Драган Радосављевић

НЕЗНАВЕНИ И ПРЕУЧЕНИ

Пошто сам прочитао извештај о протеклом заседању Централног комитета ССЦ, и погледао приложене фотографије о истом (http://borbazaveru.info/content/view/3424/1/), схватио сам колико сам ја, уствари, неупућен и незнавен човек. А, искрено говорећи, мислио сам да нешто знам. Ех, шта ти је сујета! Али, ко признаје, пола му се прашта – тако бар каже наш народ.

Читам и мислим: шта ли је то стјуарт? Каква је то екуменистичка функција? Чиме се тај човек бави? Је л' његов посао сличан послу стјуардесе? Или је то, можда, назив за њихово свештенство? У сваком случају, мора да је нешто значајно, чим се овај човек хвали да је на ту функцију изабран у “међународној конкуренцији“. Досади ми мучење питањима, на која не знам одговор, па се обратим неким књишким људима да ми реше моје недоумице. Кад, гле чуда! Ни људи који су врсни познаваоци православног богословља, али и екуменизма, не знају ко су стјуарти! Дође ми то помало и мило, јер нисам, значи, само ја незнавен. Изгледа да нам нема друге, већ да умолимо аутора извештаја, клирика Епархије аустралијско-новозеландске, да нам објасни ко су стјуарти и чиме се баве.

Посматрам фотографије, па се чудом чудим и питам: о чему се ту ради? Да ли се ради о рекламама за столице, или су то екуменисти увели неки култ столице? Јер, на шеснаест објављених фотографија, столица има, чини ми се, скоро исту важност као и личност поред ње. Паде ми на памет и Јован Зизиулас са својим учењем о личности, другом, односу...

На једној од фотографија видимо и једног епископа СПЦ. Веома радосног. Смеје се. И овде ми зададе муку питање: чему ли се смеје овај епископ? Десном руком додирује столицу, и смеје се. Шта ли би то могло да значи? Можда не значи ништа? А можда и значи, а ја незнавени не знам шта значи? Можда је у питању само уметничка слобода фотографа? Скренем поглед са монитора у страну, па се замислим: шта ли се то догодило српском народу, у ближој и даљој прошлости, што може код једног Србина изазвати такву радост и смех? Упињем се да се сетим, али не иде. Ничега светлог и радосног не могу се сетити. Ратови, страдања, плач, бол, прогон, санкције, бомбардовање, погинули, протерани, раскопана гробља, порушене цркве и манастири, спаљена села и порушени градови, земљотреси, поплаве... Можда ипак нешто има? Можда сам исувише суморан, па се не могу сетити? Пренем се, затресем главом у покушају да одагнам тешке мисли, па помислим: Човек који се смеје на слици је владика Српске Православне Цркве. Ту је кључ! Ту је одговор на моје питање! Сигурно има нечег што се у СПЦ догађа, а што једног владику може учинити тако радосним. И почнем да слажем догађаје: богослужбене новотарије, гажење Светог Предања, Устава СПЦ, одлука Сабора, самовоља, беспоредак, поделе, први пут у историји СПЦ неки клирици туку народ, прогони правоверних клирика, верника... дубоке поделе, које је чак и челник једне екуменистичке организације, пре неколико дана, апострофирао... Кад, сину ми мисао! Лупим се руком по челу, па гласно кажем: „Па можда је разлог том смеху напредак у екуменистичкој сарадњи са ових 348 хришћанских заједница које броје око 550 милиона хришћана, како рече аутор извештаја.“ Е, није то мала ствар! Замислите: 550 милиона људи који се воле! И то хришћани. И таман отпоче да ме обузима радост што сам решио макар једну своју недоумицу, кад... саплете ме још једно питање. Шта је онда хришћанство? Мути ми се по глави. Ко су онда хришћани? Где је ту Христос - Пут, Истина и Живот? Христос је рекао: Ја сам Пут, Истина и Живот. Ако постоји 349 путева и 349 истина, где је ту Христос? И како неко може да воли 550 милиона људи које није никада видео, а да не воли своју једнокрвну и једноверну браћу? Разбистри ми се мало у глави, удахнух дубоко, па рекох: „Не, ја нисам међу ових 550 милиона хришћана. Ја сам ипак само православац.“

Постаде ми још нешто јасније: шта је онда, наспрам 550 милиона људи „који се воле“, један владика, 60-70 монаха и шачица мирјана, који попут вечног Неуједначитеља не желе да се уједначе?  Јер то што виси, како рече неко, треба и да отпадне. Па и у време оно уклоњен је Један, да сав народ не би пропао. Роје ми се мисли. Однекуд ми се појави у мислима и Алис Бејли, гласноговорница Њу ејџа, са својом поруком: Они који се не уклопе, биће уклоњени. Сетих се и Великог инквизитора Достојевског: „Понављам ти, сутра ћеш видети то послушно стадо, које ће на први мој гест потрчати да згрће врели жар уз твоју ломачу, на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји неко ко je највише заслужио нашу ломачу, онда си то ти. Сутра ћу те спалити...“

Покушавам да се усредсредим на садржај извештаја. Али, опет моја незнавеност долази до изражаја. Аутор извештаја каже да су двојица представника СПЦ у ССЦ делегирани од стране Синода. Још каже да је СПЦ чланица ССЦ од 1965. То знам. Знам и да је 1994. године, СА Синод СПЦ је наложио епископу рашко-призренском Г. Артемију да, за Сабор, припреми анализу приступања Српске Цркве организацији „World Council of Churches“ (WCC – Светски савет цркава), што је владика Артемије и учинио, указавши на потребу да се из ове протестантске групације иступи (можда га и због овога прогоне?). Знам и да је СА Сабор СПЦ на свом пролећном заседању 1997. године донео одлуку да се ова СВЕЈЕРЕТИЧКА организација напусти (http://borbazaveru.info/content/view/1422/30/). Оно што не знам јесте следеће: када је Сабор СПЦ поништио своју одлуку из 1997? Ако је није поништио, ко је онда поништио? Да ли овај исти Синод који се поставља изнад Сабора, и делегира представнике на ове скупове где се покушава направити заједница светлости с тамом, правде с безакоњем, Цркве Божије с идолима? И опет питања: које су одлуке Сабора извршне, а које не? Ко о томе одлучује? Да ли је то лични хир, или послушност Духу Светоме? Или се то неки само играју цркве, па у своје игре покушавају и мене да увуку. Е, неће моћи! Нека сам и незнавен, нека не знам шта су стјуарти, и каква је симболика столице на екуменистичким скуповима, и чему се радују неки српски епископи, али знам шта је Предање - Свето Предање и знам Пут који води у Живот, и Истину која ослобађа и води у Живот. И знам речи Светог Викентија Лиринског:

>>Предање, вели Апостол, сачувај.

Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума, него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему, ти ниси проналазач, него стражар, ниси оснивач, него слодбеник, ниси вођа, него вођен. Предање, говори Апостол, сачувај, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености.  Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то и ти предаји. Добио си злато, злато и предаји. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи... Учи томе како су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење...<<

И још:

>>Карактерна је особина Православних да чувају предања и завете Светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1:8)... И тако, чим се покаже трулеж такве заблуде... одмах ваља сабрати мишљења оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској заједници: свето, мудро, непрекидно и удостојили се да са вером отпочину у Христу, или да блажено умру за Христа.

А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи, једнодушно примају, држе и предају отворено и стално, као по каквој претходној међусобној сагласности учитеља – то треба сматрати потпуно поузданима и несумњивим.<<

И радије ћу незнавен, у вери Отаца својих, отпочинути у Христу, него да, не дао Бог, преучен одем тамо где је плач и шкргут зуба. Од овог последњег нека би нас Господ све сачувао!

Амин. Боже дај!