цркве, која је на  њу наложена још 1054. г.,  чиме је, по  речима блаженопочившег јерусалимског патријарха Венедикта (+1980. г.) нанео Православљу страшан ударац у корист папизма.

Мишљење патријарха Атинагоре о "филиокве" дало је рђав пример појединим православним богословима који су почели сматрати да "филиокве" и није јерес. На страницама православног часописа "Весник руског западно-европског патријаршког егзархата" вођена је расправао "филиокве" између двојице Европљанина који су пришли Православљу. У свом чланку "Схизма изеђу хришћанског Истока и Запада и покушаји сједињења у Средњем веку", објављеном у  поменутом  часопису, (1971., бр. 73-74), Оливије Клеман, понет погрешним схватањем јединства Цркве у духу екуменизма, опасно искривљује јасно православно учење о Св. Тројици (које у потпуности искључује погрешно западњачко учење о "филиокве") и износи мишљење да би, ради зближавања са инославнима, требало учинити извесне уступке овом погрешном учењу о вечном исхођењу Св. Духа "и од Сина".

Овај предлог је оправдано узнемирио холандског православног монаха (сада, јеромонаха) Илариона (ван Епенхојзена), који је критиковао догматска одступања Оливија Клемана, супротстављајући им цитате из дела Владимира Лоског  "По  образу и подобију Божјем" (Париз, 1976. г.). На почетку свог чланка, објављеног у истом часопису, о. Иларион истиче да се Оливије Клеман "налази под снажним утицајем патријарха Атинагоре, који својим поступцима као да жели показати да треба жртвовати богословље зарад екуменистичког зближавања. Ова претпоставка се ускоро и потврдила: следеће, 1972. г., Оливије Клеман је, поводом смрти патријарха Атинагоре, објавио књигу својих разговора са њим.

Екуменизам делује веома лукаво. Пазиво припремајући затирање истине, он подржава идеју о подели догмата на суштинске и " несуштинске". Ови други се, наводно, могу жртвовати ради очувања онога што је "суштинско" у вери. Тако, например, мисли професор догматског богословља на лењинградској Духовној академији проф. Ливериј Воронов. Он данашње следбенике дохалкедонског вероисповедања, који су осуђени на 4. Васеленском сабору као јеретичко, отворено назива "православнима у суштини"! Он износи мишљење, о, тобоже "другостепеним питањима вере" и предлаже да се ради лакшег и бржег упознавања са овима "православним у суштини" изврши брижљиво "разграничење васеленски обавезних догмата (нецесарија) од осталих истина вероучења, које припадају категорији дубиа". Подела догматских одлука на "васеленски обавезне догмате" и на "другоразредна питања вере" (где је проф. Ливерије сврстао и питање вечног исхођења Св. Духа од Оца, показује какав погубан утицај на "православне" теологе врше антиправославна струјања.

Овај богослов је учинио велики грех против православне догматике тиме што је неке истине вере сврстао у категорију "сумњивих", дубиа, мада оне, као део црквеног вероучења, несумњиво представљају богооткривене истине: да су сумњиве, не би се налазиле међу истинама вере о којима Црква учи. Говорити о "сумњивим истинама вере, значи уносити у област вероучења погубан вирус сумње, а то свакако један професор православног догматског богословља не би требало да чини.

Св. Викентије Лирински пише у свом "Подсетнику": "Ако једном дате места нечастивој неистини, ужасавам се рећи каква страшна опасност прети опстанку вере. Ако се одбаци ма који део васеленске истине, онда ће, такорећи по навици, почети да одбацују, један за другим, и остале њене делове. А затим, после одбацивања појединих делова, шта следи ако не потпуно одбацивање, целе истине?!"

То чега се бојао св. Викентије Лирински почиње да се збива у наше дане, и то у страшним размерма, јер је погубни утицај екуменизма захватио не само поједине православне богослове, него и црквене јерархије помесних Православних Цркава, која је (јерархија) повезана чланством у ЕСЦ. Не треба заборавити да закључци 3. скупштине ЕСЦ, када су Помесне Православне Цркве постале планови ЕСЦ, предвиђају да се уједињење свих хришћанских вероисповести оствари не другачије него одступањем од многих истина вере. У трећем закључку се јасно каже да је остварење јединства повезано "са смрћу и васкрсењем многих познатих нам облика Црквеног живота". У том духу је и изјава др. Лукаса Фишера у којој он тражи од цркава да буду спремне "стално умирати и васкрсавати". За нас је очигледно да одумирање многих облика црквеног живота (које прижељкује екуменизам) представља злокобни наговештај затирања православних канона и догмата.

Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).

Превео: Родољуб Лазић

Приређивач: "Борба за веру"

Напомена: Опремање текста фотографијама наше - прим. "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 57 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.