Проф. др. Миодраг М. Петровић

Удружењу грађана  “Законоправило“

                                                                                                                                               Чачак

Никада ми се до данас нисте обраћали било за шта. Сада ме питате да ли сам  сагласан да се у књизи аутора „Грешног“ Милоја објави мој текст под насловом: „Саборска одлука о  епископу Артемију“? (http://borbazaveru.info/content/view/3246/57/)

Сагласан сам, под условом да истовремено објавите и претходни мој текст под насловом : „Порекло феномена `артемијевци` и `артемијевштина`“. (http://borbazaveru.info/content/view/2798/1/) Писао сам те текстове не ради епископа Артемија и његовог „случаја“, као јединке, нити их сада у поменутој књизи објављујем ради „Грешног“ Милоја као јединке. Свесно сам то учинио не би ли тужитељи и судије застале, дубље замишљене шта, у ствари, производе у Српској православној цркви уобичајеним, боље рећи шаблонским, али испразним својим оптужбама и пресудама.

Непромишљено проширују фронт против себе, односно против Српске православне цркве, јер неће сагледати крај ројењу ревносних верника који се не мире са надуваваним оптужбама и пресудама, за чију ваљаност основни предуслов јесте тај - да потичу од проверено достојних челника у Српској православној цркви. Другим речима, од тужитеља и судија у Цркви Христовој тражи се да у свему буду беспрекорни, а то у основи значи – да не крше засведочена учења и предања црквена. У противном, умножаваће, таквим својим поступцима, број оних који не желе да их гледају у улози кршитеља свештених канона, црквеног поретка и устројства као залога за мир и јединомислије у Духу Светоме; јединомислије какво је у Светој Тројици, како нас уче света црквена правила. Дакле, писао сам наведене текстове искључиво ради Српске православне цркве.

Претње и утеривање страха у богобојажљиве правовернике представља метод који је апсолутно стран природи Цркве Христове. Такав метод је одувек обелодањивао где, ко,  и са ким стоји у Цркви Христовој.

Милосрдни хришћани се неће уплашити жедних за осветом.

Искрено верујући у Бога неће устукнути пред прекршитељима учења и праксе Једне,  Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Оптужбе или суд оних које су црквени Оци осудили због прекршаја свештених канона немају никакву суштинску ваљаност. Шта је ослободило блудницу доведену пред Христа? Ослободиле су је неправде и греси њених тужитеља.

Охладнели вером и сви који одбацују „страх  Божји“, олако кршећи утврђена светоотачка правила, и преоблачећи ризу Цркве Христове у туђу ризу, у заблуди су ако мисле да духовно и црквено чврсто стоје.

Правоверни српски народ сит је политичара, економиста, верских аналитичара, новокомпонованих и самозваних стручњака за црквено право, али је гладан   духовности у Цркви, и жудеће  да је нађе тамо где још постоји. Откако су самозвани стручњаци за канонско и црквено право, на челу са бившим епископом Атанасијем Јефтићем, почели, по налогу оних изнад њих, у Српској православној цркви да заводе ред, све је кренуло како не треба. Како може Атанасије Јефтић, који је под тешком осудом црквених Отаца због трисепископства, да износи оптужбе против канонског епископа рашкопризренског др Артемија?! Ко и по ком основу даје њему право на то?

Због свега тога, потребне су многе молитве не би ли,  код појединих челника у Српској православној цркви дошло до исправљења у учењима и делима, на чему је највише од свих радио Свети Сава. Из његових уста често се чула глаголска именица исправленије која је, за  сведочанство, у текстовима оног времена остала више пута записана. Исправљао је, Свети Сава, православну веру од јеретичке латинске заразе, познате као новобогомилске, због дуализма, исказаног у њиховом антијеванђелском учењу о томе да Дух Свети  исходи и од Сина! А ми, православни, знамо какво је јеванђелско учење о томе (в. Јн 15, 26). По православном, дакле, учењу, како и Свети Симеон Солунски (1410-1427) каже: „ Не може једно да истовремено извире из двоје“.