header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Још један глас против прогона Грешног Милоја - јеромонах Максим Штампај Е-пошта
уторак, 01 март 2011

Јеромонах Максим

Брату Милоју утјешеније

(поводом подизања оптужнице од стране црквеног суда Жичке епархије против њега)

Блаженопочивши патријарх Павле је често у својим беседама наглашавао непобитну чињеницу, са којом се мора сусрести сваки верујући човек, а то је да нико од нас нити је могао бирати, нити је бирао време у коме ће живети. Тај и такав избор дело је божанског промисла, који све управља на наше спасење. Нико, дакле, није бирао када ће живети, али свако бира како ће живети. Онај избор је Божији, овај други је искључиво наш, у томе се састоји одговорност коју свако ода нас, словесних, људских, Божијих створења има, дакле, одговорност пред избором, хоћемо ли живети са Богом и Истином Његовом, или без ње, или, не дао Бог, против ње?

Свако од нас тај избор чини у своје лично име и на своју личну одговорност, та слобода избора је неодузимљива, али је зато и одговорност коју она носи неизбежна. Будући да је свако коме је стало до Бога и до душе своје дужан да ту одговорност понесе на прави начин, то смо и ми, Православни Срби, дужни да се са том одговорношћу суочимо и у овим, за народ и Цркву, изузетно тешким данима. Судећи по томе како се ствари у нашој земљи и Цркви одвијају, све је очигледније да ће свако од нас бити позван да се суочи са оном највећом одговорношћу коју пред Богом и историјом у овом моменту имамо. Та највећа одговорност тиче се очувања наше свете вере Православне, то јест очувања наше Цркве Православне, а то опет значи очувања нашег народа, којег је Црква увек била и остала једини истински, очински и мајчински искрен, чувар и хранитељ.

Ова одговорност је утолико већа, што очување те вере и Цркве опредељује будућност, не само нас који у овом историјском моменту живимо на просторима наше домовине и шире, већ  од ње зависи и будућност свих следећих генерација у нашем народу и шире.

И поред тога што нам је историја Цркве добро позната, појава прогона правоверних хришћана некако се увек са изненађењем и запрепашћењем дочека од стране црквеног народа, утолико пре ако он потиче и настаје тамо одакле то нико није очекивао, тј. од стране пастира, који уместо да сабирају стадо словесних оваца Христових, својим безумљем га распуђују. Са великим жаљењем и тугом констатујемо да је у нашој Цркви тај прогон управо на сцени, он је почео са „одстрелом“ првостојатеља у „Дому Господњем“, тј. од високог црквеног клира и први на мети био је преосвећени рашко-призренски епископ Артемије, а затим и његово монаштво.

Невероватно брзи развој догађаја у СПЦ показује да је овај позив на одговорност по питању очувања вере, и избор пред којим се данас налазимо закуцао и наставља да куца на врата сваке цркве и обитељи у нашој земљи и шире, али и на врата сваког хришћанског дома у коме кандило отачке вере гори. Редослед по коме „куцачи“ који праве спискове за „одстрел“ иду, потпуно прати списак који је само Богу познат, а који се полако, као свитак, размотава и ишчитава пред нама. Главни критеријум јесте ревност за очување вере, јер апостол вели „А и сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени. (2.Тим.3,12)“. Зато није случајно што је први на том списку владика Артемије са својим монаштвом, али такође није случајно што се на том списку, у отпору рушитељима Цркве и благочешћа, нашао и брат Милоје Стевановић, јер „Онај ко поседује благо бива нападан од разбојника, а ономе ко ничега нема неће досађивати разбојници. Ко поседује благо праве вере жестоко је нападан“ (св. Игњатије Брјанчанинов).

Свако првенство и част у Цркви увек је била и биће тесно повезана са првенством крстоношења и страдања, дакле, то првенство у Цркви јесте част, али и голгота. Голгота и страдње су увек били мерило и огањ у коме се „испитује“  све у Цркви па и част. Ако је она од Бога, онда је окићена венцем страдања, ако је само од људи, та част окићена је вечитом поругом, коју људско лицемерје током временог живота прикрива, никад не могући њену испразност и ругобност потпуно да сакрије.

Прогон епископа Артемија, његово суспендовање, његово двоструко протеривање из Епархије, као и његово противканонско и противуставно, невалидно свргавање, представља залог страшних потреса који подривају саме темеље Цркве, и далекосежност последица таквог безакоња, које се од стране узурпаторског менталитета из редова епископата СПЦ, под руку са Патријархом Иринејем, спроводи над владиком Артемијем, још увек није у потпуности сагледива. Сва дешавања која тренутно ремете природно финкционисање СПЦ тесно су повезана и извиру из тог дубоког проблема и ране начињене на телу наше Цркве тим безаконим актом.

Својевремено је, у једом од својих обраћања Синоду, владика Артемије изнео став да су његовом безаконом суспензијом и уклањањем, синодални епископи бацили „атомску бомбу“ у ЕРП. Овакво сликовито описивање тог пуча на ЕРП, извршеног од стране Синода показује се као врло примењиво на сва даља дешавања у СПЦ проистекла из безаконог уклањања и прогона епископа Артемија од стране административне управе СПЦ. Као и свака атомска бомба, тако и ова бомба, својом „радиоактивношћу“, својим штетним „зрачењем“, наставља да разједа тело наше Цркве. Као што је радиоактивност немогуће спречити да продире у све што се у датом окружењу налази, тако се и последице овог безакоња полако емитују на духовни и физички простор целе наше Цркве. Због тога је и несрећна оптужница подигнута против брата Милоја само један од „озрачених“ гелера управо поменуте „атомске бомбе“.

Све у нашој Цркви почело је да се мери једним јединим мерилом, главни канон и правило постао је један човек, али не захваљујући неком његовом самопромовисању, далеко од тога, већ захваљујући опсесивној мржњи његове сабраће, која не јењава у својој гонећој махнитости. Тај човек јесте епископ  Артемије.

 

Онај о кога су се поједини епископи у сабору СПЦ огрешили, неки директном мржњом и прогоњењем, неки недовољном агилношћу у његовој заштити, постао је главно мерило кроз које се све у СПЦ, а и шире, мери и премерава. Наравно, не случајно! Онај ко је својим непоколебивим антиекуменистичким ставом постао „правило вјери“ у нашој Цркви, мора бити правило и у свему што се те вере тиче и дотиче, па и целокупног црквеног живота. Сигурни смо, на велику жалост његових прогонитеља, владика Артемије је постао име без кога се ништа у Цркви не може планирати и урадити, чак и тако прогнан и понижаван, презрен од своје дојакошње сабраће, али не и од Бога. Несумљиво је, за владику Артемија можемо употпуности рећи исто оно што је о.Јустин говорио и писао о светом владики Николају Велимировићу: “Зато је Преосвећени... у нашој бурној данашњици постао личност око које се диже или пада, диже - све што је светосавско и народно, пада - све што је супротно. Због његовог светосавског подвижништва Господ га је одредио да многе подигне и обори у роду српском. Он је постао знак против кога се говори, камен спотицања: ко на њега падне разбиће се, на кога он падне разбиће га. Зато се данас у нашој Цркви ништа не може без њега, а још мање -против њега.

Ово потврђује и чињеница да  главно питање које данас одређује положај сваког појединог члана наше Цркве, јесте: признаје ли он владику Артемија као епископа или не?

На ово питање брат Милоје је својом отвореном подршком епископу Артемију дао  недвосмислен одговор. Тај одговор и јесте суштина оне одговорности о којој је горе било речи,  са којом брат Милоје приступа Цркви, вери Православној и црквеном животу, трудећи се на спасењу своје душе и на спасењу својих ближњих. То је уједно и суштина не мање безаконе и неканонске опужнице Жичког црквеног суда подигнуте против њега.

Безакоњем које је почињено епископу Артемију, безакоње је у СПЦ постало и остало једино „правило“ које је епископима-гласачима и епископима-учесницима/саучесницима, посредним и непосредним, у том безакоњу могуће поступати, судити и расуђивати. То и такво „правило“ представља разлог црквено-судског, инквизиторског прогона, који се над братом Милојем и осталим ревносним светосавцима управо спроводи. Прихватити одлуке таквог суда, који својим начином рада подлеже осуди свега канонског и правичног у Цркви; прихватити одлуке такве „правде“, значило би учествовати у демонском послу потурања неправде и лудости наместо свештених канона и еванђелске правде којом су они надахнути, значи рушити поредак на коме се темељи сама Црква, а то пак значи рушити њу саму. А знамо под какво проклетство такви „работници“ потпадају (1.Кор.3,17).

Иако се у оптужници коју је црквени тужилац Епархије жичке упутио брату Милоју, наводе и неке „кривице“ које су му раније спочитаване, попут еванђелског, авраамовског гостопримства указаног монасима ЕРП, и томе слично, очигледно је да је у самој ствари главна „кривица“ брата Милоја, због које је процесуиран на црквеном суду Жичке епархије управо непризнавање савршено безаконе, неканонске одлуке о рашчињењу епископа Артемија. Дакле, сваки суд и пресуда своде се на један једини канон у СПЦ, на прогнаног владику Артемија, који је, хтели то његови прогонитељи или не, постао главни и једини канон и мера, свих и свега што се догађа у СПЦ.

Оно што је очигледно и у самој ствари потпуно бесмислено, јесте чињеница да управо епископи, попут Хризостома у датом случају, који су учествовали у безаконом рашчињењу владике Артемија, сада суде онима који то њихово безакоње не прихватају, тј. због свог безакоња ови епископи суде другима. Ето, стигосмо до парадокса који обележава ове наше тешке дане. Свим овим антиканоским одношењем према епископу Артемију, епископи-прогонитељи показују да су по оној народној, за „правило лудост изабрали“. Та лудост довела је до тога да пастири, епископи, прогоне сопствену паству, како то управо чине у случају брата Милоја и неколицине других осведочених светосаваца.

Поред овог безакоња учињеног над владиком Артемијем, које бранковићки срамотно понавља косовску несрећу посред Косовске епархије, присетимо се још једног парадокса. Епископ жички, Хризостом, припада оној групи епископа за које се не зна тачно да ли ревносније крши троструку саборну одлуку о начину служења Свете Литругије, или ревносније спроводи саборску (у институционалном, а не у суштинском смислу саборности) одлуку о безаконом рашчињењу епископа Артемија. У оваквој шизофреној ревности, тј. са једне стране  у рушењу појединих и селективном испуњавању осталих саборских аката и одлука, Епископ жички и њему слични показују да је посреди савршено испуњавање сопствене воље и нахођења, а не ревност у истинском послушању Цркви и њеном саборном гласу, за које се наводно залажу.

Да ли је Епископ жички у својој „аристократској“ и феудалној одвојености од свог народа (за који нисмо сигурни да ли га доживљава као своју паству или кметове) заборавио да је пастирски, а надасве епископски чин бесмислен без пастве. Паства и даје смисао појму пастир, да је епископски, над-анђелски чин у свом назначењу очинско служење ближњима, а не чиновничко администрирање епархијом? Да ли неочински однос према пастви који врхуни у свесном безаконом процесуирању својих епархиота, истеривањем неправедне синодске „правде“ по епархији и по „леђима“ поверених им верника, у самој ствари сведочи убрзано ишчезавање апостолско-светоотачког и светосавског духа у пастирствовању епископа СПЦ? Дух светосавки је дух црквоградитељски и државотворни, а дух фарисејски, законички и књижевнички попут овог који паством управља преко црквених судова, је главни фактор распуђивања црквеног стада, тј. разградње Цркве.

А шта нам вели свети Златоуст: „Народ који у Цркву долази одећа је њена“, ко дакле скида ту одећу Цркви, зар не онај који на црквеним судовима тај народ гони од Цркве, за такво недело Светитељ још говори: „А о томе, како је веома опасно остављати матер своју неодевену, испричаћемо стару приповест. Поменућемо онога који је само видео нагога оца и због тога био кажњен. Он није сам оца скинуо, него га је само видео и зато био кажњен.“ Зато додаје онима који ово недело чине: „Када је онај ко је голотињу само видео био кажњен, како ће се опростити онима који голотињу и стварају?

У тендециозној оптужници жичке Епархије упућене брату Милоју, недостаје чак и оне фарисејске доследности канонима, а камоли људске, правничке или хришћанске. Наиме, тужилац се позива, између осталог, на 1. Канон св.Василија Великог, превиђајући, свесно ли не упуство овог светитеља у њему, да: “Треба држати обичај и следити Оцима који су наше ствари уредили (οίκονομήσασι=решили икономијом)...“ а притом у канонском хаосу и пометњи која је настала у СПЦ грубим кршењем канона у случају владике Артемија, као и у догматском скретању административног врха СПЦ, Синода и Патријарха по питању екуменистичке јереси, жички, црквено-судски „истеривачи“ правде „терају мак на конац“ и „цеде комарца“ гутајући притом „камилу“ безаконог протеривања епископа Артемија (које и јесте основа овог антицрквено-судског процеса против брата Милоја) показујући се тиме као верни следбеници својих учитеља у безакоњу, тј. виновника поменуте смутње и пометње у СПЦ. За наук их подсећамо на Еванђеље које вели: „Каквим судом судите, онаквим ће вам судити;и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити.“ (Мат.7,2)

Из свега наведеног, логика чињеница намеће само један правилан закључак: оптужница упућена брату Милоју од стране црквеног суда жичке Епархије представља само још једно сведочанство урушавања канонског поретка у СПЦ, накалемљено на безаконе и антиканонске одлуке Синода и Сабора СПЦ по питању владике Артемија. Послуживши се отачком мудрошћу и присетивши се речи св. Василија Великог „чега је почетак лажан, све остало је презрено“ схватамо да је поменута оптужница достојна само презрења, будући да сама по себи презире темеље црквеног устројства и судства, тј. свештене каноне, по којима, управљајући се, долазимо до закључка да је епископ Артемије и даље канонски епископ Цркве Православне, о чему ових дана аргументовано посведочише многи веродостојни и побожни људи. Самим тим, суштина оптужнице (тј. Милојева „кривица“ признавања епископа Артемија за канонског епископа) показује се као канонски, еванђелски, правно и црквено неутемељена и бесмислена.

Признавати црквени суд који на темељима безакоња гради своју „правичност“ било би равно саучесништву у безаконом и свесном, злочиначком рушењу канонског и догматског предања Цркве, које се спроводи у СПЦ од стране Синода и неколицине епископа који су узрпирали и Сабор СПЦ.

 Признавање тог суда и аката, тог и таквог суда значило би „хватање у коло“ са истим тим и таквим епископима, који у таквом колу све брже срљају путем екуменистичке и реформаторске погибли на који покушавају да заведу светоимену црквену паству, од чега нека би сваког Бог сачувао.

Стога, поучени речима светог Апостола: “Све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се.“(1.Сол.5,21-22) брату Милоју пред Богом и својом савешћу препоручујемо да истраје на путу светосавког ревновања за очување Светог Предања, а самим тим и поретка, канонског и догматског у нашој Цркви, управо непризнавањем и савршеним игнорисањем суда и пресуда Жичке и било које епархије, која буде на темељу кршења канона и црквеног благоустројства: канонског, догматског и литургијског, судила и пресуђувала, јер све пресуде на тај начин утемељене нису и не могу бити у духу Еванђеља, Светих Апостола, Светих Отаца и Светог Предања Цркве. Без испуњења тог предуслова, нити једна одлука не може бити одлука Цркве, још мање пројава Божије воље и благовољења и тај суштински недостатак предањске неутемељености таквих оптужница и таквог суђења не може надоместити никаква административна, црквено-судска, бирократска  форма. Ма како прецизно она била споља испуњавана, њен главни садржај ће ипак остати лаж и дело оца лажи. Од тога нека би нас све Бог сачувао.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 01 март 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 162 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.