Наташа Јовановић, новинар

У РЕДУ ЈЕ ДА ЗАТРАЖИМ ИСТО

Недавно ми је пријатељица коју сам стекла пишући о њеној необичној животној причи отписала наоко неколико сасвим обичних редова:  Тешка времена почињу са Богом, када га пронађете у себи. То ће вам ретко ко признати. Искушења су тада  ваш стални пратилац. Пробајте да усвојите ову малу молитву: “Боже мој, покажи ми пут којим да идем и ја ћу кренути њиме носећи Теби душу своју“.

Не знам да ли сам је усвојила, али сам је усрдно понављала. Не знам ни да ли сам заиста пронашла Бога у себи, Оног кога је мој народ кроз векове и војевања носио у грудима, али знам да је мој пут до Њега ишао преко владике Артемија. Не преко Берђајева кога сам ишчитала у младости, Јеротића чија сам предавања још као студент слушала недељом у Сланцима, па чак не ни онда када сам у Преображењу код Чачка дубоко схватила да постоји Истина која није од овог света.

Када се у мом животу појавила прва протерана мантија са Косова, без теолошких представа и есхатолошких објашњења, знала сам, а да нисам ни питала, да стазе која она утире јесу стазе истине. Касније сам слушала како пуно таквих мантија пева песме о Косову. Знала сам да су га отели и њима и нама. Шта сам помислила када сам чула да је донета оптужница којом се један човек искључује из СПЦ? Помислила сам да је у реду да затражим то исто. У име исте оне истине, оних протераних мантија, оног издатог Косова!  Са дубоким жаљењем што нисам била у могућности да понесем све тачке оптужнице, посебну ону којом  је исписујући хришћанско милосрђе Милоје Стевановић понудио своје имање Артемијевим монасима.