header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
За шта је крив г. Милоје Стевановић члан УГ “Законоправило“-2.део Штампај Е-пошта
субота, 05 март 2011

ЗА ШТА ЈЕ КРИВ ЧЛАН УГ „ЗАКОНОПРАВИЛО“,

Г. МИЛОЈЕ СТЕВАНОВИЋ?

II део

Уводна реч

Удружење грађана „Законоправило“ настало је почетком 2008. године, са жељом да обједини све заинтересоване у одбрани богослужбеног поретка СПЦ и Светог Предања наше вере, угроженог неопротестантским модернизмом и презирањем одлука СА Сабора о богослужењу.*

У међувремену, десило се да се на удару „инквизиције“ у СПЦ нађу многи и многи, па међу њима и поједини чланови УГ „Законоправило“. Међу њима је и г. Милоје Стевановић, један од чланова нашег Удружења, коме пред Црквеним судом Епархије жичке прети тужба зато што је примио избегле црноречке монахе на своје имање у селу Лозница код Чачка и присуствовао службама Божјим у храму у Љуљацима крај Горњег Милановца.

УГ „Законоправило“ је зато решило да оформи групу за анализу ове потенцијалне тужбе, и да нашу јавност обавести о чему је, у случају г. Милоја Стевановића, реч. Као и увек, надамо се да ће хришћанска љубав и разум победити, поготову у времену у коме су мржња и неразум, на први поглед, јачи од свега.

Нека нас све Господ просветли на спасење!

 

Одговор на оптужбу због милосрђа

Прва оптужба на рачун г. Милоја Стевановића тиче се његовог милосрдног дела – примање братије манастира Црна Река која су, зато што је администратор епархије рашко-призренске, митрополит Амфилохије, одбио да им да канонски отпуст, на Св. цара Константина и царицу Јелену, 2010, напустили своју свету обитељ. Томе је претходила одлука СА Синода СПЦ да се епископу рашко-призренском г. Артемију одузме право духовног руковођења својом духовном децом. Слажући се са ставом игумана црноречког Николаја да „отац остаје отац, и када више није директор“, монаси су пошли за својим духовником. Група српских интелектуалаца написала је прозбу за њихово удомљење, обраћајући се свим архијерејима СПЦ следећим отвореним писмом:

Прозба за удомљење монаштва Рашко-призренске епархије

(http://borbazaveru.info/content/view/2488/37/)

На жалост, одговора на ову прозбу није било. Пошто је г. Стевановић годинама био поклоник црноречке светиње, он је решио да монасима пружи гостопримство, док се њихов канонски статус не реши. О томе је медијима дао изјаву у којој је истакао да не жели да се меша у црквене послове, него да помогне невољнима.

Показујући своје хришћанско смирење и поштовање црквених власти, г. Стевановић је о свом чину милосрђа обавестио надлежног епископа жичког, г. Хризостома (на шта му је одговорено да треба да монасима откаже гостопримство, што он, из разлога хришћанске савести, није могао.

За време свог боравка у Лозници, монаштво Црне Реке доследно је поштовало одлуку администратора ЕРП о забрани свештенодејства, о чему су такође обавестили надлежног епископа жичког г. Хризостома:

>>ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ЕПИСКОПУ ЖИЧКОМ Г.Г. ХРИЗОСТОМУ

Ваше Преосвештенство, благословите!

Овим путем Вас обавештавамо да ће братство манастира Црна Река од 03.06.2010. године једно време боравити на подручју Ваше Епархије и то у приватном смештају у селу Лозница у околини Чачка. На месту нашег пребивања клирици неће свештенодејствовати. Време нашег боравка ће зависити од добијања канонског пријема у некој од Епархија СПЦ. Својим боравком у Вашој Епархији не желимо да ширимо смутњу у народу или да обављамо било какву антицрквену делатност. Стицај околности нас приморава да се само тренутно налазимо у Вашој Епархији. Молимо Вас да нас разумете и да ово наше обраћање схватите као израз наше спремности да својим присуством на подручју Ваше Епархије ни на који начин не утичемо на мир и поредак у њој устројен.

У нади да ћете имати разумевања за нашу невољу, проси Ваше свете молитве и благослов и целива свету десницу Вашег Преосвештенства

Лозница                                          

04.06.2010. године 

Протосинђел Николај Николић

са својом у Христу братијом<<

Поставља се питање: да ли је гоњене монахе требало примити или није?

Учење Цркве је јасно, и изразио га је Свети Теодосије Кијево – Печерски (11. век), у поуци свом духовном сину (Светигора, Велики пост 1993):

>>Имам за тебе реч, кнеже богољубиви, ја Теодосије, худи раб Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у чистој и правоверној вери рођен и васпитан у добру, и научен од правовернога оца и матере који ме добром закону учаху. Веру, пак, латинску не примајте нити обичаје Латина држите и од причешћа њиховог бежите и карактера им се гнушајте. Вера је Латина наопака и закон њихов нечист, они иконе не целивају и меса у посту једу, служе на бесквасном хљебу... Мноштвом јереси својих сву су земљу обешчастили...

Чувај се, чедо, кривовераца и сваког разговора са њима, јер се и наша земља њима напуни. Ако ко спасава душу своју, чини то само живећи у Православној Вери. Јер, нема друге вере боље од наше Свете Вере Православне...

Исто тако, не приличи, чедо, туђу веру хвалити. Ко хвали туђу, на своју (Православну) Веру хули. Ако неко буде хвалио своју и туђу, тај је двојеверац, близак јереси... Ако ти ко каже - "и ваша и наша вера је од Бога", ти овако одговори чедо: "Кривоверче, зар ти и Бога сматраш двојеверним?! Не чујеш ли за ове шта Писмо каже: Један Господ, једна Вера, једно Крштење (Еф. 4,5)!"

И тако, чедо, чувај се таквих и свагда стој за своју Веру. И хвали је непрестано а са њима се не братими, него их се клони и у својој се вери подвизавај делима добрим! Милошћу, пак, милуј не само људе своје вере него и вере туђе. Видиш ли кога нагог или гладног или зимом или злом притиснутог, био то Јеврејин или Сарацен (Муслиман) или Бугарин или јеретик Латин или незнабожац - свакоме буди милостив и од несреће га избављај, ако можеш, и плате од Бога нећеш бити лишен!

Јер, Сам Бог и данас помаже незнабошцима као и хришћанима; незнабошцима иноверцима дарује се од Бога у овоме веку старање, али у будућем биће туђи добродетељи (врлини)...

Чедо! Ако буде потребно чак и да умреш за Свету Веру своју, смело иди у смрт! Тако су за веру и Светитељи умирали, а сада живе у Христу!...<<

Дакле, милосрђе треба чинити и људима других вера, што је г. Стевановић у свом животу и раду пројављивао, примајући на посао у своју фирму (КМН) једну римокатолкињу  и једну муслиманку, када су се ове жене нашле у тешким животним околностима.

Епископ Атанасије (Јевтић), у свом тексту „Теодор Јангу: Канони и богослужење“ (Жички благовесник, Божић 2010.), чак тврди да је с јеретицима могуће и помолити се – из милосрђа:

>>Био један Свети подвижник у Египту, у месту пустом; а био и један од јеретика Манихејца, који је боравио далеко... И дође неки од истомишљеника његових и посети овога Светога увече... па дође да преспава код њега. Старац је знао да је он Манихејац, али ничим му није то показивао. Пре но што је тај и покуцао, Светитељ му је отворио врата и обрадова му се; затим га је привео да се помоле и да он ту нађе спокоја, и да одспава код њега. А ноћу му овај Манихејац рече: „Како ниси био нимало подозрив према мени? Ти си Божији човек!" И тад се поклони пред његовим ногама, и рече: „Ја, оче свети, од сада сам православац, од данашњег дана". И отада остаде са Старцем" (из рукописа Велике Лавре у Св. Гори, бр. В 108 (228), л. 115а-115б). <<

Дакле, из свега наведеног, јасно се види да милосрдан треба бити и према иноверцима, а камоли према једноверној и једнокрвној браћи, поготову ако су та браћа све оставила и пошла за Христом као монаси.

Ставити г. Милоја Стевановића на суд због његовог човечнога поступка према црноречком братству крајњи је доказ окамењене неосетљивости наших, потоњих времена, у којима се, по речи Еванђеља, умножило безакоње и охладнела љубав многих.

Стога ми чврсто верујемо да се у Епархији жичкој никоме неће судити због учињеног милосрђа

 

Присуство на служби у Љуљацима

У случају епископа рашко-призренског г. Артемија начињена су многобројна кршења канонског права, о чему је јавности упутила апел група угледних српских интелектуалаца:

За очување црквеног јединства

(http://borbazaveru.info/content/view/3153/37/)

Да је заиста тако, потврђује и писмо угледног грчког каноничара и теолога, митрополита пирејског Серафима, епископу Артемију, у коме он наводи канонске разлоге због којих га и даље сматра епископом рашко-призренским:

>>РЕПУБЛИКА ГРЧКА

МИТРОПОЛИЈА ПИРЕЈСКА

Бр. Прот. 115

Пиреј 31-1-2011

Преосвећеном Епископу

рашко-призренском и косовско-метохијском

Господину г. Артемију

С Р Б И Ј А

Преосвећени, Многопоштовани и Љубљени Брате,

Са неизрецивим болом, горчином и патњом примио сам и прочитао дописе које сте ми послали, како онај упућен Светом Архијерејском Синоду СПЦ, тако и други упућен свим Православним Јерарсима широм васељене, који заједно са својим стадима сачињавају Једну, Свету, Католичанску, Апостолску, Недељиву, Неизмењену Цркву Христову, и такође веома пажљиво прочитах Одлуку Шестог Кривичног Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, и са великом смерношћу и побожношћу хитам да Вам поручим следеће:

1. Непоколебиво верујем и са смирењем јавно објављујем, имајући 20-годишње искуство бављењем Црквеним Правом као Црквено-судски истражитељ и Секретар Великог Црквеног Суда Грчке Цркве, да је Ваше Цењено Преосвештенство, сагласно Божаственим и Свештеним Канонима Светих Седам Васељенских Сабора, као и Помесних које су они потврдили (25, 74. и 75. Светих Апостола, 6. Другог Васељенског Сабора, 9. и 17. Четвртог Васељенског Сабора, 12, 87. и 96. Картагенског Сабора и 1. Кирила Александријског), као и сагласно Еванђелском Божанском Закону, Канонски Епископ Најсветије Епископије рашко-призренске и косовско-метохијске, и поред постојања против Вас донетих Одлука, од стране Светог Архијерејског Синода као и од стране Светог Архијерејског Сабора, без Канонске оптужнице и прилагања стварних чињеница, Канонских истражних радњи и испитивања оптужнице, Канонског суђења и Одбране, и могућности правних лекова, и то:

а) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 11-2-2010 о Вашем привременом удаљавању са Ваше богомчуване Епархије

б) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 2-5-2010 о наметању Вам казне коначног уклањања са Ваше Канонске службе

в) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 18-9-2010 о наметању Вам казне неограничене забране свештенодејства

г) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 18-11-2010 о наметању Вам казне рашчињења са високог Архијерејског Достојанства и Вашег враћања у ред монаха,
с обзиром да ове Одлуке флагрантно крше сваки појам Канонског Права и Канонског процесног поретка, и да у канонском смислу немају валидност, са непосредном последицом да су поменуте Одлуке неважеће, неосноване и непостојеће, и да непоправљиво и грубо повређују Канонску веродостојност наведених Управних и Судских органа најсветије Светосавске Српске Цркве, као и Канонско Начело адекватних казни, које важи у Аутокефалним Православним Црквама./.../<<

Г. Милоје Стевановић је, држећи се, горе наведених ставова ученијих и умнијих од себе, а болно погођен судбином неправедно гоњеног владике Артемија (јер и сам г. Стевановић је својевремено прошао кроз неправедан прогон комунистичког режима), одлазио и одлази на службу у храм у Љуљацима, јавно сведочећи свој став.

Чак и ако се усваја теза да у СПЦ постоји раскол, онда ни тада не треба заборавити на љубав и мир. Својевремено су владике Атансије и Амфилохије, кад је био раскол са Србима у Америци, позивали на хитно помирење обе стране, и говорили да су сви (а не само једна страна) криви за то. Тако је владика Амфилохије писао (1989. у 3. броју „Банатског весника“):

>>Црква је имала и има своје вечито мерило свих историјских збивања она поседује и саборни карактер свога Предања и канонског свештеноначалног (јерархијског) али и светотројичног (црквено-народног) поретка. Његово основно значење и назначење је сотириолошко, спасоносно и спасавајуће од сваког греха и сваке врсте отуђења, било од Бога било од људи, као његових светих ликова (икона). То пак значи: Све оно што престаје да буде спасоносно у Цркви, престаје да буде Црква и од Цркве и црквено; престаје да буде црквена истина и црквени метод за оваплоћење те истине у животу појединца и заједнице. Стога сва стара и нова и најновија збивања у животу Цркве и све њене одлуке (одлуке појединих помесних Цркава) могу и морају бити преиспитане и увек изнова преиспитиване у светлости и духу тог саборног Предања Цркве Божје и на начелима њене бриге, пре свега и изнад свега, за сваку људску душу, као једину непролазну вредност на небу и земљи. То и такво преиспитивање, поготово одлука доношених у временима збуњености, принуде и насиља и опште пометености, знак је не слабости Цркве него њене виталности и истинитости, и предуслов њеног сталног обнављања и вечне новине.

Ово преиспитивање црквених одлука, на начелима еванђелског преумљења и сотириолошког карактера свега што се у њој дела и збива, то је и једини здрави пут превазилажења свих раскола у нама и око нас, у човеку као појединцу и у Цркви и народу као заједници и друштву и целини. Покајање и преумљење, као мењање на боље, представља позив на силажење у дубину, тамо где су сви људи јасно и заједно, по својој природи и назначењу, у Божјем светотројичном јединству.

Дубоко смо уверени: Црква поседује истинску исцелитељску моћ за све расколе и раселине у човековој души и људској заједници, било на црквено-народном било на опште човечанском плану. Међутим, само они који су спремни и духовно пробуђени да увек држе, по Пророку, свој грех пред собом, и који су спремни да праштају брату своме, Бога ради и у њему непролазне светиње брата ради - који су спремни да мере себе и свет дубинама Божјег милосрђа и човекољубља, на место плићака свога себељубља и духовне заслепљености, у стању су да себе исцеле тим спасоносним леком Цркве Божје и да његово исцелитељско дејство пренесу и на друге. Тај свети лек, у коме је и свето јединство Српског и сваког Божјег народа, откривен је нама као народу и једном за свагда остварен у нашем бићу кроз светосавско-лазаревско Предање, укорењено у кирило-методијевским основама и новозаветном виђењу човека и света. Зато је само кроз повратак њему, кроз њега и њиме и у његовој еклисиално-саборној светлости и смиреноумљу, могуће пребродити све наше расколе старе и најновије. А о томе: Господу се помолимо!<<

У то време, владика Атанасије, као јеромонах, црквено је општио и са расколницима у Македонији, што је јавно признао (у интервјуу „Пролеће је бурно и ветровито“, објављеном у књизи „Знак препоречни“):

>>Што се мене лично тиче, ја често одлазим у Македонију, или пролазим кроз њу. Познајем велики број младих људи широм Македоније, као и свештеника и монаха. И ми се дружимо и црквено општимо.<<

А Владика Атанасије је о потреби да се амерички раскол превазиђе говорио и ово (у истом интервјуу):

>>И још нешто: позивање само на „каноне" може постати убиствена „канонада" која разара, ако је то позивање на продужење расцепа и продубљење рана у Телу Православне Цркве Христове. Јер такво позивање на „каноне" само сведочи да је изгубљен основни дух самих Светих Канона - љубав и мир у Духу Светом, изграђивање Цркве а не настављање раздора и раскола, без битнијих разлога, којих питање је да ли је било сасвим довољних да се дoђе до овога до чега се у сваком случају није смело доћи, ни на једној страни.

Тај захтев, мислим на мир и васпостављање нашег црквеног јединства, јесте глас и зов самог живог тела праве Саборне Цркве Христове, а Српска Црква није престала да то буде, и неће престати. Нисмо се одрекли вере да је „Христос мир наш, који обоје састави у једно" (Еф. 2,41).<<

Дакле, г. Милоје Стевановић, одлазећи у Љуљаке, на службе које служи неправедно гоњени владика Артемије, не чини ништа осим што хоће да остане у светосавској љубави и братству с човеком који је живот посветио Христу и Косову.

Но, ако г. Стевановић чини канонски прекршај, какве тек прекршаје чине они који су гонили и гоне владику Артемија? Сви знамо каноне који забрањују молитвено општење с јеретицима. Они су апсолутни! О томе пише грчки теолог свештеник Анастасије Гоцопулос (Црква од Истока и хришћанство без Христа, Београд, 2009, стр. 155-164):

>>Могли бисмо рећи да имамо заједничку молитву када:

1. Постоји подударност места и времена у молитви (нужан, али недовољан услов).

2. Постоји заједничка жеља и исти циљ молитве (довољан и нужан услов).

3. Саучествујемо у самом току молитве, уз заједнички програм богослужења (нпр. заједничка садржина молитви и химни, одговарање на возгласе свештенослужитеља одевање клирика у богослужбене одежде) - довољан, али не и нужан услов).

4. Уопштено речено: када целим својим понашањем другима остављамо утисак да и ми желимо да учествујемо у њиховом богослужењу.

У складу са наведеним, није у питању заједничка молитва када смо само у посети или пратимо неке верске обреде из научних, туристичких, формалних или друштвених разлога.

СВЕТИ КАНОНИ О ЗАЈЕДНИЧКОЈ МОЛИТВИ СА ЈЕРЕТИЦИМА

Ово су свети Канони са васељенским ауторитетом, који се односе на забрану заједничке молитве:

1. Четрдесет и пети канон Св. Апостола: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.“

2. Шесдесет четврти канон св. Апостола: „Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.“

3. Седамдесет први канон св. Апостола: „ Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.“

4. Шести канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији.“

5. Девети канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба допустити да они који припадају Цркви, одлазе ради молитве или службе у гробља или у такозвана мученичка  места ма којих јеретика; а они који то чине, ако су верни, морају бити изван заједнице неко време. Покају ли се и исповеде да су погрешили, нека се опет приме“.

6. Тридесет други канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослов.“

7. Тридесет трећи канон Лаодикијског помесног Сабора: „С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.“

8. Тридесет четврти канон Лаодикијског помесног Сабора: „Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.“

9. Тридесет седми канон Лаодикијског помесног Сабора: „Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно са њима празновати“.

10. Девети канон Тимотеја Александријског: На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

„На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: ''Који сте ван општења, одлазите'', не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.“

Наведеним канонима би требало додати још и ове:

11. Други канон Антиохијског помесног Сабора: „Сви они који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се удаљују од светог Причешћа по неком беспоретку, такви морају бити искључени из Цркве, док се не исповеде и не принесу плодове покајања и тада, кад измоле, моћи ће да добију опроштај. Не треба имати заједницу са онима који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима који се не сабирају и не моле у цркви. Нађе ли се неки епископ, или презвитер, или неко други из клира да заједничари са њима, тј. са онима  који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек који помућује ред у цркви“.

 12. Први канон Четвртог Васељенског Сабора: „Признали смо за праведно, да морају важити правила која су од Светих Отаца до сада била изложена на сваком Сабору.“ (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског).

13. Други канон Шестог Васељенског Сабора (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског).

14. Први канон Седмог Васељенског Сабора (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на Помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског).

Већ на основу самих цитата из Канона, јасно је следеће:

1. За Свете Оце је, са духовног гледишта, особито пресудно питање општења са јеретицима у оквиру молитве и богослужења. То се јасно види по великом броју канона који обрађују ту тему.

2. Питање заједничке молитве са јеретицима заокупља Цркву у свим епохама. Зато канони који то забрањују временски покривају цео период у коме је настајало њено канонско право.

3. Очигледно је да су се непрестано преступале одредбе из ових канона. Црква, међутим, ла њима инсистира, поново се на њих враћа и поново формулише исте забране.

4. Канонске одредбе су јасне, искључиве и категоричне у забрани саучествовања у заједничкој молитви и богослужењу са јеретицима или расколницима./.../

Осим онога што се и из самих текстова канона види, сви уважени познаваоци канонског права тврде да се на основу светих Канона од стране било ког православног клирика или мирјанина дословно не сме допустити не само саучествовање јеретика у заједничкој молитви када се служи божанствена Евхаристија, него ни било каква молитва. Као пример наводим:

 

Теодор Валсамон (патријарх Антиохијски):

§ „Клоните се тога да се заједно молите макар и у самом њиховом присуству а и да се дуже задржавате на молитви јеретика. Јер таквих се морамо гнушати као гнусобе, а никако се не смемо с њима зближавати."

§ „Канон је јасан. Јер не допушта јеретицима који упорно остају у својој јереси да црквено заједничаре са православнима."

§ „А пошто си чуо канон који каже да треба одлучити епископе и остала свештена лица која се моле са одлученима, немој рећи да мирјани нису одговорни што поступају супротно канону. Јер и они ће бити одлучени према Првом канону светих Апостола који не прави разлику између клирика и мирјана."

§ „Јеретик је... онај, дакле, који и мало застрањује од Православне вере. Како се, дакле, сви који су набројани у овом питању (Латини, Јермени, монотелити, несторијанци) нису мало, него непремостиво много отуђили од Православне Цркве, у сваком случају не заједничаре са нама ни као духовна чеда по примљеној благодати, ни посредовањем и молитвама светитеља и многим освећењима..."

Јован Зонара:

§ „Јеретика и њихових обреда православни треба да се гнушају и епископи и презвитери свакако треба да их разобличују."

§ „Канон говори да је велики грех да хришћанин одлази на сабрање Јудејаца или јеретика ради молитве. Како се слаже Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником, по мишљењу великог Апостола? Сабрање јеретика је противно ономе што заступају православни, и православни не треба да га уважавају, већ треба да га се гнушају..."

Свети Никодим Светогорац:

§ „Овај канок (45. Апостолски) одређује да се епископ, презвитер, или ђакон који би се само молио, али не и чинодејствовао са јеретицима одлучује... Јер онај који се са одлученима заједно моли (будући да су такви јеретици) треба да буде заједно са њима одлучен по 10. канону светих Апостола. А ако би допустио јеретицима да чинодејствују као клирици, мора да се свргне, јер онај клирик који саслужује са свргнутима (јер такви су јеретици по 2. и 4. канону Четвргог Васељенског Сабора) исто тако се, по 11. канону светих Апостола, свргава."<<

А шта су чинили и чине гонитељи владике Артемија?

Они спремају да непријатеља православне вере и прославитеља Алојзија Степинца, папу римског, доведу у Ниш 2013. године.

Они над Нишом праве огроман латински крст, као знамење победе папизма над правоверјем.

Они се непрестано моле са јеретицима, иако је то, по Божанском откровењу, забрањено.

Првојерарх СПЦ учествује у римокатоличкој процесији у Бечу, у септембру 2010, а затим пали ханукалну свећу у београдској синагоги, што сви канони називају достојним свргнућа.

Епископ Лаврентије је, са својим свештенством, ишао да се клања папи римском Јовану Павлу II, иако је тај човек тражио бомбардовање Срба у Босни 1995. И не само то. Ево малог списка антиканонских дела епископа Лаврентија.

>>Деведесетих година, владика Лаврентије је редовно ишао на “молитве за мир,“ које папа организује у Асизију, не само са претставницима разних хришћанских конфесија, него и са претставницима ислама и јудизма, па чак и са многобошцима-индуистима, будистима, индијанским шаманима. Владика Лаврентије је дао благослов за штампање пентакосталне брошуре КЊИГА ЖИВОТА, у којој се, по протестанском обрасцу, препричава Христов живот. Владика је и одраслима и деци књигу препоручио “топло и од срца,“ а истакао да иста “може идеално да послужи и као уџбеник веронауке.“ На питање новинара “Данас“ (25. мај 1998.) зашто је то учинио, с обзиром да је јавност ову књигу прогласила секташком и да су неки који су је делили због ње добили батине од незадовољних грађана владика је одговорио: “КЊИГУ ЖИВОТА“ прочитао сам од А до Ш и нема ничега “неправославног“, нити секташког. У њој су на популаран начин описани догађаји из живота Исуса Христа и ја је ОД СРЦА ПРЕПОРУЧУЈЕМ... Није важно ко штампа књиге и публикације, већ шта у њима пише.“ Иначе, књига је била пуна протестантских молитава.

Његова сарадња са разним верским групацијама (читај: сектама) наставила се. Половином јуна јуна 1998. (пишу о томе “Политика Експрес“ и “Република“ 192-193/1998), са благословом епископа Лаврентија, у Богатићу је одржан скуп у организацији центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом “Међувјерски дијалог и обука за рјешавање сукоба.“ Скуп је био затворен за јавност. Поред два претставника СПЦ, римокатолика и муслимана, били су ту И ПЕНТАКОСТАЛЦИ И КРИШНАИСТИ (следбеници секте “Каре Кришна“, која је у свету позната по својим скандалима). Скуп је водио извесни пастор Дејвид Стил, чији је циљ био да толеранцији поучи “нетолерантне“ Балканце. У априлу 2000. године владика Лаврентије је постао покровитељ извесног Међурелигијског центра, у коме су, поред римокатолика и муслимана, ПЕНТАКОСТАЛЦИ И СУБОТАРИ (АДВЕНТИСТИ)! Почетком коловоза (пише лист београдских римокатолика “Благовест“) 2000. године у манастиру Светог Николе - Соко код Љубовије владика Лаврентије је “благословио“ скуп под насловом “Бог је један“, на коме је реферат поднео и вођа домаћих суботара - Радиша Антић, декан њиховог Теолошког факултета у Београду.

Наравно, ипак је најважнија сарадња са римокатолицима. На почетку прославе “свете Ане, заштитнице шабачке жупе“ године 2000. учествовао је, пише октобарски број “Благовести“, и “ шабачко - ваљевски епископ Лаврентије у пратњи особног тајника. На слављу је судјеловао и шабачки православни црквени збор “Свети Јован Богослов”, који је отпевао “Оче наш“, и на крају мисе и “многолетствије“, те на латинском складбу “Аве Марија“, што је било примљено са великим задовољством”. Владика Лаврентије је “похвалио рад шабачког жупника Ђиролама Јакобучија“ за кога је рекао да је “ОМИЉЕНИЈИ КОД МОЈИХ ВЕРНИКА, НЕГО ЈА“ (ако је заиста тако, то је страшно!). Епископ Лаврентије је за своје свештенике, организовао сусрет с папом 19. и 20. августа 2000. године (усред Великогоспојинског поста), а за време римокатоличког Јубилеја младих који су из целог света дошли да се са папом састану. Октобарски и децембарски број “Благовести“, београдског католичког листа за 2000. донео је подробан опис догађаја. Жупник Драго из Ваљева у “Благовести“ за октобар пише следеће: “Исто тако не могу да не споменем да је било унутар тога јубиларног сусрета са Папом и ходочашће 36 православних свештеника из шабачко - ваљевске епархије којима су се у Риму придружили и монсињор Станислав Хочевар и владика Лаврентије Трифуновић. По моме мишљењу, био је то један од највећих екуменских догађаја у нашој надбискупији у задње време./.../ Док смо чекали у недељу поподне на доазак Папе да би започели свету Мису на пољима Тор Вергате, један је италијански свештеник рекао некима од православних свештеника: “Зашто не чинимо једну цркву?“ А један од њих одговорио: “Зато смо и ту. Осећала је се дубока жеља да будемо једно, сватко чувајући своју традицију.“ На “ходочашћу“ је било и младих Срба. Један од њих, Мирољуб, у “Благовести“ за децембар 2000. Каже: “Био сам сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну реч која се коси са катехезом овога света./.../ Један сјај више овом прелепом ходочашћу дали су владика Лаврентије и свештеници из наше епархије, који су на позив дон Ђиролама били на сусрету са Папом.“ Свештеници шабачко- ваљевске епархије имали су низ “плодоносних“ екуменских сусрета -у Трсту су срели бискупа Равињанија, у Фиренци ( тамо где је Свети Марко Ефески својим животом бранио Православље против уније) кардинала Пјованелија, а затим, на крају, као круну свог “ходочашћа” видели су римског папу, у његовој резиденцији у Кастел Гандолфу. Тада му се владика Лаврентије обратио речима: “Ваша светости, ја и свештеници из моје дијацезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали ДА НАС ПРИМИТЕ И БЛАГОСЛОВИТЕ. Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокатоличке цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у прослави овог јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском народу, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указали и указују у овим најтежим данима српским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијацези имамо ваша два свештеника дон Ђиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, ХВАЛА ВАМ ДО НЕБА што сте нам у Београд послали бискупа у лицу монсињора Станислава Хочевира који достојно наставља мисију свог претходника Франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу.” Папа није остао дужан кад је видео усрдно поклоњење српских свештеника. Он им се обратио директно на српском, па тек онда на италијанском, да га разуме и остала паства. Папа је рекао: “Моју реч сада управљам вама, драги свештеници Српске Православне Цркве из Шабачко - ваљевске епархије. Са љубављу поздрављам Вас и вашег владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коађутором монсињором Станиславом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову блаженству Павлу. Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом србском народу који се у овом тренутку налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом народу желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице наших верника у којима живите и делујете као саслужитељу у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за царство Божије. Вашој отаџбини Србији желим да успе у савлађивању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајамно уважење са суседним земљама.“ После ове беседе, папа је сваком свештенику даровао по бронзану медаљу свог јубилеја.

Тај исти владика Лаврентије послао је акт којим свим свештеницима, монасима и вернима из своје Епархије забрањује било какву помоћ владици Артемију и његовом монаштву!

Епископ Иринеј (Буловић) је огрезао у редовном молитвеном општењу с папским јеретицима, за шта је од папе римског Јована Павла II добио бискупски прстен, о чему се хвалио 2003. године.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије учествује у папској процесији у Котору на њиховог „Светог Трипуна“. Процесију предводе папски прелати, који Боку Которску зову „заљевом хрватских светаца“ (о томе је Хрватска телевизија пустила емисију „У сусрет светом Трипуну“ 4.2 2011, у 15,30 часова). Зато је и митрополит Амфилохије добио папин бискупски прстен.

Епископ захумско-херцеговачки Григорије допушта непријатељу српског народа, блиском Туђмановом саборцу, бискупу Ратку Перићу да беседи Србима у православном храму, а он сам руши целокупни богослужбени поредак, уклања иконостасе по храмовима, игра фудбал, ломи колач без мантије и епитрахиља, итд.

Зна се, такође, да је СА Сабор СПЦ од 1968. донео преко СЕДАМ одлука о поштовању богослужбеног поретка, и у низу епархија те се одлуке не поштују: у жичкој, браничевској, бачкој, шумадијској, врањској, захумско-херцеговачкој, а, ево, сада и у рашко-призренској. Не само да се те одлуке не поштују, него су њихови кршитељи коловође прогона правоверних. Рецимо, у цркви Светог Марка у Ужицу, свештеник Милић Драговић има свој типик, туђ типику Цркве Божје (тиме се и сам хвали), па не само да му ништа не фали, него је „корифеј“ ужичког свештенства.

Епископ бачки Иринеј и браничевски Игњатије потписаше срамну „Равенску унију“ и – ником ништа!

Безакони Атанасије Јевтић отима епархије као му се прохте – и ником ништа!

Само у прва два месеца 2011. било је толико „екуменских молитава“ да би о њима књига могла да се напише. На Савиндан, на Богословском факултету СПЦ, Светог Саву са пратријархом српским и епископом бачким, славе „апостолски нунције“, г. Орландо Антонини и надбискуп београдски, Станислав Хочевар.

26. јануара 2011, епископ бачки Иринеј Буловић се, у протестантском храму у Суботици, моли с папистима и протестантима.

18. јануара у Сарајеву, српски свештеници се моле у римокатоличкој катедрали „Пресветог Срца Исусова“.

Истог дана, у Загребу, моле се представници СПЦ са римокатолицима и протестантима (међу којима су и баптисти!), али и са представницима непризнате, расколничке „Македонске православне цркве“, којима је капелу у Загребу поклонио кардинал Фрањо Кухарић!

И тако даље! Примера – безброј!

А г. Милоје Стевановић је „кривац“ зато што је отишао у Љуљаке на службу, код браће православних Срба!

Знајући за све ово, и много шта друго, ми се надамо да ће г. Стевановић бити потпуно оправдан као православни верник и Србин на путу Светог Саве. У супротном, стање у нашој Епархији ће се само погоршати, а непријатељи Цркве ће ликовати (што не дао Бог).

Господе, уразуми нас и усмери ка Истини и Љубави Твојој!

_______

*Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве показао је одлучност у очувању вековног литургијског поретка. Својом одлуком од 23. маја 1986. године (бр. АС бр. 8/зап. 92) наложио је: „Убудуће на подручју Српске Православне Цркве може се служити на црквено-словенском и српском говорном језику. На "српском језику може се служити само уз употребу Служебника у издању Светог Архијерејског Синода". Истог тог датума донета је и следећа одлука (АС бр. 51/ зап. 103): „Умолити преосвећену Г. Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном им парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа, и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви". А 21. маја 1991. године СА Сабор СПЦ је подсетио архијереје на своју одлуку из 1968. године (АС бр. 1024/ зап. 592):

„У погледу богослужбене праксе Српске Православне Цркве, држати се одлука Светог Архијерејског Сабора АС бр. 24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. године, која, између осталог, гласи: ... без обзира на праксу у другим православним Црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа „Архијерејског чиновника".

СА Сабор СПЦ је, својом одлуком од 6. октобра / 23. септембра 2006 (АСбр. 8, зап. 55) решио следеће: „На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске Православне Цркве образовати Комисију за проучавање литургијских питања. У комисију се именују: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован - за председника; и за чланове Његово Преосвештенство Епископ канадски Господин Георгије, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом и Његово Преосвештенство Епископ браничевски господин Игњатије.

Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка“.

СА Сабор је, својом одлуком АС бр. 48 / зап. 24 и АС бр. 80 / зап. 166, од 15/2. и 24/11. маја 2007, наложио:

„Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот.

У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено, умолити Преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.

Ову одлуку објавити у Саопштењу за јавност о раду мајског заседања Светог архијерејског сабора, и Гласнику, службеном листу Српске православне цркве."

И у мају 2008. године, СА Сабор СПЦ донео је одлуку истоветног садржаја (АС бр. 762/ зап. 529 од 29/16. Маја 2008.)

                                                                                               УГ „Законоправило

Последњи пут ажурирано ( субота, 05 март 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.