Отац Антоније

Пророштво старца Пајсија и заблуда „православних“ екумениста

Свима православнима нека би Велики пост овај био подстицај за свагдашње сећање на Бога, покајање и ревновање у чувању Једине Истините Вере наше како би Васкршња радост била убудуће неодвојива од душа наших.

А сада, да се усредсредимо на заиста за све веома важну спасоносну пророчку поруку Старца Пајсија којој је посвећен овај текст. Мисли редова ових намењене су превасходно онима који су испочетка вероватно наивно, а потом и сами поробљени помислима глобалне духовне заблуде, похрлили у безобално екуменско море безнађа. Да, требао сам и пре ранијих текстова Синодалној господи да образложим неке своје минуле нагле поступке, како би бар сада био правилно схваћен све са надом да још није баш сасвим касно. Нарочито је ово што следи неопходно сада када им желим предложити нову поруку кроз Старца Пајсија коју сматрам суштински важном нарочито за њих, али и за све нас житеље овог времена готово општег маловерја, лакомислености, забаве и очаја.

Пре свега бих, дакле, овде желео да се унеколико извиним еп. Иринеју, Амфилохију и Атанасију на мом прегрубом изношењу вероисповедања и ставова у првој половини 2010. године, и то, претежно кроз писмено обраћање, а последњем од њих додатно и вербалним претњама. Ти груби „блефови“ су били шашав, али мени нижеразредном и једини доступан начин и покушај да се спречи сазревање оног поганог плода кога су поменута тројица заметнули и посејали у фебруару прошле године тј. триклетог раскола, чије смо неминовности још тада многи били свесни. Надао сам се да ће се уплашити јавног обелодањивања њихових злурадих намера и дрских дејстава, застаће, али, нажалост, наставише да „проходе цео свет да како год кога за себе придобију“ мрзећи и гонећи притом све оне најближње који их брижно призиваху и повлачаху натраг Христу.

Каква је и колика духовна погибао прелести савременог екуменизма међу православнима, не вреди напомињати ономе који се већ занео таквим убеђењима и расуђивањима, нарочито ако је притом и својеглави Србин: „па и да гинем у прелести својој неће ме тамо неки блесавац саветовати о правом Путу“. Или, још боље, како би уочљивија била дубина прелести и срљања, морам овде да цитирам самога викарног епископа Липљанског кога сам лично чуо док је „обрађивао“ своју паству корећи једног свештеног оца који се побунио због прогона Владике Артемија, пазимо на речи епископа Теодосија: „Он (тај отац) може сутра постати и чудотворац, али то му ништа неће вредети јер ће бити искључен из Цркве“ (прво, нејасно је откуд Теодосије зна унапред ко ће бити саборно искључен из Цркве, али то је другоразредно пред запањујућом чињеницом задртости убеђења епископа Теодосија да га ни могућа чудотворства неће моћи разуверити у његову „догму“ да је свако заседање епископа коме он присуствује „непогрешиви васељенски Сабор“).

 Дакле епископ Теодосије не верује нити ослушкује Поруке Духа када и како чинити, јер „не задобија венац онај који се не бори по правилу“, већ је идеолошки убеђен у истинитост своју и своје већине, и то, не само својих уверења, већ и својих поступака и (при)земних опредељења, и спремио се иста унапред бранити од било каквих могућих сценарија по сваку цену. Свете су речи: „Негуј незлобивост и пази на правду, јер ће се на човеку мирном очувати благослов“, а шта је супротно јасно је. Дакле, у најмању руку ово је страшно стање за хришћанина, а камоли епископа, али, ипак, верујемо да „нада умире последња“.

Сво ово српско безумље које се данас посвуда осионо разбацује својом исправношћу, иако је крајње страно покајању, ипак још није наишло на повећа искушења која оно за собом обавезно повлачи, а у великим искушењима је увек могуће да човек превагне к смирењу и покајању.  „Виђење греха свога је почетак хришћанства“ - да поновимо овде речи светог Игњатија, и аналогно томе да додамо, да онај који упорно своје грехе не види врло лако примећује или уображава грехе других и од његовог насртања на исте све „у име правде“ само их Бог може спасити. Виђење греха свога пројављује се према немилости ка себи, а милости ка другима, а нарочито најближњима. Не, не поучавам епископа Теодосија већ и себе самог подсећам.

А сада оно најважније о чему бих, не само волео, већ и морао поговорити. Не улазећи у детаље пророштава многих наших Светих Стараца која сам с времена на време читао, усудио сам се да многа локална пророштва хронолошки пробам склопити у целину. Стога, испричаћу вам моје схватање тих пророштава (које се вероватно тим следом неће ни испунити), с тим што ћу у тексту нагласити одређене непобитне чињенице Светих Стараца. Али, иако је овај преглед пророштава намерно површан (како се не би претерано детаљисало о људској будућности на земљи која је увек подложна променама сходно покајању), увидећемо на крају и његову душекорисност када се све ово чита као нека поучна Православна Бајка која потире савремену екуменску Басну.

Елем, ко је у Цркви веће светило од Света Три Јерарха Василија, Григорија и Јована, великих учитеља, чудотвораца и пророка Цркве Божије, па ипак, ни њима није откривано све, већ оно што је њима и њиховим савременицима било на корист. Није Тројици Великих Јерараха било откривено, рецимо, да ће после пропасти Грчког Царства заштитница светог Православља постати Света Русија, али све ово јесте откривено много касније, у односу на Њих, много мањим светилима Цркве - грчким пустињацима у деветом и десетом веку. Дакле, када се време великих промена и догађаја приближи, баш тада Господ и обавештава људе своје преко најсветијих у датом покољењу. А најсветији у нашем покољењу јесте управо Велико Светило Православља грчки старац Пајсије Светогорац. Преко Светог Пајсија ниспосла Бог људима једну нову Реченицу, једно пророштво које спасава и утврђује Православље од свих савремених прелести века овога, последњег или претпоследњег века. Та Реченица Свише коју је Старац много пута понављао духовним сестрицама својим у Суротију код Солуна (ово сам лично чуо од монахиња), гласи: „Ако која од Вас преживи Антихриста – сви ће Вас народи света, где год се појавите, вући за рукав да им кажете нешто о Христу“. Реченица Свеистине о којој би се књига дала написати од стране неког побожнијег и разумнијег, али шта је ту је, да пробамо бар бити искрени и јасни...

А сада, са Врха Свете Горе у подножје папског (ј)ада... – Патријарх Иринеј Гавриловић у првом искораку (левом ногом) ван српске границе, невероватно, али баш у аустроугарском папском Бечу говори следеће: „ ...јединство Цркве јесте неизбежни императив за све хришћане. То јединство не може бити васпостављено или испуњено другачије него путем сусрета оних који деле исту веру у Тројединог Бога и који су крштени у Његово име (мислећи на римокатолике!?!). Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости", јединству у различитости (овде се „различитошћу“ зову јереси, а под јединством подразумева унијатска црква). Такав дијалог Цркву чува од два подједнако опасна искушења - „отвореног релативизма" и „затвореног фанатизма". Овакве богохулне приземне речи не би могао изговорити ни у бунилу било који православни чобанин, а ево дође последње време да трезан (тј. није под утицајем алкохола) српски Патријарх то изјављује подно папских скута уз дружење са његовим следбеницима. Патријарху или обојици (тј. и ономе који му је ово писао) „отворени релативизам“ би био ваљда духовна унија са будистима, а „затворени фанатизам“ то је Свето Предање Светитеља Православних из последњег миленијума, од Светих Григорија Паламе, Саве Српског, Марка Ефеског, Василија Острошког... све до Јустина Ћелијског“. О ужаса! О страхоте!

И све оне који се буне против отворене издаје Православља, Патријарх опомиње да такви (нарочито обратите пажњу) „поричу Вољу Божију да сви буду заједно и једно на крају историје“. И, ево екуменског зеца који се у име Православља заоденуо и грмом хуманизма! А да се екуменски зец не (пре)накоти на штету свих, погледајмо где се то покушао завући. Ни мање ни више него у саме речи Господње: „И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И онда ће доћи крај“ (Мат.24,14).

Запамтимо ове речи господина Патријарха српског и повратимо се овде горе поменутим речима старца Пајсија својим монахињама и свему томе придодајмо чињеницу да нико од ранијих Светитеља Цркве није подробно тумачио детаље Откровења Јовановог. Нису свети смирени светитељи детаљисали оно што им није било дано већ, у благодати Духа, покољењима их поучно осликавали као опште препознатљиве слике времена које ће претходити Страшном Суду Христовом, у страху Божијем мислећи (али не тврдећи), да ће моменат када уследи изненадни пораз лажног цара и бога Антихриста који долази у свет („Па ће се онда јавити безаконик, ког ће Господ Исус убити духом уста својих, и искоренити светлошћу доласка свог“ (2Сол.2,8)), то бити и моменат објаве Христовог доласка и Страшног Суда. Ово нико од Светих Отаца није тврдио, али су се мирили са највероватнијом исправношћу таквог тумачења. Нико од њих није имао потврду Духом Светим за такво тумачење, па је оно у Цркви остало као нешто што се вероватно подразумева, наравно, све док ново светило Цркве није јавило нову благовест, благовест која и да се не испуни, веома је душекорисна, благовест да ће проповед Јеванђеља (читај Православља) као последњи јасни знак Другог Доласка Христовог и Суда Његовог бити после Антихриста, (о, екуменисти) а не пре њега(!!!). Другим речима, неће „православним“ екуменизмом народи света схватити истину Христову, већ ће управо то чудо којим Господ убија Антихриста бити уразумљење, тј. оправослављење свим народима које је онај залудео. „А кад дође Утешитељ кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене. (ту је тачка, па онда...) А и Ви ћете сведочити, јер сте од почетка са Мном“ (Јн.15,26).

Веома тешко ће нам бити све док се не покајемо, јер Православно царство неће доћи без свенародног покајања. Ово време било би неподношљиво тешко издржати да нам новопросијавши Гаврило Српски није објавио светло на крају пећине, блиско Руско-Српско Царство, да нам није јавио да ће страдања бити тешка али кратковремена. То време ће бити тешко наравно само онима који буду чували Свето Православље своје. Никада не заборављајмо да је старац Пајсије такође говорио да се нипошто не примају било какви чипови (биометрија тада није још постојала) за лична документа, да се хришћани одрекну телевизора и компјутера (интернета), јер онај ко се раслабљава у свему овоме неће очувати веру своју у пресудним моментима, ко се не бори са мањим како ће одолети већем злу. Откровење Јованово је намењено превасходно изабранима, а не незнабошцима. Опомена да се никако не прима Антихристов печат важи нарочито за православне, за оне који су у благодати и знању, свесни, јер „онај који зна биће много више бијен од онога слуге који није знао за страшни грех тај“. Ми смо намењени да будемо светлост свету зато нам је кроз Истину доступна и благодат да, са вером, све можемо поднети Христа ради и Вечног Царства нашега.  

У периоду после страшног рата, када се прогласи Антихрист и паралелно настане Руско царство, Антихрист ће се из почетка показивати веома добронамеран, вребајући како да покори и тада моћно (Именом Христовим) Православно Царство, тако да ће му се сви народи света душепогубно поклонити као миротворцу и ономе који обећава рај на земљи насупрот „ортодоксних сепаратиста“. Православно царство би требало да одолева том ђавочовеку (јер ће Антихрист бити човек који је добровољно примио самог старешину демона, Сатану, у себе) то Царство ће бити дар Љубави Божије нама савршено недостојнима како би очврснули у Вери, да би целом свету одатле посведочили да је њихов бог кога су сви здушно прихватили у ствари Антихрист и духовно ојачали и спремили се за општи погром православних који потом следи, јер ће по истеку времена Антихрист срушити Православно Царство и побити готово све његове свете становнике који му се супротставе силом оружја, ако му се који приклоне изгубиће вечност своју, а мали број најпобожнијих ће Господ сачувати по пећинама и врлетима ради онога што старац Пајсије благовести „ако преживите Антихриста сви ће Вас народи света, где год се појавите, вући за рукав да им кажете нешто о Христу“.

Од момента рушења Руског Царства вероватно почиње да тече Антихристово време од три и по године, то све може бити и нека симболика, а не стварне године, ту се треба сетити и речи „да ће се скратити време оно иначе нико не би опстао“. Тек тада, када разруши Православно царство и потпуно завлада светом он проказује своју праву сатанску нарав. Енох и Илија нисходе да проповедају Христа Свецара и затварају небо да киша не падне сво време Антихристове владавине над непокајаним родом људским, све док од истога обојица у крви не пострадају али и на очи свију васкрсну у слави и поново се не вазнесу на Небо. Сама природа ће се побунити наспрам богохуљења људи и сатаноликог им цара, катастрофе, глад и патње, дакле, постаће „благодати“ које је жигосаним народима за плату привукао њихов обоготворени владар кога ће напослетку „Господ убити дахом уста својих“. То „Дахом Уста Својих“ биће неко нарочито чудо Божије којим ће Господ убити Антихриста, али тако јасно да ће се сви народи света освестити и зажалити што не слушаху Еноха и Илију, напокон, са великим покајањем поверовавши у Христа. Познаће народи лажност Антихриста и схватити да је Христос једини Бог свих, сетиће се тада оних православних који су их на превару Антихристову опомињали из минулог Православног Царства, и похрлиће да траже по гудурама преостале преживеле Православце и од њих да примају Веру Свету плашећи се сви скорог краја јер се тиме Писмо сво испунило: „И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И онда ће доћи крај“.

Мноштво народа света тада масовно прима Православно Крштење и очекује се из дана у дан Страшни Суд Христа Бога, знајући да се све пророковано испунило. Неки старци кажу да ће по пророштву Св. пророка Данила тај период трајати 45 дана јер толико баш у тим свештеним прорачунима увек некако недостају, али је боље мислити да ће то време, када се готово цела земља оправослави, трајати онолико дуго колико је потребно да се испита вера у свакога, или, док се они који су олако и „ланчано“ примили Православље не поколебају и не кажу „џаба смо се и крштавали, Христос неће ни доћи, све је ово глупост“, и баш тада ће се збити Очекивање Верних – Христос Бог Једини Судија свих. И тада: „Две ће мљети заједно, једна ће се узети, а друга оставити; Два ће бити на њиви, један ће се узети, а други ће се оставити. И одговарајући рекоше му: Где, Господе? А он им рече: Где је труп онде ће се и орлови сабрати“ (Лука 17,37). Усудио бих се то препричати овако: где је трулежна привлачност блага земних ту ће се окупити и себични самољубци заплењени пролазним чарима њиним, и неће ни желети ни погледати на Христов долазак. Такве ће спољашње, обредне, неверне шкртице Бог вечно оставити са похлепним и самољубивим жељама својим, јер не жељаху, не чекаху и не надаху се на Спасење Христово у Царству Његовом које им се тако јасно у Слави и Побожности приближава, а све што није од вере грех је. Добро и зло су вечна опредељења која се једино у овом животу могу покајањем или гордошћу изменити.

Помишљајмо о томе како се ни многи крштени неће спасити, зато треба нам бити у сталном и једино разумном страху, страху да не отпаднемо од Бога. Православна Вера је нада спасења онима који се у Христа надају, а они које се крстише у Христа, а за Христа не ревноваше и у Христове се врлине покајањем не облачише, таквима је боље да се ни крстили нису. Незнабошци ће, како изгледа и поред несвесног залуђивања и поклоњења Антихристу имати додатну наду у поантихристовско време кроз православну веру и крштење, али православни треба да се нарочито пазе јер само православни ако би који, не дај Боже, примили Антихристов печат на десну руку или чело такву наду неће имати.

 Треба се сада, из наведеног, подсетити, не на детаље подложне променама, већ само на чињенице:

- да је време апокалипсе невероватно близу, јер проповед Православља свему свету као последњи знак краја (о, екуменисти српски), неће бити пре Антихриста (вашим саблазним екуменским техникама и унијама), већ после њега, иницирано Чудом Христовим којим Господ сатире Антихриста;  

- да нема места безбрижности, јер дефинитивно живимо у антихристовско време, време великих испита за Веру свакога, али ни превеликој бризи, јер ће, после страшних невоља, изненада настати и Свеправославно Царство – чим се свенародно покајемо за заборав и издају заповести Христа Бога, а један од првих знакова покајања и освешћења је борба за чистоту Вере од свих сатаниних „глобалних“ екуменопапских замки. Што је веће искушење то је увек Господ Љубави ближи сваком који га са Вером призива;

- да трпељива страдања, исповедање Вере и покајање јесу неопходности које ускоравају пораз лажних духовних учења, тј. постанак Православног Царства; дакле, имамо пророштво о Царству (Царству које оличава пораз унијатства и екуменизма) још само да га покајањем и исповедањем вере, сада и овде и заслужимо, у супротном... ништа од свега;

- да то Царство Православно није само по себи циљ већ привремена утеха Божија ради припреме за апокалипсу што тек следи; 

- да ће Господ, по речима Светог Пајсија, збрињавати и хранити, Њега ради прогнане хришћане, чудесима великим као из првих векова хришћанства;

- да ће незнабошци имати још један призив, а да православни другог, од оног који имају, имати неће, јер је дар и удео православних бити „светлост свету“. Не заборављајмо духовну законитост: „Јер немогуће је оне који су једном просветљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога, и окусили добру реч Божију, и силе будућега века, па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега“ (Јев.6,4). И сами увиђамо из минулих ратова да су нам највећа зверства увек наношена од помуслимањених или покатоличених бивших православаца Срба;

- да ће само најпобожнији православци преживети Антихриста као Свети залог који ће послужити оправослављивању свега света.

Али, да ће се све изнето овде, баш овако десити, „може да буде, али не мора да значи“, јер све у Пророштвима Православним зависи једино од покајања рода људског, а и да не буде овакав редослед свих збивања, корисно је веровати у сличан ток овакве пророчке приче. Јер је душекорисно „очекивати да ће нам сутрашњи дан бити тежи од овог, па ако не буде - слава Богу, ако ли буде - већ смо се спремили“ - што рече Свети Варсануфије. Душекорисна је и благовест блиског Руског Царства, јер нам већ наилазе тешка искушења која би тешко поднели да немамо обавест о њиховој краткотрајности „јер нико не би поднео“, а краткотрајност је условљена једино покајањем.

 Такође, не треба заборављати и то да ако ли не буде свенародног оправослављења и покајања, на коме се појединачно трудимо и које ишчекујемо, неће се ни збити Православно царство, него ћемо гресима својим додатно ускорити највеће искушење икада - зацарење Антихриста, где ће се само мали број изабраних који покајањем и Вером не одгурнуше своје избрање спашавати.

Једино је она једна Реченица стамена, благовесна и неуништива, Реченица која Веру православну ободрава, која Наду Православну у погромима показује у свој својој неопходности, која Љубав Божију оделотворава сада и овде пред нашим грешним очима али чини је јасно видном и кроз све будућности времена земног: О, Ви Православни послушајте и душама узревнујте и воскресните: „Ако која (душа жива) од Вас преживи Антихриста – сви ће Вас народи света повлачити за рукав да им кажете нешто о Христу“. То је реченица коју је Светац често помињао сиротицама својим, Христа жедним, монахињама светог манастира Суроти код Солуна, а ми, приклањајући главу пред земним светим траговима његовим, које нам је оставио у Христу Богу - ускликнимо: Свети Пајсије, моли Бога и за сиротице (душе) наше у овим временима последњим, временима завршног испита Вере, временима избора вечности наше! Амин.

Молитве Богу за уПравослављење Патријаршије

О Светом великомученику Теодору Тирону 2011.                                                                                                      монах Антоније