Митрополит Августинос Кандиотис

О ОПРАШТАЊУ

(Недеља опраштања - сиропусна)

«Јер ако  опростите  људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите  људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша. А кад постите, не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности;  и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа  квари, и где лопови поткопавају и краду: Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше» (Матеј 6, 14-21). Да ли је тешко  праштати?

Драги моји, храм без проповеди је као војска без трубе. Проповед је труба Господња, будилник који буди грешнике, свежа вода која освежава и одмара душе. Надам се да сте ви расположени да чујете реч Божију. Међутим  ја оклевам да говорим. Зато што је пред нама данас много тема, коју од свих да узмем? Као што вам је познато, имам обичај да опомињем. И данас у сиропусној Недељи, приличи да опомињемо. Зато што све што се дешава ових дана није сагласно са нашим предањем. Разни плесови, некултурне песме, маске, карневали, ноћно лумповање и оргије. Питам вас, какве везе имају они  са нашим Православљем? Због тога и кажем да наша држава није православна. Да ли да вас опомињем? Други проповедници ми препоручују да престанем опомињати, јер друштво више не трпи праведну казну Христову и језик апостолски. Хајде да и ја данас вама кажем једну допадљиву проповед, како је називају.

Међутим, шта да проповедам? Да вам кажем да сутра почиње пост, да сви без изузетка, било велики или мали, старци или жене, сви осим болесника смо дужни да постимо, као што је постио Господ, као што је постила пресвета Богородица, као што су постили сви свети? Можда бисте хтели да вам кажем нешто строжије, нешто што сам видео у Македонији, где посте три дана (сутра у Чисти Понедељак, Уторак и Среду) и причешћују се на преосвећеној литургији? Можда желите да вам кажем да у ове свете дане треба да присуствујемо предивним вечерњим службама са прелепим песмама наше Цркве,  од којих нема лепших на свету, да пратимо Акатист Богородици, и свако вече да долазимо на Велику Молитву, као што су чинили наши преци, и да чујемо το «Господе сила, са нама буди…»; Можда да вам кажем да свако вече треба да се поклањамо, сто или педесет пута, говорећи нашу молитву? Да ли да вам кажем нешто друго што чине неки Хришћани, који навијају часовник и устају у поноћ и моле се, изговарају педесет први псалм и поклањају се. Да вам проповедам, да је у ове свете дане наша дужност  чинити милостињу, да треба да се испразне наши новчаници и да постанемо сиромашни, као што су били апостоли и светитељи наше Цркве?…  Шта од свега да вам проповедам? На жалост, све то данас је одмах негативно дочекано. За пост често чујемо: «Ја сам болестан, не могу да живим ни један дан без уља». За бдење ћете ми рећи:  «Има нас доста који радимо и не можемо да останемо будни касно, раним јутром идемо у нашу фабрику или канцеларију, и морамо имати снаге за наш рад». За поклоне ћете ми рећи: «Не можемо издржати». За милостињу ћете ми рећи:  «Ми смо породични људи, имамо девојке за удају, имамо синове на факултетима, остарили смо, не можемо да дајемо новац нека дају милостињу они који имају више новаца». Данашњи човек је пун супротстављања и изговора. Ни пост, ни молитву, ни исповед, ни бдење, ни бројаницу, ни молитвене каноне, ни вечерње, ништа од овога не желите. Шта онда да кажемо? Налазим се у чуду? Међутим у тој пометњи, чујем данашње еванђеље и осећам олакшање. Као стари филозоф, и ја говорим: «Пронашао сам!».Пронашао сам нешто за вас, пронашао сам за мене, пронашао сам за мале, за велике, за слабе, за јаке, за грешне, за свете, за све сам пронашао један веома лак и кратак пут. Ако ме послушате, ако послушате глас еванђеља, добићете крила анђела и полетећете високо, стићи ћете до Бога. За то вам није потребан ни труд а ни новац. Само да нам подари Бог своју благодат и његов Дух  нек отвори наше срце. Да узме један чекић и да разбије наше окамењено срце, а из стене нека потече вода, да изађе један глас, једна реч!

Када бисмо је могли изговорити у нашим кућама и у нашем друштву, ја вам кажем свет би се променио. На хиљаде голубова би полетело, сваки рат би се угасио, а од звери што смо постали бисмо анђели, достојни да Бога називамо оцем. Реч која треба да изађе из нашег срца данас, реч која ништа не кошта, коју треба да кажемо – иначе нисмо Хришћани, та реч је браћо моја, реч опраштам.

* * *

Опраштам! Да ли можемо рећи ту реч? Да ли можемо да опростимо свима нашим непријатељима? То нам говори Еванђеље : «Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески» (Матеј. 6,14). Да ли опрашташ? Опростиће ти се. Не опрашташ? Неће се ни теби опростити. То је закон Божији и треба да га испунимо. Није ли то најлакше од свега? И то вам се чини тешко? Е, онда не знам више шта да ти кажем хришћанине? Кажем ти једно, не прихваташ, кажем ти друго опет не прихваташ. Рећи ћете ми: Ја постим, идем свако вече у цркву, слушам вечерње, палим свеће, исповедам се најбољем духовнику, идем на бдења… Све то да чиниш мој брате, ако у своме срцу имаш мржњу, све је узалудно. Зато што је изнад свега љубав. А када немамо љубави, све ово не даје плода. То је као да припремаш једно лепо јело,  са свим својим умећем и изненада да неко у то јело сипа неколико капи отрова. Ко ће га пробати? Тако је и овде. Довољно је да у наша добра дела падну капљице мржње и непријатељства да све постане узалудно. Зато, браћо моја изнад свега је опроштај. То нам данас наглашава Еванђеље. Не живимо у анђелском свету. Најбоље би било да су сви људи анђели, али не живимо у таквом свету. Нити смо ми а нити су наше комшије анђели. У овоме свету, сви ми,  један другога ометамо. И наши најближи су нас увредили. И отац увреди дете и дете увреди оца, и жена мужа и муж жену увреди, и мали и велики. Тако сви ми имамо и непријатеље који су нам причинили велико зло. Оговарали су нас, увредили су нас, учинили су нам неправду…. Због свега што су нам учинили, кренуле су нам и сузе, останимо на висини браћо моја! Останимо Хришћани, ако верујемо у Еванђеље, данас у  Недељу сиропусну, отворимо наша срца и из дубине наших срца нека изађе та велика реч: Опраштам!Опростимо свима. Велики нека опросте малима, а мали нека опросте великим. Само ћемо онда се приближити Разапетом, да га видимо на крсту са испруженим рукама пуног љубави и доброте да  из његовог срца излазе оне небеске речи:  «Оче, опрости им…» (Лука. 23,34).Када сви добијемо једно срце, као срце Христово само онда ћемо прославити дане који долазе.

* * *

Драги моји! Ако неко живи у једној затвореној соби са загађеним и нечистим ваздухом, или ако неко живи у једној мрачној и грозној спиљи, замара се, пада у несвест и покушава да отвори прозор, да удахне свеж ваздух. И сви ми живимо у једном  друштву загађеном  ваздухом мржње. У опасности смо да се угушимо. Гушимо се у кући, у друштву, у свету, јер недостаје љубав Христова.

Данашње Еванђеље нам данас узвикује: Отворите прозоре! А прозор са којега ћемо видети небо, је опроштај нашег Христа. Ако отворимо тај прозор, проћи ће ветрић чист, ветрић са неба и Голготе. Са опроштајем, наша срца ће осетити олакшање. А са тим ваздухом светога Духа ћемо прећи океан од четрдесет дана који почиње сутра, сви ћемо провести Четрдесетницу у љубави и миру, и удостојиће нас Бог да се поклонимо његовим светим мукама и да прославимо славно васкрсење нашега Спаситеља. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Вазнесења у Вирону- Атина- метох св. Манастира Симонопетре са Свете горе, 11-3-1962)