|
Мр Зоран Чворовић Милоје Стевановић или кога и зашто (нас) прогоне Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2. Тим. 4. 3 – 4).
Историја нас учи да непријатељ људског рода напада појединце, не због њиховог имена и презимена, имања и знања, већ због духа Истине који сведоче и којим живе. У времену лажи, истинољубци постају неподобни и незгодни сведоци свеопштег непочинства. Безаконици би да погасе кандила истинољубља, јер је њихова власт таме (Лк. 22. 53). Под светлошћу врлине указује се мера безакоња, зато би властољубци да уклоне богољубце, тврдице милосрдне, отпадници правоверне, лицемери искрене, гордељиви трпељиве, насилници праведнике, блудници чедне, кукавице храбре. Толико пута су се у историји нашег светосавског богоносног рода испуниле речи Христове: предаваће вас судовима, и по синагогама својим тући ће вас, и пред цареве и старешине изводиће вас мене ради (Дап. 20, 29). Ово нам је предсказано, како примећује Свети Јован Златости, не зато да би се предали „очајању (унинију), него да би то мужаствено подносили” (Св. Теофан Затворник, Из тумачења посланица апостола Павла о последњим временима и о Другом Христовом доласку, у Чувајте да вас ко не превари – Православље на међи миленијума, Београд, 2007, стр. 24). Мужаствени одговор наших светих предака сједињен је у подвижничкој песми Светог Ђакона Авакума, испеваној 1814. у Београду, на турском колцу: „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти”. То је она мистична формула српске слободе, која је вековима уназад ледила крв у венама српских крвопија, а коју је испевала богонадахнута мудрост цетињског пустињака: „нека буде што бити не може”. Зато се Срби никада нису плашили рата за „крст часни и слободу златну”, али су зато увек страховали и стидели се од братске омразе и братске издаје. У трагичну књигу оних који су пострадали од братске руке уписао се ових дана и Милоје Стевановић из Чачка. Милоја сам упознао једне вечери, у време када се прогоњени рашкопризренски монашки збег склонио под кровове његовог братољубља. Тада сам срео човека који припада оном данас ретком соју Срба, домаћина и боготражитеља, соју који је кроз историју био со овом народу. Српски непријатељи су знали да ће затирањем домаћина - боготражитеља, а умножавањем скоројевића - богоотпадника, уништити главу српског народа. Ових дана је црквени суд Жичке епархије подигао оптужницу против овог домаћина - боготражитеља. Тако је један несрећни црквени тужилац, (не)свесно постао продужена рука српских непријатеља. У време свеопште пљачке и грабежи народног имања, Милоје се окривљује за милосрђе. Крив је, јер је раздао своје имање монашком збегу, али и целој Жичкој епархији. Крив је, јер прилаже као боготражитељ, а не као купац опроштајница. Крив је, јер је ордене и плакете схватио као позив на подвиг и боготражење, а не као куповину места међу моћницима овог света. Крив је, јер је са слабима, а не са силнима. Али свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је (1. Кор. 3. 13). Још један приговор савести упућујем инквизитору - оптужи и мене, јер сам се, у мери своје вере и својих моћи, трудио да радим исто оно што је радио и Милоје Стевановић. Зоран Чворовић - Краљево |
ПРЕТРАГА 
