ЦРКВЕНОМ СУДУ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ

I -део

Акт епископа жичког Е.бр.47 од 21.1.2011, и оптужница црквеносудског тужиоца Епархије жичке од 14.2.2011. садрже недопустиве превиде услед чега оптужницу ваља одбацити као неосновану, не образложену, као и због (месне) ненадлежности тужиоца, суда и епископа.

Образложење

Креатори горе поменутих аката су превидели бројне релевантне чињенице, као што су:

1. Г-дин Милоје Стевановић је законити титулар своје имовине за коју је властан својом вољом ставити је на располагање било коме, па и православним хришћанима – монасима.

2. Воља титулара није условљена ни једним световним или црквеним прописом, нити Божијим Законом: Господ каже: Ако хоћеш савршен да будеш, раздај имање... Дакле, Господ не каже: Раздај, нити не дај. Него: Ако хоћеш...

3. Дакле, г. Милоје нема тутора, па му владике Хризостом и Амфилохије ни на који начин не могу условљавати неотуђиво право на располагање његовом сопственом имовином.

4. Г. Милоје је са другом страном уговорницом сачинио облигациони уговор пред надлежним судом, затим тај уговор пријавио Управи јавних прихода и на добијено решење о разрезу пореза - порез платио.

5. Дакле, ради се о ваљаном, законитом, легалном и легитимном правном послу који нико, па ни поменуте владике, не могу оспоравати, осим ако имају жељу за имовином г. Стевановића, што би их довело у сукоб с 10. Заповешћу Господњом: Не пожели ништа што је туђе.

6. Надамо се да би поменуте владике могле да се задовоље чињеницом да господаре огромном кретном и непокретном имовином, која је створена прилозима и знојем верника, међу којима је и г. Стевановић – о чему сведоче бројна признања и грамате којима су га удостојили патријарх српски Г. Павле, владике жичке Г. Стефан и Г. Хризостом и многи други.

Дакле, оптужити човека зато што је своју имовину, о свом трошку, својом вољом, дао својима по крви и вери - представља анахронизам времена какав се не памти у СПЦ и остаће забележен у њеном летопису као случај који је у сукобу са здравим разумом.

7. Г. Стевановић је слободан грађанин коме никад, нигде, ни због чега, и ни под којим условима, нико није ограничио слободу кретања, па ни у село Љуљаке. Надамо се да неуспели покушај администратора Атанасија и Амфилохија који су силом своје самовоље покушали преко црквених средстава информисања да оклеветају г. Милоја – тужилац не сматра њиховим легитимним апсолутизмом, тј. „правом“ да решавају судбине људи попут онога што учинише мр Зорану Чворовићу.

8.Ни једним законом, каноном и црквеним прописом није забрањено г. Стевановићу да уђе у било коју православну цркву и да се тамо Богу моли (овде не рачунамо небулозну одлуку вл. Лаврентија и још неких, који иначе не протежу своју месну надлежност на г. Милоја, јер није њихов епархиот – а и да јесте, незаконите и саблажњавајуће акте и њихове актере не треба слушати, јер је казано: Али ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!(Гал.1,8).

9. Ктитор цркве у Љуљацима је благочестиви православни свештеник – за разлику од неких владичанских дворова па чак и цркава које су грађене средствима мафијаша, безбожника, па чак и непријатеља српског рода уз „благослов“ среброљубивих „пастира“.

10. Поменуту цркву су освештеле владике СПЦ и то место никако не може бити неподобно за молитву.

Осим тога, зар хришћанину неко може замерити што се на таквом месту Богу моли са православним хришћанима.

Посебан апсурд представља покушај острашћених самовољника да „исперу мозак“ православном народу, да би га одвратили од молитве са Њ.П. Владиком Артемијем, за кога се зна да никако није могао бити замењен неким администраторима, јер нису били испуњени условни основи и то: 

1. Њ.П. Владика Артемије је жив! Дакле, један од услова није постојао.

2. Нико, нигде, никад није ни покушао, а камоли доказао његову немоћ! Дакле, ни другог услова нема.

Осима тога, нико не може бити кажњен без претходног саслушања (чл. 218 Устава СПЦ)!

А кад тих основа нема – то је насиље, безакоње, самовоља, тиранија! А тирјанству стати ногом заврат, то је наша дужност најсветија.

Према томе: самовољни, антиканонски и противуставни акти, немају и не производе никакво дејство! Јер акт о уклањању Њ.П. Владике Артемија је безакоње и тиранија! Осим тога, зар не рече патријарх српски Г.Иринеј: Артемије је добар и честит човек?

11. Сејачи нереда (који својим актима хоће да уведу тобоже ред) су у колизији са самим собом, са својим достојанством и са својом савешћу. Тако нпр. Еп. жички донесе акт којим каже да се одлуке Сабора имају стриктно поштовати; па онда те одлуке лично погази  (а ту саблазан пренесе чак и РТС); његови најближи сарадници у Жичи, Краљеву, Пожеги, Студеници... такође безаконују ругајући се Предању, Сабору, Патријарху и себи самима.

Резултат безаконовања: полиција и телохранитељи на богослужењима.

12. Оптужница, осим тога, врви од формално-правних пропуста, неистина и недоследности које је чине правно ирелевантном и она представља велику ругобу и лакрдију недопустиву у (правном) поретку.

Које су то неистине? Пођимо редом:

1. У другом реду, испод наслова „оптужницу“, речи које се налазе иза речи: „Чачка“, па све до краја реченице су неистина!

2. У петом и шестом реду од првог до последњег слова – све је неистина!

3. На другој страни оптужнице, иза наслова „Образложење“, се не налази никакво образложење диспозиције оптужнице, него (невероватно али истинито!) 11 недопустивих пресуда о којима нико, никад и нигде није покретао поступак, нити подизао оптужнице, нити је оптужени давао одбрану – што веома подсећа на „суђења“ иманентна инквизицији, или човекоубицама попут Ј.В. Стаљина.

Ове пресуде, из тзв. образложења, су стравичне клевете и лажи:

Клевета I

„Г. Милоје... ишао у правцу расколничког деловања.“

Ко тужиоцу даде за право да изрекне ову пресуду о којој нико, нигде, никад није тужио, нити судио, нити пресудио?

 Клевета II

„Штрајка глађу свештеника...“

Ко, кад и где је поменуо реч „штрајк“?

Увидом у саопштења за јавност и у ср. информисања се јасно види изражен став: род ђавољи (па и ђавоимана дела као што је безаконо служење) се одгони постом и молитвом. Свештеници и народ су, дакле, постили строго (без узимања хране) и молили се да се ђавоља управа отера из олтара цркве.

Клевета III

„...Тендециозно медијски пропраћено.“

Прво, није тенденциозно, а друго, ту медијску активност су изазвали арх. нам. трнавски, секретар Владике и сам Владика, јер нису хтели да разговарају са представницима лаоса Божијег, нити да саслушају њихове молбе.

Што се тиче г. Стевановића истина је ово:

Прво, он је у делегацији био три пута молећи, плачући, клечећи... А, друго, никад (!) није учествовао ни на једној конференцији за штампу, чак ни у публици. Отуда је пресуда из образложења у оптужници, која се на њега односи још апсурднија.

Клевета IV

„...Био присутан... у порти... 30. марта 2008.“

Ова пресуда би морала да објасни бар две ствари:

Прво, да ли је хришћанину забрањено да буде у порти? Ко, где и кад је то забранио? (основно правно правило: оно што није забрањено – дозвољено је).

Друго, у тој истој порти пред целим светом председник комисије г. Радош Младеновић изјави: „Па, Милоје, много ти хвала на твојој дуготрпељивости“ (в. Ју тјуб: „Грешни Милоје љуби руку попу новотарцу“). 

Клевета V

„Исти је био врло активан у... Душковцима 17. јуна 2008.“

А истина коју сведочимо је ово:

1. Г. Стевановић је ушао у храм, целивао икону, оставио прилог, а затим најсмерније стао украј цркве и молио се;

2. Ничим није наговарао свештеника да се руга Предању и да безаконује приликом читања заамвоне молитве;

3.Ни малим прстом није мрднуо, већ је са крајњим смирењем посматрао Дмитра Луковића и његове перјанице како гурају и ударају клечећи народ;

4.Реч једну једину није изговорио осим молитве.

Све што је више од овога – бесрамна је лаж и клевета, коју су изнели поп Бранко Керкезовић и крунски сведоци Атанасије Јевтић, који је догађај видео из Тврдоша и о томе сведочио, и о. Јован Радосављевић који је (по сопственом признању, пред много људи, наговорен од Иринеја Буловића) сведочио из Н.Сада шта је било у Душковцима. Овим „истинама“ се придружује и г. тужилац који је још „часнији“ јер истину у Душковицима „види“ из Краљева, али са дистанце од две и по године, чиме је срозао углед тужилаштва на ниво Атанасија Јевтића.

Клевета VI

„...Где је епископ жички физички нападнут.“

1.Какве то има везе са г. Милојем Стевановићем?

2. Ко, где, кад, како, чиме нападе Еп. жичког?

3.Тужилац има шансе да напредује попут о. Јована Лукића, који је ревносно и јавно засведочио шта је васељенски патријарх Атинагора рекао кад се епископ Хризостом завладичио. Чињеница да је Атинагора умро 16. г. пре тог догађаја, само је потврдила „правду“ клеветника: ако чињенице говоре супротно – утолико горе по чињенице!

Клевета VII

„Одбио је позив комисије Епископа жичког...“

Ову пресуду не би смео себи допустити ни рђав црквењак, а камоли тужилац.

Тужиочевој ароганцији и произвољној самољубивости препоручујемо да погледа доказ објављен на страни 88 књиге „Не помичи старе међе“, 2. издање, ЛИО Горњи Милановац, 2008, или да га потражи у архиви чачанске цркве.

Клевета VIII

„...Захтевао да га исти епископ прими... и тиме је показао колико је непослушан Цркви“.

Оваква таутологија у пресуди тужиоца у тзв. образложењу, је испод вашарског нивоа.

1. Какво би тражење да епископ прими делегацију на разговор могло бити пресуђено као непослушност Цркви г. Милоја Стевановића?

2. Осим тога, сви апели, сва тражења, све молбе, сви захтеви, сва писма управо су инсистирали на послушности Цркви (Предању, прописима, одлукама Сабора) које су руглу и непослушности извргли најближи сарадници епископа жичког!

Клевета IX

„У својим књигама... оптужује архијереје СПЦ као и неке свештенике“.

Ова пресуда би морала одговорити:

1. У којим књигама је осуђен један једини архијереј или свештеник од стране г. Стевановића?

2. Како гласи та оптужба?

3. Ко су оптужени?

Тужилац очигледно осуду безакоња сматра осудом човека. Ово прво је обавеза сваког хришћанина, а ово друго засигурно неће наћи у књигама г. Стевановића. Очигледно, он није прочитао те књиге, него је некоме поверовао на часну реч. То је штета, и то двострука, јер тај коме је поверовао нема части. А друго, по оцени многих компетентних људи из јавног, духовног и културног живота нације, из књига г. Стевановића би могло доста тога душекорисног да се сазна.

Клевета X

Претходним пресудама, тужилац додаје и следећу: „Милоје Стевановић себе поставља изнад Цркве...“

Тужилац овде преузима „мисли“ архијерејског намесника пожешког чувеног по ругању Предању и кривотворењу истине, који у својој упропаститељској делатности, између осталог, саблазни народ прислањајући бадњак уз Цркву уочи католичког Божића (докази за речено се налазе на стр.111-120 исте књиге, и у тексту „Борбе за веру“ „Покатоличио се српски поп – Да ли архијерејски намесник Дмитар Луковић мудрује или лудује?).

Клевета XI

Круна тужиочевог лакрдијања и блудничења са чињеницама је ова пресуда из тзв. образложења:

„Својим најновијим поступцима и учествовањем на богослужењима монаха Артемија господин Милоје Стевановић се недвосмислено ставио на страну противника Цркве и рушитеља црквеног поретка“.

Тужилац би морао ову „пресуду“ да поткрепи са бар два аргумента:

1. Ко, где, кад, у ком поступку, пред којим органом утврди да је Њ.П Артемије „противник Цркве и црквеног поретка“?

2. Јесу ли „пријатељи“ Цркве и „чувари“ црквеног поретка:

Они што кажу да су екуменисти и јеретици;

Они што клече и кмече пред папом, срамотећи васцели род наш;

Они што од папе примају прстење и напрсне крстове;

Они што уводе католике у наше олтаре;

Они што саслужују са јеретицима;

Они што се моле са убицама Господа;

Они што лажу и бију народ;

Они што ломе кости по Дечанима;

Они што разваљују туђе келије и фиоке по Грачаници;

Они што изагнаше Св. Јустина са факултета;

Они што оспоравају бесмртност душе;

Они што новотаре и батаљују олтаре;

Они што богослуже правећи се да верују у Бога, а верују у полицију и телохранитеље;

Они што православне монахе и владику са шитарском полицијом изгоне из манастира;

Они што продају веру за вечеру...

3. Ако је г. тужилац уз „чувари поретка“ који су наведени у тачки XI/2, било би добро да нам то дојави да то обелоданимо пред Богом и родом и да истовремено упутимо јавну честитку господину Милоју Стевановићу која би у том случају гласила:

Благо теби, Милоје Стевановићу, кад те изружише, оптужише и једанаестоструко осудише ови што бране нашу веру и нашу свету Цркву од владике Артемија, верног народа српског и тебе.

Најзад, молићемо се Богу да нашу свету Цркву сачува од људи попут тужиоца, а да тужиоца сачува од њега самога.

„Законоправило“