ЗА ШТА ЈЕ КРИВ ЧЛАН УГ „ЗАКОНОПРАВИЛО“,

Г. МИЛОЈЕ СТЕВАНОВИЋ?

III део

Правни тим УГ „Законоправило“ је Црквеном суду епархије Жичке доставио писмену одбрану. Због преобимности текста овде наводимо најважније делове истог:

Поводом Оптужнице Ц.С.бр. 42 од 14. фебруара 2011. године црквено-судског тужиоца Црквеног суда Епархије жичке, која је подигнута на основу Одлуке Епископа жичког Г.Г. Хризостома - Е.бр. 47 од 21.јануара 2011. године,   благовремено се доставља  следећа:

ПИСМЕНА ОДБРАНА

Прејудицијелно се истиче ПРИГОВОР неуредне доставе првобитно иницијалне Одлуке Епископа жичког Хризостома којом се господин Милоје Стевановић предаје на Црквени суд, а која је обавезно морала да се уручи њему  лично као осумњиченом у предмету којом је обухваћен у њеном Образложењу, а потом и због неуредне доставе предметне Оптужнице која оптуженом г-дину Милоју Стевановићу такође није лично уручена.

Ово обзиром да је по правилима општег Управног поступка који субсидијарно примењује Црквено право у својим поступцима, обавеза личног достављања оваквих аката неспорно утврђена (за све тужбе, решења, кривичне пријаве, Оптужнице и слично)...

Затим се:

...истиче и ПРИГОВОР стварне и месне ненадлежности  Црквеног суда Епархије жичке...

...запрећена казна: ''да се господин  Милоје Стевановић казни - коначним искључењем из црквене заједнице''  - а што је пандан, тако рећи, смртној казни у цивилном кривичном                             праву.

Овакво предвиђено кажњавање, од стране црквено-судског тужиоца предложеном драконском казном каква је ''коначним искључење из црквене заједнице'' објективно је реликт прошлости из доба инквизиције, као што је то и смртна казна која је у нашем праву укинута...

...Објективно г-дин Милоје Стевановић први после Цара Душана Немањића би био кажњен овако страшном казном каква је ''коначно искључење из црквене заједнице'' што је и част и апсурд за њега истовремено - дакле парадокс. 

Све пооштрено објективно анализом да му се суди за његово милосрђе према монасима који су остали без крова над главом а он их је људски и човечански само примио на своје имање, односно због констатације да би се на исти начин и под истом Оптужницом судило и сваком другом н.н. лицу које би их примило под свој кров што је својеврстан апсурд јер као грађани Србије ови монаси имају право да се било где на њеној територији настане...

...Стога је г-дин Милоје Стевановић  у време одсуства било каквог обавезујућег Акта, дана 02.јуна.2010. године сачинио ДОЗВОЉЕН ПРАВНИ ПОСАО у форми Уговора о закупу са монасима СПЦ, који су му се обратили као регуларни држављани Републике Србије...

Овај правни посао г-дин Милоје Стевановић  урадио је као чисто ЕКОНОМСКУ КАТЕГОРИЈУ  без икаквог свесног додира или уплива у унутарцрквена правна или нека друга питања која се тичу статуса поменутих монаха.

''Prior tempore potior jure'' (први у времену-јачи у праву) је правни институт који је претеча било каквог накнадног акта епископа жичког Хризостома којим се регулише даљи статус или однос наше Епархије према овим монасима.

Преводом значења овог института на српски језик ово значи да је сачињени Уговор о закупу настао и закључен раније у односу на све касније акте Епископа жичког Хризостома који садрже налоге о могућем отказивању гостопримства овим монасима - уговарачима, тако да гдин Милоје Стевановић није имао правни основ, чак и кад би хтео, да накнадно руши овако закључени правни посао. 

Да је по овом питању г-дин Милоје Стевановић  био у праву говори и сам садржај Оптужнице речима цитирано: ''И поред упозорења Епископа жичког Хризостома, упућеног преко намесника трнавског протојереја Саше Јоловића од 04.јуна 2010. године, господин Милоје Стевановић није отпустио одбегле монахе са свог имања''.                                                      

Уговор о закупу имања у Лозници који  је г-дин Милоје Стевановић сачинио са приспелим монасима 01.јуна2010.године, оверен је пред Основним судом у Чачку дана 02.јуна.2010. године, OV I бр.8278/2010 а упозорење Епископа жичког Хризостома, упућено преко намесника трнавског протојереја Саше Јоловића датира од 04. јуна 2010. године, а оно је у руке г. Милоја стигло неколико дана касније, након његовог повратка са путовања.

Шта онда значе речи из Оптужнице цитирано: ''...господин Милоје Стевановић није отпустио одбегле монахе са свог имања'', када је очигледно да је при доспећу наведеног упозорења Епископа жичког Хризостома претходно већ постојао Уговор о закупу - сачињен и оверен као уредан и дозвољен правни посао у Републици Србији.

Нити може Српска Православна Црква, нити иједан Епископ, нити било који обичан грађанин бити изнад правног поретка Републике Србије...                                                         

...из дозвољеног правног посла - Уговора о закупу са монасима посредно се изводи очигледно прекорачење надлежности Епископа жичког Г.Г. Хризостома, и црквено судског тужиоца епархије жичке који би оспоравањем овог посла у започетом црквено-судском поступку против г-дина Милоја Стевановића, дошли у сукоб са општим законским правилима грађанског и кривичног права који  га као једног од уговарача штите.

Ово у смислу, да би се сада примарно нежељено, Епископу Хризостому и црквено судском тужиоцу Епархије жичке објективно правно ставило на терет кривично дело – Злоупотреба службеног положаја из чл. 359. Кривичног закони-ка Републике Србије на терет више оштећених корисника из Уговора о закупу (монаха, власника имања а овде оптуженог г-дина Милоја Стевановића, грађана Чачка као корисника прехрамбених производа са имања које је предмет закупа).

Ово обзиром да је општепознато како један правни посао може да се раскида - обавезно на исти начин, пред истим надлежним органом који је и оверио неки документ (овде Уговор о закупу)...                                                          

... констатује да се у оваквој ситуацији Српска православна црква и Епархија жичка не може поставити као неки надређени - налогодавац раскида дозвољених правних послова, који налогодавац се као такав супроставља Уставно уређеном правном поретку у Републици Србији.

На основу свега овога а као ПРЕТХОДНО ПИТАЊЕ за поступање по предметној Оптужници црквено судског тужиоца епархије жичке , г-дин Милоје Стевановић би био принуђен да поднесе Уставну жалбу Уставном суду Републике Србије са налогом да пре свега преиспита законску дозвољеност и уставност било каквих постојећих и будућих могућих налога великодостојника - Епископа и других надлежних припадника СПЦ о раскиду дозвољених правних послова у РС.                                                                                                   

Уставни суд такође би се по овој његовој Уставној жалби посебно изјашњавао и  о другим отвореним питањима, која се тичу уставом загарантованих права грађана-монаха као држављана Републике Србије о слободи кретања и дозвољености становања њиховом пријавом боравка и настањењем било где на њеној територији, и њиховој могућности да склапају правне послове, и потом свему другом што претпоставља њихову грађанско-правну Уставну заштиту...

...''Nullum crimen, nula poena sine lege'' је познати Уставни и Законски принцип да нема ни кривичног дела ни казне без закона.                                                                                                                                

Кривични законик Републике Србије у чл. 1. прописује као прво и основно начело законитости и легалитета: ''Никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено.''

У преводу на обичан језик ово значи да ако нема прописаног правила  (норме) нема ни санкције (казне) која би се могла применити у случају г-дина Милоја Стевановића.                                                              

Предочавамо Црквеном суду право које се црпи из чл. 67.  Правила о дисциплинском поступу за црквене судове СПЦ, да по пријему пријаве о  црквеним кривичним делима које је г-дин Милоје Стевановић наводно учинио,  формално је било неопходно  потребно код провере и испитивања ствари - извршити прибирање доказа, саслушање сведока, а онда посебно и обавезно обавити његово саслушање као окривљеног у ПРЕДКРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ у смислу његовог претходног изјашњења о наводима пријаве против  њега што је у овом случају очигледно изостало.

На крају у жељи да се ова целокупна ситуација, настала посебним стицајем околности по г-дина Милоја Стевановића а без његовог претходног предумишљаја, разреши на најрационалнији могући начин, предлажемо и инсистирамо:                                                                     

1) да  Епископ жички Г.Г. Хризостом ПОНИШТИ своју Одлуку којом се  г-дин Милоје Стевановић предаје Црквеном суду, обзиром да у истој није наведена квалификација                         - односно по коме члану Правила о дисциплинским поступцима у СПЦ или Устава СПЦ му се суди за ГОСТОПРИМСТВО као традиционалну вредност културе и обичаја Српског народа, јер је као таква НЕЗАКОНИТА.

Појам гостопримства подразумева се као његова пасивна радња која му се ставља на терет обзиром да ниједним својим гестом, изјавом медијима или на било који други начин није истакао ништа друго осим исказивања гостопримства невољницима - монасима, истовремено не исказујући било какву намеру да се меша у црквено – правни поредак СПЦ.

Са надом да ћете усвајањем горњег предлога спречити да у одбрани  његових права се користе остали правни лекови које предвиђа Држава Србија,  и то због:

а) нарушавања начела законитости и легалитета, и

б) угрожавања дозвољених правних послова које је г-дин Милоје Стевановић склопио са регуларним грађанима Републике Србије, које у овом случају представаљају монаси - уговарачи као легитимне странке у појединачном правном послу.

Такође, предочавамо горњем наслову да је крајња могућност којој се може прибећи - достава притужбе Европском суду за људска права у Стразбуру против Државе Србије и Српске Православне цркве због нарушавања елементарних људских и законских права г-дина Милоја Стевановића  - нарушавања начела законитости и легалитета, и угрожавања од стране црквених власти дозвољених правних послова којима се исти бави у Републици Србији .                                                                          

21. фебруара 2011. године