header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Екуменистички покрет је нови покушај грађења Вавилонске куле
Екуменистички покрет је нови покушај грађења Вавилонске куле Штампај Е-пошта
понедељак, 14 март 2011

 Архимандрит Серафим (Алексијев) и Архимандрит Сергеј (Јазаджиев)

Св. Оци против омаловажавања православља

Вера је наша добро исповедање Отаца наших.

С њом се ми надамо предстати Богу  и примити опроштај сагрешења;

а без ње, не знам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења"

Св. Марко Ефески

Екуменистички дух који снажно утиче на савремене православне хришћане води ка постепеном умањивању улоге Православне вере у делу спасења. Ово се, нажалост, запажа чак и на страницама званичног органа Руске Православне Цркве, "Журнала Московске Патријаршије", где је у вези Страшног суда написано: "Ни једном речју неће Небески Судија питати човека којој вери, којој цркви или конфесији припада... Неће по спољашњим обележјима судити Господ човеку, него само по делима његовим".

Овакво једнострано тумачење Светог Писма потпуно је неправославно. Слика Страшног суда коју нам даје евангелист Матеј (25, 31,46) не приказује цео процес последњег Христовог суда над људским родом, него само његову последњу етапу која одговара последњем (20-ом) митарству, где ће бити испитивана дела милосрђа, као и супротна њима дела немилосрђа; по речима св. ап. Јакова: "Ономе ће бити суд без милости који не чини милости" (Јак. 2,13).

 Страшни суд, икона

Међутим, пре овог последњег испитивања долази 19. митарство, на којем се испитују греси против вере, и то пре свега, јереси учења. Дакле, ко не прође 19. митарство, неће ни стићи до последњег, 20 митарства. На тај начин ни на Свеопштем суду Христовом неће својим делима милосрђа бити оправдани они који су се противили правој вери. Како исправно наглашава археп. Серафим у беседи о Страшном суду, нас ће спасти истинита (а не сентиментална, хуманистичка) љубав према ближњима, која извире из наше љубави према Христу. А љубав према Христу немогућа је без истините православне вере у Њега, који примамо у Православној Христовој Цркви, а која се рађа од благодати Светог Духа. "Према томе, закључује он, нас ће спасти она љубав према ближњима која се заснива на пуноти хришћанског црквеног благодатног живота, она љубав, за коју св. апостол Павле вели: "љубав, која је свеза (свеукупност) савршенства" (Кол. 3,14).

Но,    љубав    као    најузвишенија    хришћанска добродетељ (врлина) није могућа без основне хришћанске добродетељи, Вере.  Неопходност вере  категорички истиче Сам Господ Исус Христос када каже: "Који поверује и крсти се, биће спасен, а који не верује, биће осуђен" (Мк. 16, 16); а у разговору са Никодимом, Он вели: "а ко не верује, већ је осуђен" (Јн. 3,18). Разуме се, и дела су неопходна јер вера без дела не спасава (Јак.2, 14, 17) но за спасење је такође неопходно исповедање истините православне вере, о чему говори св. ап. Павле: "Устима се исповеда за спасење" (Рим. 10,10); а на крају свог земаљског живота изјављује: "Веру одржах. Сад ме чека венац правде" (2. Тим. 4,7-8). Св. Фотије, патријарх цариградски, дивно је објаснио узајамни однос између праве вере и богоугодних дела: "Добродетељи треба да

буду ограђиване вером:  уз помоћ обеју треба да се уобличи истински човек, јер правилни догмати рађају достојан живот, а чиста дела указују на божанско порекло Вере".

Учешће и Вере и дела у спасењу наглашава цариградски патријарх Јеремија II (16. в.) у својој посланнци лутеранима: "Ми говоримо да је вера оно што претходи, а дела, оно што следи... Награду и почасти у вечном животу добијају они који и једно и друго држе како треба. Али је неопходно да та дела буду добра и спојена са истинитом вером... Дакле, верујемо правилно у славу Христа и живимо свето у славу Његову, јер је једно без другог бескорисно".

Сви свети Оци су високо ценили Православну Веру као благодатну, спасоносну силу, и одступања од ње сматрали су тешким грехом. "Не греши у Вери, саветује нас св. Антоније Велики, да се не прогневи на тебе Саздатељ наш. Дух онога ко не ушчува праву веру... туђ је вечном животу; он је отворени отпадник од Бога".

Св. Атанасије Велики у  "Окружној  посланици против аријаца" пише: "Свака јерес, имајући за оца сопствене измишљотине од искони заблудевшег и поставшег човекоубицом и лажовом, ђавола (Јн. 8, 44) и стидећи се да изговори мрско име његово, притворно примајући на себе предивно и од свега узвишеније Спаситељево име, наводи речи из Писама, али прећуткује прави смисао њихов и најзад, прикривајући таквом лажју своју, њоме изненађену измишљотину, сама постаје човекоубица оних у заблуду уведених. Не само не приносити жртву (идолима) значи бити мученик, него и не одрицати се вере, већ јест светло мучеништво савести. Не само они који се поклонише идолима, него и они који напустише истину, осуђени су као туђинци. И Јуда је лишен апостолског звања не због приношења жртве идолима, него зато што је постао издајник".

Св. Марко Ефески

 Св. Марко, митрополит ефески, богомудро је учио о Православљу: "Вера је наша добро исповедање Отаца наших. С њом се ми надамо предстати Богу и примити опроштај сагрешења; а без ње, не знам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења". Преп. Максим Грк упозорава: "Знамо, поуздано знамо, и из Божанских смо се Писама научили да преместити или променити и најмање нешто у учењу Вере јесте велики преступ и отпадање од вечног живота".

Сам преп. Максим Грк наводи у своме делу речи св. Јована Дамаскина: "Све што нам је предато кроз Закон и пророке и Евангелије изучавајмо и испуњавајмо чесно, и не тражимо ништа више! Јер Бог, добри Давалац сваког добра, открио нам је оно што нам је било потребно да знамо, а прећутао је оно што не бисмо могли разумети. Заволимо оно што нам је он предао и стојмо у томе, не померајући вечне границе (уп. прич. 22, 28) и не газећи Божанско Предање. Јер ко одбаци било шта Божанско, мало или велико, тај одбацује сав закон (Јак. 2, 10) и прибраја се онима који га крше".

Преп. Пајсије (Величковски) пише: "Светост истинских светих мужева препознаје се не просто по чудима (јер и незнабошци и јеретици могу творити чуда уз помоћ ђавола, него по Истинитој Православној вери, по брижљивом чувању Божанских догмата, по држању свих Апостолских и Саборских правила и предања Православне Цркве и по беспрекорном живљењу по свим еванђелским и отачким заповестима".

Св. Серафим Саровски

Преп. Серафим Саровски, откривајући Мотовилову циљ хришћанског живота сјајно говори о спасоносности православне вере: "Онај ко има благодат Светога Духа због правилне Вере у Христа, ако по немоћи људској и умре душом услед неког греха, неће умрети вавек, него ће бити васкрснут (из греха, прим.прев.) благодаћу Господа нашег Исуса, који узима грехе света и бесплатно даје благодат и благодат на благодат(Јн. 1, 16)... Код Бога се тражи (тј. за Бога има значај) правилна Вера у Њега и Сина Његовог Једнородног. За то се и дарује одозго обилна благодат Духа Светог".

Ето како су сви Божји угодници високо ценили Богомоткривену истину, која је у Светом Православљу сачувана цела и непатворена. Они су били потпуно свесни колико је она значајна за стицање и за умножавање у нама благодати, без које је немогуће правилно започети и успешно водити духовни живот у Христу.

Екуменистичко сједињавање "цркава" које се остварује на уштрб истине, довешће до затирања истине. Шта ће нам такво "уједињење" без спасоносне истине, за коју Псалмопесник вели:  "Штит и ограда је, истина Његова", истина Божија (Пс. 90, 4). Истина је толико важна, да човек без ње одлази у погибао. За њу је Спаситељ казао: "Познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн. 8,32) тј. спасиће вас од грехова, како изврсно тумачи блаж. Теофилакт. Истина освећује (Јн. 17, 17 ); она је толико неопходна за наш вечни живот, да је Сам Син Божји сишао са небеса да би нам је открио и сведочио о њој (Јн. 18,37). Будући Сам оваплоћена Истина (Јн. 14,6), Он излива речи истине, које су дух и живот (Јн. 6, 63). Овој Истини верујући треба да буде послушан (1. Петр. 1, 22) и покоран (Рим. 2, 8) јер вечна погибао и осуда прети онима који не поверују истини (2. Сол. 2,12).

Али данашње, екуменистички настројене хришћане Истина мало занима. Њих одушевљава гордоумна мисао о "уједињењу", којем они упорно стреме упркос свом  догматском  разногласју   и  помешаним језицима (уп. Пост. 11, 7). У суштини, они зидају нову Вавилонску кулу! Пошто се то грађење обавља без Божјег благослова, кула ће се срушити, јер није утемељена на камену Истине Божје, него на песку људских заблуда   (уп. Мт. 7, 24, 27).  О  томе је  дивно  казано  у "Декларацији упућеној свим хришћанима света" која је усвојена са Саветовању аутокефалних Православних Цркава, одржаном у јулу 1948. г.: "Ми сматрамо да је екуменистички покрет нови покушај грађења Вавилонске куле, као знак периодично понављане заблуде човечанства...  Ми имамо право  да  екуменизам видимо  као саблазниву заблуду, у чијој је основи грех гордости.

Његов је принцип: уједините се, уједините се, по било коју цену, на било ком основу, само се уједините! То је принцип принудног унионизма, за којим неминовно следи црквени тоталитаризам".

У првој варијанти ове исте декларације истакнуто је: "јединство потпуно особите врсте те јединствено небоземне организације која се назива Црквом... Тежећи црквеном јединству, треба увек имати на уму особити, јединствени, непоновиви карактер овог јединства, и не треба на њега примењивати мерила која су својствена другим организацијама... Екуменистчком покрету је страно схватање истинског Црквеног јединства. Задатак унутарњег органског уједињења на догматској основи он је заменио спољним мехничким уједињењем.

Подржавати екуменистички покрет значило би одрећи се истинског црквеног јединства... у простору и у времену... прекинути онај непрекинути ланац благодати, који повезује Православну Цркву са апостолима путем Апостолског прејемства... продати досад чувану ризницу вере за чинију сочива земаљских користи и учествовати у ловљењу људских душа тим користима.

Правилан пут ка успостављању  истинског црквеног јединства јесте пут повратка учењу древне неразделне Цркве. И што даље и успешније буду западне вероисповести ишле тим путем, то ће се оне више приближити Православној Цркви и лакше ће обновити истинско јединство са њом. Јер Православна Црква својом најважнијом и светом дужношћу сматра верно чување учења древне неразделне Христове Цркве".

Православни хришћанин не може учествовати у екуменистичком покрету зато што он релативизује и омаловажава Православну Истину, припрема православне хришћане за одступање од догмата и приморава их да издају јединоспасавајућу православну веру!

Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).

Превео: Родољуб Лазић

Приређивач: "Борба за веру"

Напомена: Опремање текста фотографијама наше - прим. "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПРАТИТЕ НАШ "ТЕЛЕГРАМ" КАНАЛ:

ЛИНК:

 https://t.me/+SR3oKR0k2lVmODNk

+ + +

 Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.