Игор Друз

Руска Народна Линија

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН И ПУСТОШ

II део

Протојереј Шмеман није говорио добро о људима из свог најближег окружења. Посебно није жалио православне, али међутим, није волео ни своју сабраћу по разуму – либерале. Сваки револуционар се увек распиње у љубави ка некој апстрактној идеји, „ка срећи човечанства“, ка „првобитном хришћанству“, но при том мрзећи све који их окружују. Изјаве протојереја о својим познаницима, веома подсећају на Собакевича: „Тамо је једино тужилац човек на свом месту. А ако ћемо право говорити и он је свиња.“

Али, да се вратимо поменутом чланку оца Александра. Овде видимо само подметања. Исповест пред причешће изједначена је са секуларизацијом. Међутим, она је постојала много пре него што се и појавио тај појам. Она је такође лажно објашњена „латинским утицајем“.

Чланак Шмемана завршава се оптимистичком нотом: „... то што данас евхаристијски и сакрални препород куца на врата наше Цркве, треба да нас охрабри, јер је то знак да злослутна криза „секуларизма“ може бити превладана. Као што се види из чланка, под „евхаристијским препородом „нови богослов“ подразумева често причешћивање без неопходне припреме. И то недостојно причешћивање без припреме, треба као бајаги да превлада „кризу секуларизма“, то јест да превлада безбожништво! Да би победили греховност треба ... више грешити! Отприлике то произилази из речи уваженог „богослова“...

 И после свега се сам тај „евхаристијски препород“ (овде би више приличиле речи „дегенерисана евхаристија“) стварно одиграо у његовом детету – Америчкој Православној Цркви. Тамо су његове идеје у потпуности оваплоћене у живот. Али никаквог „избављања од секуларизације“ оно није донело. То је Помесна Православна Црква са највећим бројем корупционашких скандала у свету. И у њој се због благочестивог поштовања правила молитве и поста може зарадити епитет мрачњака и „руског фашисте“.

Због чега је протојереј Шмеман плашио опоненте антихристом?

Протојереј Шмеман је био жестоки присталица либералне политичке идеологије и зато се са посебним трепетом односио према англосаксонском свету који је и породио ту идеологију. Карактеристична је његова позиција према конфликту који је избио између Аргентине и Велике Британије око Фокландских острва.

 „Одлучујући дани за Фокландска острва. Ма како проверавао своју савест, своју „емоционалну“ реакцију на тај чудни рат, своју страсну проенглеску позицију, ипак осећам, изнутра њену правоту. Не, у „овом свету“ није истина на страни некаквих бучних пацифиста, присталица разоружања...“.

Даље протојереј Шмеман плаши антихристом све оне који не деле његова политичка убеђења.

 „Гледам на телевизији ове гомиле младих људи које се бусају „за мир“ у Европи и овде и осећам свим својим бићем, колико је у томе „антихристовог добра“. Суштина тог антихристовог добра је у томе што је оно изнутра надахнуто оним што је Христос изобличавао...“

Суштина рата је била сасвим друга. Шмеману толико омиљени англосаксонци су започели агресију против много слабије државе. При том је Велика Британија извршила ратне злочине, на пример напавши аргентинске бродове у неутралним водама, због чега Маргарет Тачер дуго времена није „имала визу“ за иностранство, плашећи се да је не ухапсе као Пиночеа, по налогу неког иностраног суда.

Али овде протојереј Шмеман још једном „подводи“ хришћанство под своју омиљену политичку идеологију, плашећи антихристом оне који нису сагласни и поново, без имало обзира, пропагира ксенофобију и крајњу мржњу према свима који се супротстављају господарењу његових омиљених англосаксонаца.

 „Енглези су почели искрцавање. Зашто то мене толико узбуђује, зашто са толико интересовање преврћем часописе и гледам телевизију? Бојим се, или још тачније, знам: не из хришћанских осећања која морају бити мирољубива.... А од одвратности, мржње према томе простаклуку које доминира светом, према тим „циркуским“ нацијама као што је Аргентина и друге „банана републике“... ја страстно пожелим да стари, запуштени, офуцани лав поучи те  бринете са брковима, те вулгарне варваре... И да им се и крви пролије“.

Зар је Христос, на чију се љубав тако разапиње „богослов“ А. Шмеман, учио ксенофобији? Зар је Он учио да се цели народи проглашавају нељудима, опростите, „циркуским нацијама“, „вулгарним варварима“ и да се не жали да се њима и „крв пролије“?

 У овим редовима се не осећа хришћанство него чист фашизам...

Тим пре што је таква мржња и такво срамоћење нације од тридесет милиона, која је у сложеним условима освојила и култивисала огромне дивље степе и шуме, која је свету дала књижевника Борхеса, апсолутно неправедна. Сва „кривица“ Аргентинаца у очима фашисоидног  протојереја А. Шмемана је у томе што они нису погнули главу пред његовим политичким идолима – англосаксонцима.

Но, суптилни представник „православне интелигенције“ протојереј А. Шмеман је још био и веома „добар“. Он је свима „праштао“: руске емигранте који су у непријатељској средини успели очувати православну веру, он је писмено исмевао само цензурисаним изразима: „Сложеност, снобизам, јефтина сентименталност емигрантског приступа Цркви“.

Он је „праштао“ и исповедницима вере који су остали у Русији под пресијом атеистичког режима, само исмевајући њихову „глупост“:

„Иван Мејендорф је огорчио све јер је у писмима из Русије штитио и предлагао канонизацију царске породице. А мени то изгледа нормално, у сваком случају за „кајућу интелигенцију“. Код нас је увек тако – или „апостазија“ или уместо ње историјски „максимализам“. Не да се, не да се „светлост разума“ Русима“.

И тако, у Совјетском Савезу, под пресом „безбожне власти“, живели су људи који су не само смело исповедали веру, него чак и очекивали долазак канонизације цара. Протојереј који је живео преко океана, у спокојној и ситој Америци, кикотао се сматрајући њихово понашање „хистеричним максимализмом“ и недостатком „светлости разума“. Он се, за разлику од Мејендорфа, чак и не узнемирава. Јер, шта се још може очекивати од тих грубих Руса?

Канонизација Цара Николај од стране Руске Заграничне Православне Цркве, била је страховито одвратна протојереју. У то време су се неки томе противили, РПЦ још није била канонизовала царску породицу. Али ма како се односили према том питању, његова мржња према цару је прелазила сваку границу, упоређујући канонизацију невино убијене Породице Помазаника Божијих у исти ред са ритуалним убиствима и јересима:

 „Јуче ми је Иван Мејендорф причао о писмима, која је он добио из Русије у вези са „канонизацијом“ (царске породице)... Увече, на телевизији прича о жени која је угушила своје дете зато што је у њему био „демон“. Све то после Енглеске, где су ми много причали о „расколима“ и „скандалима“ међу неофитима, који траже „идеалну“ и „чисту“ Цркву. Питам се о чему се ту ради? Нешто карактеристично за наше време или нешто постојано? Јер од самог почетка у Цркви су изницале те тамне тежње ка максимализму: монтаизам, донатизам, сви ти павловци, богумили, хилијасти, староверци, од самог почетка до наших дана – апокалиптика, страховање, „ферапонти“ свих боја и нијанси. Као што видимо, то је саприродно хришћанству (а можда и „религији“ уопште)“.

И тако, канонизација од стране РПЗЦ невино убијене Царске Породице, која је јавила свету хришћански подвиг праштања и љубави, стављена је од стране протојереја Шмемана у исти кош са изуверским сектама богумила  и павловаца. После као и увек прилично нејасне и двосмислене тираде, славни протојереј објављује да је све то „саприродно хришћанству“. „Као што видимо“ - као и увек протојереј А. Шмеман покушава опрезно да умањи своје нападе на Цркву.

Исто тако опрезно и двосмислено он клевеће и на богослужење. Један од многих примера:

„Страсна недеља је постала „дискурзивна прича“ о томе шта се пре две хиљаде година десило са Христом а не пројава онога што се данас догађа са нама. То византијско, реторичко „свођење“ рачуна са Јудом, са јудејима, наш праведни „благочестиви“ гнев, усмерен на њих... Како све то звучи жалосно после првог Јеванђеља. Велики Петак, дан појаве зла као зла, али због тога и његовог рушења и победе над њим, постао је дан нашег маленог људског наслађивања својом честитошћу и тријумфом благочестиве сентименталности. И ми чак и не знамо да, на крају крајева, „укидамо крст Христов““.

Карактеристично за протојереја А. Шмемана супротстављање историјски насталог богослужења и Јеванђеља, са циљем да се манипулише верницима. Као што смо већ рекли, Јеванђеље је апсолутно неспојиво не са историјском Црквом, него са његовим „богословљем“.

Непријатељство према богослужбеним текстовима аутоматски значи и непријатељство према Византијском периоду историје Цркве, када су ти богослужбени текстови и формирани:

„Само нас још више отуђују од Византије, ако не и стварају непријатељство према њој“.

 „Ја сам дуго био на ивици тезе да Византизам сматрам науком снобова и губитника... Продужава се врелина. Данас читам свој реферат ("Symbols and Symbolism in the Byzantine Liturgy"). Испао је као неки спор, оживљавање за мене, досаде таквих симпозијума... Али све се то дешава са неуобичајеном „гиздавом“  Dumbarton Oaks, са добрим обедима и коктелима и зато трпимо“.

Типичан либерал – чисто плотски човек који одриче сваки идеал ради комфора и удобности. Протојереј А. Шмеман ради „гиздавог“ хотела, доброг ручка и коктела, спреман је да се помири чак и са одвратним му „византизмом“.

 Надалеко је познат цитат из журнала „Православна Русија“, орган РПЗЦ, 1-14 мај 1990. године:

„Изгледа да је протојереј А.Шмеман у потпуности остварио идеал породичне духовности код себе у кући... епископ Православне Цркве... на Чисти Понедељак после надахнуте проповеди протојереја А. Шмемана поводом почетка поста, у кући проповедника био угошћен пилетином“.

И тако, по његовом мишљењу, нема никаквих светитеља, аскета и подвижника, све монаштво је – „игра варалица“, јерарси нису достојни било чега осим презрења, „Жалосни Патријарх“ - тако се о Антиохијском Патријарху изражава Шмеман, зато што се овај усудио да осуди бомбардовање православних Палестинаца од стране Израела и што се дружи са Арапима.

Укусно јело и пиће, пушење – то је једина и истинска реалност за сличне људе, а нипошто то није Царство Небеско.

Ситне радости ситног човека, ето то изгледа и јесте то „радосно хришћанство“ протојереја А. Шмемана. Пилетина на Чисти Понедељак, после „надахнуте проповеди“ о посту,  коктели и цигарете...

После читања „Дневника“ протојереја А. Шмемана све време ми је у мислима „Последњи човек“ од Ничеа:

„Шта је то љубав? Шта је то стваралаштво? Шта је то страст? Шта је то звезда? - тако пита последњи човек, колутајући очима у недоумици.

Земља је постала малена и на њој мумла последњи човек, који све чега се дотакне чини ништавним као што је и он сам. Његов род је неистребив као земљане бухе: последњи човек живи даље од свих...

 ...С времена на време – мало отрова: он призива пријатне снове. И мало више отрова на крају, да би било пријатно умрети.

Они се још труде, јер је труд за њих забава. Но они се брину о томе да их та забава не замори превише.

Неће више бити ни сиромашних ни богатих: и једно и друго је исувише мучно. И ко ће од њих хтети да наређује? Ко да се повинује? И једно и друго је сувише мучно.

Нема пастира, постоји само једно стадо! И сви имају исте жеље, сви су једнаки; онај који другачије мисли, добровољно иде у лудницу.

„Пре је цео свет био безуман“ - говоре најпроницљивији од њих и бесмислено жмиркају.

Сви они су паметни, сви знају шта је било: тако да њиховим подсмесима нема краја. Они се још и посвађају али се брзо помире – озбиљније свађе би нарушиле њихов спокој и ништавило.

Имају они и своја мала задовољства: једна преко дана, друга ноћу; али више од свега они се брину о здрављу.

„Ми смо пронашли срећу“ – говоре последњи људи и бесмислено жмиркају“.

Шта још може пожелети „последњи човек“ више од свега, после својих малених плотских радости. Наравно десакрализацију Цркве, која је за њега живи прекор њега самог. Он се још може и помирити са Црквом као са клубом по интересима, корисном социјалном институцијом, али се никако не могу помирити са Црквом као институцијом Спасења, која од људи тражи самопожртвованост и жртвену љубав.

Тако је говорио протојереј А. Шмеман:

„Драма Православља: у нас није било ренесансе, није било чак, макар и греховног, али ослобођења од „сакралности“. Ето ми и живимо зато у непостојећим световима – у Византији, у Светој Русији, где било само не у своме времену“.

Мишљење Свјетејшег Патријарха Кирила о ренесанси се оштро разликује од шмемановског мишљења, он уопште не жали због одсуства ренесансе код нас:

Ренесанса је препород. Препород чега? Препород многобоштва, многобожачке филозофије са њеним антропоцентризмом... Идеја Ренесансе је затим протестантска идеја са њеним несумњивим антропоцентризмом и са отказом у нормативном значењу од Црквеног Предања. Ако ви отворите школски богословски уџбеник да нађете у чему се протестантизам разликује од Православља, ви ћете наћи да је тамо написано да протестанти не признају Предање. И многи наши богослови одмах запамте ту идеју, не стижући до суштине. А сва суштина управо и јесте у томе. Ако ви одричете Предање, ви одричете норму вере. То јест, свака интерпретација вере постаје законита. И зато уопште није случајна та колосална трансформација  у области богословља (посебно моралног богословља) која се одиграла у протестантизму. Ми знамо шта сада проповедају многе протестантске деноминације: то је и могућност хомосексуалних бракова, и женско свештенство итд. Томе је и протестантизам био један од извора. Трећи извор је била јеврејска филозофска мисао, која се у Шпанији формирала и реализовала себе у западно-европским универзитетима: не треба мешати ту јудејску филозофску мисао са традиционалним јудаизмом као религијом. То су различите појаве. Ето то су три извора западно-европског либерализма – они су и породили такву појаву као што је либерална флозофија и либерална политичка мисао. И све се то, наравно, учврстило у епохи Ренесансе а потом је преко Француске буржоаске револуције ушло и у политичку праксу“.

Црква је по дефиницији сакрална, то јест свештена. Ренесанса је пртстављала јуриш антихришћанских сила, стварно веома греховних.

Зашто ми морамо да жалимо за тим што код нас није било такве ренесансе – дегенерације, то је једна од злогласних „мистерија“ шмемановског „наслеђа“. Са његовим „високоинтелектуалним“ пасажима, крајње мутним и нејасним. Али ако покушамо ту фразу протојереја А. Шмемана да преведемо на људски језик, видећемо да је тај, по називу „хришћански свештеник“ био забринут зато што Православље није у сагласности са законима такозване Ренесансе, на то да човек а не Христос стоји у центру погледа на свет и религија треба  да своју уску нишу угради у гето безбожног либералног (световног“) друштва.

Али у стварности то уопште не значи да ми живимо у „непостојећим световима“. Црква стоји изнад времена, не подвргава се утицајима овога света и духу времена.

Ако тај проблем размотримо са чисто практичног аспекта, то би последњих година било јако очевидно, да шмеманисти толико воле савременост да су то уистину „савитљиве трске“, људи са веома слабим навикама самосталног мишљења. Познати „библиста“ и „интелектуалац“ А. Десницки је почетком 2000. године популаризовао у својим чланцима прљава застрашивања америчке администрације о „свемоћним“ исламским злочинцима, који су наводно дигли у ваздух солитере и Пентагон. Оцрковљени људи су од самог почетка посумњали у ту конспиролошку верзију Вашингтона о „светској завери“ Ал-Каиде, коју као бајаги не могу да победе специјалне службе најачих земаља света, сумњајући да су се прагматични Американци намерили на овладавање природних ресурса муслимана, под изговором „борбе против светског тероризма“.

Кијевска братија по памети поменутог Десницког, из либералне секте шмеманиста су нешто касније развили беспоштедну агитацију за Јушченка, потпуно у складу са духом времена верујући да његове „руке нису крале“, да ће он „увести Украјину у Европску Унију“. Да су „крвопије“ из Русије послале своје специјалце у Кијев да би „ућуткали“ одане Виктору Андрејевичу „разумне“ мајданисте. (нека врста украјинских отпораша – прим. прев.)

Касније су се шмеманисти ужасавали и самог погледа на пиле, када је у Русији и Украјини била проглашена 2пандемија“ „птичијег грипа“. У периоду „пандемије“ „свињског“ пиара они су се ужасавали од свиња, а многи од њих су чак обукли беле брњице, што је лично гледао аутор чланка. А и тада је црквени народ спокојно ишао у храмове и поклањао се иконама.

А камелеонска мимикрија кијевских либерала према свим савременим пропагандним глупостима, пројавила се у широко обојеном спектру: Прво су носили црвено на грудима, затим наранџасто на рукавима и на крају, бело на лицу.

Сви ти прикладни моменти директно произилазе из човековог стања: ако је он смирен и покушава да угоди Христу, њему се даје прави орјентир и у релативно ситним животним питањима. Ако он покушава да угоди овоме свету и духу времена, његова судбина је да ће увек бити марионета у туђим рукама. Ако не желиш да будеш раб Божији – бићеш раб другоразредних полит-технолога.

Ово мало одступање је само илустрација тога до чега шмеманисте доводи ослањање у свој слабашни разум а не на Вољу Божију.

„Ослобођење од сакралности“ би довело до погибије милиона душа у вечности. А на овом свету би довело до стварања друштва стада двоногих бића лишених разума, којима манипулишу демагози. Јер десакрализација јесте још и „слобода“ од било каквих критеријума добра и зла у свим сферама живота: у области економије, политике, културе и морала.

Црква са њеним свештеним критеријумима истине – последњи је еталон добра и зла. Без ње би се на земљу обрушио пакао. И тачно, по Достојевском, почеће са одрицањем Бога а завршити са канибализмом. Зато се против ње води такав напад и извана и изнутра.

У светлости тога интересантна је позиција анонимних цензора из Црквеног издавачког оделења, који су недавно забранили књигу архиманрита Петра (Кучере) у продавницама РПЦ, уопште не објашњавајући црквеном народу шта у њој „ није у складу са вероучењем“. Зато су одобрили књигу протојереја Шмемана и њему сличних „богослова“, у којима су органски помешане еклисиолошке јереси, русофобија и ксенофобија у односу према другим народима, клевета на светитеље и Цркву Христову.

Руска Народна Линија (www.ruskline.ru)

С руског превео за „Борбу за веру“:

Ранко Гојковић

            Напомена Уредништва: Први део текста „Протојереј Александар Шмеман и пустош“ може се прочитати на следећем линку:

http://borbazaveru.info/content/view/2723/90/