Предраг Мирковић

МАНАСТИР РУКУМИЈА

КОД КОСТОЛЦА

Историјски извори не кажу ништа о времену настанка манастира Рукумија. У повељи кнеза Лазара, издатој манастиру Раваници 1376. године, по болоњском препису, поменуто је село Рукомија, али не и манастир, што може да значи да га тада још није било или да је постојала само парохијска црква.

У вези с тим предањем веома је занимљиво сведочење Јосифа Веселића, који је посетио Рукумију 1861. године и забележио да се ту налази „и нека светиња или управо рука од неке светиње, и то као што се уобште држи од оне девојке која је онако невино страдала“ (сестре Јелице). Веселић је био озбиљан истраживач и сигурно је забележио оно што је видео и чуо.

Веселићево запажање потврдио је поч. игуман Сава својим казивањем, а забележио га је садањи игуман отац Симеон. Отац Сава је говорио да је рука сестре Јелице заиста била у манастиру Рукумији све до Првог светског рата, да је била местимично опточена сребром и да је он још као дете циливао ту руку кадгод би с родитељима дошао у манастир из оближњег села Кленовник, где је рођен и живео до свог пострига у овом манастиру. Реликвија је нестала за време рата 1914-1918. године, кад су овде господарили бугарски окупатори, говорио је игуман Сава, а чувана је у самој цркви, у посебно дрвеном кивоту.

Бугари су из манастира однели све црквене књиге рођених, венчаних и умрлих од 1838. године, па највероватније и ову реликвију.

Према неким одјецима даље прошлости у колктивном памћењу народа овде је прво била парохијска црква малих димензија. Повећана је тек доцније и претворена у манастир, судећи по предању о сестри Јелици, у доба кнеза Лазара. Владика браничевски Венијамин говорио је да је црква грађена око 1300. године, у време краља Милутина, што се не слаже с историјском истином да је у то време Браничевом владао краљ Драгутин. Но да је овде могла да буде црква пре настанка манастира указује чињеница да је готово у непосредној близини Рукумије био средњевековни град Браничево, па с великом вероватноћом и седиште браничевске митрополије, што је могло поспешити подизање цркве још у првим вековима хришћанства.

Налази фресака у рушевинама римског Виминацијума, удаљеног километар-два од рукумијског манастира, које потичу из 4. века, показују да је у то време у седишту велике римске провинције Горња Мезија хришћанство било већ присутно. Хришћанска вера још није била призната од римске државе, па су крстови сликани тако да изгедају као делови цветова, односно као цветне латице. Зашто онда не би већ тада на овако атрактивном месту, у гајевима с изворима веома питке и здраве воде овде начињена било каква врста богомоље где би ти рани хришћани долазили на поклоњење.

 Фреска из Виминацијума (сам почетак четвртог века): цветови у облику крстова

Но, када је тачно манастир саграђен, досад није поуздано утврђено. Највероватније у доба кнеза Лазара. Свети кнез је владао од 1371-1389. односно пуних 18 година. Према његовој Раваничкој повељи коју је издао 1376. године, како се из њеног болоњског преписа види, кнез је завладао северним пределима Браничева крајем 1375 или почетком 1376. године. Дотле је цело Браничево држао још од смрти цара Душана Бранко Растислалић, а од 1361. године његов син Радич Бранковић.

Свети Мартирије Синајит подвижник у Рукумији

Управо у време када је свети кнез завладао овим крајевима почели су да пристижу у његову државу монаси познати као синајити, по проповеднику исихазма Григорију Синајиту. Бежећи пред турском опасношћу, после победе османлија у Маричкој бици и њихове провале на Балканско полуострво, ови монаси су почели да пристижу у кнежеву Србију. Он их је радо примао, знајући за њихове велике подвиге.

Први међу њима стигао је Роман Синајит са својим ученицима управо кад је кнез завршавао Раваницу. Нешто касније дошао је Григорије Синајит млађи, такође са ученицима и кнез му је дао управу над тек завршеним манастиром Горњак. Тих седамдесетих и почетком осамдесетих година приспео је и Зосим Синајит, чије се мошти чувају у манастиру Туман, где је окончао овоземаљски живот уочи Косовске битке. У оближњи манастир Нимник, дошао је Николај Синајит. Тих година стигао је и Мартирије.

Све то нам пружа извесну могућност да претпоставимо да је Рукумија саграђена или дограђена као манастир у последњој четвртини 14. века. У то време се заправо гради читав низ манастира у браничевском појасу Дунава, као брана све упорнијем насртању Мађара и њихових католичких свештеника, због чега кнез Лазар и доводи синајите, непопустиве монахе у одбрани православља.

Да се баш на овом месту сагради манастир могли су да допринесу, пре свега, извори око којих се окупљао народ вековима пре тога, верујући у њихову лековитост.

Северозападни део Браничева, где је и Рукумија, био је у средњем веку испуњен за оно време великим и економски јаким селима. Били су ту: тргови Лучица, по којој је жупа добила име, и Суботица, на десној обали Велике Мораве, при њеном ушћу, а затим села: Дабар (био је негде између Петке и Костолца), Маковци (простирали су се северно од данашње Забеле), Живица горња и доња (сада је само једна), Јабљани (били негде на Морави повише Брежана), Пожаревац, Ленитковци (вероватно били у данашњем пределу Летњиковац ). Већину тих места даровао је кнезу Лазар свом манастиру Раваници. Поред њих, судећи по дефтеру из 1467. године, била су села: Брежани, Костолац и нешто северније Браничево (нестало пре почетко 18. века, али то није данашње село Браничево), затим Горње и Доње Брестје (било на левој обали Могиле, југозападно од Тњана, Црни Братинац ( ада само Братинац), Дрмна, Бубушница и Рукомија. (Момчило Стојаковић, Браничевски тефтер, Београд 1987).

Цела шира околина манастира била је прекривена шумама, које је затекао и Јоаким Вујић 1825. године и записао да је идући од Пожаревца ка Рукумији видео „високе горе, планине и пештере с прелепима шумама и скупоцени древеси“ , а дошавши у манастир додао да „лежи у једној шуми, на једном оцедитом месту“.

Врлиште прво име Рукумије

У историјски документима, на овом простору први пут се помиње неки манастир тек у последњој четвртини 16. века. Тада га турски порезници бележе као манастир Врлиште или Варлиште, како га је прочитала Олга Зиројевић (Олга Зиројевић, Цркве и манастири Пећке патријаршије до 1683. године). У њему је тада живео само игуман, а порез на приход манастира износио је тек 300 акчи. Будући да у овој околини досад нису нађени никакви трагови неког другог манастира, с великом вероватноћом можемо закључити да је реч о Рукумији.

Манастир је доцније променио име Врлиште, што би требало да означава место на које људи често долазе у великом броју или врве, како се некада говорило. Постао је Рукомија, свакако по селу у чијем је атару био. И прво и друго име, како изгледа, настало је из истог разлога. Лековити извори, познати и пре подизања манастира, привлачили су болеснике да овде потраже лек за своје невоље па је ту пристизао силан свет. Није искључено да је ту некада постојала и нека врста стационара за старе и изнемогле, како неки сматају изводећи име Рукомија од грчке речи герокомион, која управо означава такав стационар.

Према тумачењу садањег игумана оца Симеона име је највероватније настало од ритуалног прања руку или мијења.

Само село, чије ће име наследити манастир, помиње се први пут 1376. године, да би га Турци 1467. године описали као село Рукомије са 22 куће и једном рајинском воденицом. Манастир није поменут, а као домаћин записан је и попов син Никола. Релативно мала производња меда и постојање свештеника упућује на закључак да је манастир још увек био мирска црква.

Тек 1733. године егзарх Максим оставља запис о манастиру, који се тада већ звао Рукомија, а био је посвећен Везнесењу Христовом. (Гаврило Витковић, Извештај Максима ексарха, Гласник Српског ученог друштва, књ. 56, Београд 1884, 119-225). То би било, колико нам је сада познато, друго јављање манастира Рукумија у историјским документима.

Од егзарха Максима сазнајемо да је манастирска црква „од камена, покривена црепом, да има свод и да је пред црквом звонара с једним звоном“. Имала је једно рукописно Јеванђеље московско, лепо, и Летургију српску, као и један број других књига, међу којима Саборник српски, Апостол московски, Псалтир српски и московски, Минеј обшти московски. Егзарх је навео да „припрата женска, зданијем од дрвета, имејет на стени (зиду) написат страшни суд“ и да је ту гробница светаго Мартирија Синајита.

Манастир је тада имао своју парохију која је обухватала села Брадарци са 23 српске куће, Дрмно (24), Костолац (39), Кленовник (8), Петка (54), и Дубравица (изостављен број кућа).

Скуп духовенства и народа Србије 1735. године

Вероватно су култ Светог Мартирија и дуго стицани углед Рукумије били пресудни у одабирању овог манастира за место одржавања великог црквено-народног сабора 15. јула 1735. године. Тада су овде „представници духовенстсва и народа из Србије изабрали игумане Раваничког Георгија и намесника Манасијског Арсенија да на Сабору у (Сремским) Карловцима искажу жеље народа из Србије“. (Михаило Поповић, Историјска улога српске цркве у чувању народности и стварању државе, Београд 1933). Био је то велики догађај. А толико људи из целе Србије није могао да прими, дочека и угости мали и неорганизовани манастир, без већег угледа и значаја.

Северна Србија је тада била под аустријском окупацијом, а српска Црква на територији доскорашње Турске и српска Црква на просторима Цесарије, изнад Саве и Дунава, биле су спојене у једну Српску православну цркву. Због тога је тај велики црквено-народни скуп могао овде да се одржи.

У име Цркве пуномоћије изабраним представницима потписали су испред монаха: игумани горњачки, витовнички, рукумијски, тумански, раковички, винчански и сланачки, у име свештенства шест свештеника из Београда, а из унутрашњости свештеници: вишњички, лесковачки, сибнички, рудовички, жељезнички, великоселски, пожаревачки, голубачки, смољиначки, параћински, поречки, каменовски, хомољски, грочански, паланачки и смедеревски; у име народа: кнезови из јагодинског, крагујевачког, рудничког и ваљевског округа.

Судећи према самом догађају и броју цркава и манастира из којих се овде био окупио народ са монасима и свештеницима, то је било велики скуп, на којем се одлучивало о стварима веома важним за живот Цркве и народа. То истовремено говори и о значају манастира Рукумије тада. Па чак и да је опредељење да се у Рукумији одржи скуп било диктирано политичким разлозима, а пре свега чињеницом да је у његовој близини 1718. године закључен Пожаревачки мир, по којем је цео северни део Србије припао Аустсрији, одржавање скупа у малом манастиру, без игде ичега, и без значаја, било би неизводиво.

Важно је поменути да је на Црквено-народном сабору у Сремским Карловцима учествовао и игуман манастира Рукумије Димитрије.

Сам сабор у Карловцима био је изетно важан за Србе у тадањој аустроугарској држави, која се простирала све до Крушевца. У првом реду била је реч о остваривању црквених и грађанских права Срба, које је аустријска власт нерадо допуштала, а Срби упрно захтевали.

Петнаестак година после тог догађаја, тачније 1748. године, како наводи Павле Васић, (Др Павле Васић, Живко Павловић и његово доба, Пожаревац 1968.) у манастиру Рукумији зографи из јужних крајева сликали су иконе.

Гроб јунака Јована Шљивића

Манастир Рукумија се после 1748. године не помиње и то све до 1813. када је турска војска, после пропасти Првог српског устанка, у осветничком бесу због многих пораза у биткама са устаницима, запалила и порушила манастир.

Поклоници Рукумије били су и велики јунаци из Првог српског устанка браћа Живко и Јован Шљивић, родом из села Брежане, а настањени у Брадарцу, недалеко од манастира.

Њихово јунаштво опевао је Сима Милутиновић Сарајлија. Он на једном месту каже:

Шљивић Живко! Да ли те је игде,

Твоју храброст многи Срби више,

Ти си храбро Турке разгонио.

Војујући и осакатио,

Ал и сакат с њима се бијаше.

Оба брата су била велики јунаци, а посебно су се прославили у боју на Малајници када су српски устаници били опкољени са свих страна бројчано надмоћнијом турском војском. (Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српском народу, Београд 1888). „Последње године 1813. били смо са Јовом Шљивићем у Неготину у помоћ Хајдук-Вељку, који погибе код наших топова“, сећао се Милош Милосављевић казивања старца Црвеног Милоша из свог села Сираково. (Радослав Перовић, о Првом српском устанку, необјављена грађа).

После Хајдук-Вељкове погибије Стеван је тешко рањен бранећи Пореч од Турака. Оданде га понесу кући у Брадарац, али он у путу умре. Његово тело сачека брат му Живко у Великом Градишту, па одатле донесе у манастир Рукумију и сахрани у цркви код средњег стуба са десне стране. Јованова жена Кумрија преуда се у Смољинац и понесе његову сабљу, којом је чинио чуда од јунаштва, али у време велике глади, неколико година доцније, она прода Јованову сабљу неком Турчину Ибрахиму из Смедерева за кош жита (Милан Ђ. Милићевиоћ, наведено дело). Убрзо после Јованове сахране Турци поново завладају Србијом и разоре Рукумију, те његов гроб остане једно време у њеним рушевинама. Кости му и данас леже у земљи под подом цркве.

Живков син, пожаревачки прота Петар Шљивић саградио је цркву Светог Николе у Пожаревцу 1890. године, јер Саборна црква, подигнута 1819., није била довољна за вишеструко повећан број становника.

Кнез Милош гради нову Рукумију

Манастир Рукумија је остао у рушевинама 12 година, а онда је кнез Милош Обреновић одлучио да га обнови. Преме сачуваним историјским изворима он је на истом месту саградио нову манастирску цркву и посветио је светом Николи летњем, свецу који је био његова крсна слава, а чији се празник у календару бележи као Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца.

Према сачуваним документима, што се налазе у Архиву Србије у Београду, ток радова је текао веома динамично.

Кнежева канцеларија је 26. априла 1825. године обавестила нахијског кнеза у Пожаревцу Митра Јосифовића да је „Алекси Симићу, базрђ. (трговцу) писано да спусти један сплав с чамовим даскама до 2.000 комада у Петку и Дубравицу и ако не би доста ово дасака а он да пише Алекси да му још пошаље. Околним местима цркве Рукомије да заповеди, како је Гопсподар усмено наоложио, да креч и друге потребе к грађењу цркве оне довлаче, и кад буде све приправно, Господар ће послати мајсторе који ће ју започети“.

Месец и по дана доцније, тачније 11. јуна, пожааревачки нахијски кнез пише кнезу Милошу: „Јављамо вашем Сијатаељству заради Рукомие да су веће почели мајстори радити него изискавају гвозу (ексере), сада им таки треба. Овде нема. Како сте нам заповедили да пошаљемо кола к вама за гвозде, ми би послали али воде су још велике. Ћуприје нису још оправљене него можете до Смедерева послати па оданде на лађи да се донесе или пак ако нам заповедите ми ћемо купити из Београда. Како ви рекнете и дозволите...“

Ведећи да се много више камена троши но што је било предвиђено и довучено, јер је крупно камење разбијано барутом, због чега је много отпадало, и да неће бити довољно камена за свод нахијски кнез пише Милошу: “Ако дозволите да узмемо из Цесарије неколико иљада цигла за свод, мајстори кажу да не смемо преко ваше заповести, а није велики трошак, а особито камена и нема као што је по њиовој“.

 Сполија уграђена у јужни зид цркве, подсећање на сестру Јелицу

Кнез Милош је пажљиво пратио наредовање радова а нахијски кнезх, као најодговорнији за тај посао, није се устручавао да му се обраћа чак и за ситније ствари везане за грађење Рукумије. „Молимо да нам оправите онај мрамор камен за намастир остао је код ћурчибаше“, пише он, па наставља, „јербо наша кола долазе тамо да донесу брашно...“

Негде половином јесени радови су завршени, али није био постављен кров, већ само свод. У исто време грађени су у Пожаревцу: Милошев конак и болница, поправљани манастири Нимник и Туман, а обнављани многи други. Кнеза су, усто, притискале све веће државне бриге.

Због свега тога кнез Милош није био у стању да на време потпуно заврши Рукумију, коју је очигледно сматрао својим делом. Учиниће то тек седам године доцније, о чему сазнајемо из писма званичника Јосифа Милосављевића и Коце Марковића, упућеног кнезу 18. јула 1832. године. Они му се захваљују што је нашао дунђере који ће покрити пожаревачку и рукумијску цркву, али га притом обавештавају да другу грађу нису више приготовили „окром ониј из осипаонички луга простругани дасака“ за које не знају да ли ће бити доста само за пожааревачку цркву. Но, чврсто обећавају даће чим сврше посао у пољу набавити више материјала за покривач цркве пожаревачке и рукумијске.

Рукумија је покривена ћерамидом до половине јесени те 1832. године, а Јосиф Милосављевић је обавестио кнеза 14. децембра да црква још нема храма (име свеца којем је посвећена) „но попови читају некакву мајку Анђелију“ па додаје: „Ваша Светлости може наименовати храм“. Већ крајем тог месеца капетан капетаније рамске у једном свом извештају наводи да је храм манастира Рукумије „Свјати отац Николае“. Ту своју нову славу манастир је први пут прославио 9. маја по старом, односно 22. маја по новом календару, 1833. године и слави је сваке године на тај дан.

Зато што је била једина богомоља на том простору, Рукумија је одмах претворена у мирску цркву и таква је остала све до поновног враћања у статус манастира 1953. године, по одлуци владике Браничевског Хризостома.

Обилазећи често градитеље Рукумије кнез Милош је посебно заволео околину Костолца. Допали су му се ти питоми и веома лепи предели и одлучио је да ту сагради своју сталну резиденцију. О томе је 8. марта 1831. године обавестио кнеза Васу у Чачку како је „за добро нашао да будућу резиденцију у шанцу, недалеко од Костолца оснујем, и у том смотрењу с мојом садашњом свитом речено место још провидим, које мислим да ћете и ви за способно пипознати за будућу резиденцију нашу“.

Но, свакако после детаљнијег разгледања терена у уочавања неких његових мањкавости, кнез Милош је одустао од тога, а кнезу Васи је већ 18. марта написао да је његова намера да оснује резидецију код Костолца осујећена „будући смо по темељном расућденију свију опстојатељства, ово место уа неспособно нашли. Но прам тога сам се решио с брат-Јевремом кооји се с Љубицом мојом и децом овде при мени налази, у ОТопчидеру место промотрити за више речени предмет“.( Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српском народу, Београд 1888, стр. 555).

Изглед манастирске цркве

Црква је грађена ломљеним каменом, док су ивичњаци и допрозорници зидани већим комадима добро обрађеног меког пешчара. Ширина зидова износила је 90 сантиметара, а висина је достизала скоро 6 метара. Зидови су прављени без посебних украса, једино је на јужној фасади, у њеном западном делу, испод кордонског венца, уграђен одломак неког римског саркофага. На њему је у плитком рељефу исклесан лик девојке с бујном косом. У доњим угловима тог фрагмента је на левој сстрани делфин, а на десној голуб. Обе фигуре окренуте су према девојачкој глави. У горњим угловима призказан је по један коњ с јахачем, што асоцира на сестру Јелицу и њено страдање. Нема сумње да је кнез Милош наредио да се та композиција у мермеру ту остави, под утиском народног предања и песме о сестри Јелици.

Кров је начињен на две воде тако да су калкани изведени и на источној и на западној страни. Саграђена је само полукружна олтарска апсида висока 3 метра с два прозора величине 90 х 55 сантиметара. Прозири истих димензија, такође по два, постављени су на северном и јужном зиду, а сви су заштићени гвозденим решеткама. Димензије врата на западној и јужној страни биле су исте: 1,90 х 0,90 метра, с тим што су довратрници на западним вратима украшени рељефом. Црква није имала кубе.

Узмемо ли, пак, Веселићево записивање из 1861. године да је Милош цркву нешто продужио доћи ћемо до закључка да је она претходно била још мањих димензија, можда највише дуга 12–так метара. Те димензије се потпуно подударају с манастирима подизаним у време доласка синајита, у последњој четвртини 14. и првој трећини 15 века. Уосталом, сличне размере имали су и манастири: Туман, Благовештење, Орешковица и многи други саграђени у то време.

Да је кнез Милош саградио Рукумију из темеља први је посведочио Јоаким Вујић. Он је обишао цркву само годину дана после изградње и записао да „обновитељ овог манастира јест Јего Књажевско Сијатељство Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати, јербо прежде овде бивши мљнастир по паденију серпског вожда Г. Петровича јесу били Турци попалили и до основанија порушили“. (Јоаким Вујић, наведено дело) Вујић је о свему томе могао да буде обавештен почев од самог кнеза Милоша па до свог путовође, пратилаца и сељака, међу којима је било и оних који су лично превозили грађевински материјал или помагали мајсторима при грађењу манстира и били присутни кад је кнез долазио на градилиште.

Многи каснији истраживачи, од Јосифа Веселића 1861. године па до Олге Зиројевић и наших дана, приписивали су кнезу Милошу грађење нове рукумијске цркве. Веселић је чак навео да је црква „на старом месту, али је нешто пространија од негдашње старе цркве, јер има сада 8 хвати дужине и 5 хвати ширине“. Њене претходне димензије, на жалост, није навео.

Према записнику о црквеној имовини Рукумије од 24. новембра 1859. године (записник је у манастирској архиви ) црква је била у добром стању, а члан комисије протопрезвитер пожаревачки Вићентије Протић се посебно лепо изразио о иконма на иконостасу “које је све художествено израђено и измалано“. Иконостас је био лепо изрезбарен, а посебно су падале у очи уметнички урађене и украшне двери.

Да ли после неког јачег земљотреса или због провале подземних вода, изазване наглом сечом околних шума, или уз садејство оба ова фактора, половином осме деценије 19. века зидови цркве су на појединим местима почели да пуцају, што је угрозило њено опстајање. Милан Ђ. Милићевић је око 1875. године оставио запис о томе у којем каже да је црква због пуцања зидова затворена (М. Ђ. Милићевић, Кнежевна Србија, Београд 1876).

Уз северни и јужни зид постављена су по два потпорна, масивно зидана стуба. Црква је била тако заштићена од даљег пропадања, мада јој је спољни изглед био знатно нарушен. Ти незграпно изведени стубови трајали су све до после Другог светског рата када су уклоњени, а зидови учвршћени гвоздениом шином ширине око 5 сантиметара, која је опасивала целу цркву испод симса, док су северни и јужни зид пвезани међусобно двема гвозденим затаегама, које пролазе кроз унутрашњост цркве и везују их да се не би размакли. Пукотине су заливене цементним млеком и омалтерисане, што је највећим делом урадио тадањи игуман покојни отац Сава својим рукама.

Садањи живопис рађен старинским начином

Претходни иконостас у манастиру радила су пожаревачки сликари браћа Иван и Милија Марковић. Први је био искључиво живописац, а други свештеник, али рашчињен 1844. године, који се, такође, бавио фрескописањем. Како Др. Павле Васић наводи, они су тај посао обавили 1852 гидине (Др. Павле Васић, стр14).

Заузимањем игуманије Ангелине и игумана Саве 1972. године живописана је манастирска црква. Фреске је насликао монах Наум (Андрић), сабрат Миљкова манастира и поклонио их Рукумији и онима који ће у њу долазити. Слике су распоређене по принципима правславне иконографије, а рађене су посним бојама на свежем малтеру.

Посебна одлика живописа су ликови светих Срба у које је увршћена и сестра Јелица, за коју је везан настанак овог манастира.

Већ 1995. године постављен је нов, дрвени иконостас у дуборезу, византијског стила, у складу са управо заврђшеним фрескописом. Иконе на иконостасу: Икона Господа Христа, Пресвете Богородице, Благовести и Христовог распећа, Свете Тајне Вечере, Светог Архангела Михаила и Св. првомученика и архиђакона Стефана.

У самом олтару, у полукругу олтарске апсиде урађена је фреска Свете Богородице са Христом на њеном крилу, док се она моли. Та сцена заузима највећи простор.

На западном зиду, као и у осталим црквама, представљено је Успење Пресвете Богородице. Богородица је приказана на одру, у плавој одећи, прекрштених руку, а око ње измешани су људи и анђели. Христос стоји с десне стране одра.

Цео северни зид испуњен је низом фресака. Ту је Свети Никола који избавља праведника осуђеног на смрт, а онда доста наших светитеља: Прохор Пчињски, Наум Охридски, Ромило Раванички, Јоаникије Девички и Стефан Пиперски са црногорском капом на глави.

На јужном зиду посебну пажњу привлачи сцена растрзања сестре Јелице, што је ваљда први пут да се ова мученица нађе овако представљена у једној цркви. Преподобни Мартирије Синаит приказан је изнад места где је његов гроб и то само у форми портрета и са кукуљицом на глави, као великосхимник. Оба стуба такође су осликана.

Свод је прекривен живописом подељеним на три поља, тако да су у свком пољу посебне композиције. У источном делу приказан је Пантократор у великом овалном медаљону. Лево је приказ Христовог јављања светим апостолима после васкрсења, а десно приказ самог васкрсења. У следећем пољу су сцене Богојављења и Преображења, са Христом у белој хаљини. Сцене Сретења и Благовести су у трећем пољу.

Пожар који је, међутим, захватио манастирску цркву 1978. године тешко је оштетио овај живопис и он је поправљен тек почетком 90-тих година.

То је, колико знамо, трећи живопис обновљене Рукумије. Први је, према неким сведочењима, урадио Јања молер. Он је то могао да учити тек после постављања крова на цркви 1832 године. Међутим, према једном податку изнетом у Зборнику радова београдског Народног музеја (Зборник радова Народног музеја, Београд, 1858, стр. 236) цркву манастира Рукумије Јања је живописао 1829 године, односно три године пре но што је постављен кров и одређена посвета манастиру. То ставља под сумњу податак о Јањи молеру или о времену живописања. Рукумија је већ 1852. године ангажовала сликара Милију Марковића да уради иконостас и он је то учинио са својим братом Иваном. Иконе су радили уљаним бојама на дасци, док је основна конструкција иконостаса била украшена изрезбареним стубићима и колонетама. Постоје претпоствке да су они осликали и целу цркву, или бар освежили претходни фрескопис. Деценију доцније Рукумију је посетио Јосиф Веселић и како је записао, затекао је други живопис „изнова и то веома лепо урађен 1852. године“ (Јосиф Веселић, наведено дело).

Монаси, свештеници, дела њихова

Сам манастир је успевао да се одржи упкрос свим недаћама. Његови монаси су и поред великих ратних сукоба и преокрета на овим просторима некако опстајали.

Први монах Рукумије, после Светог Мартирија, чије је име остало у историјски изворима, је игуман Димитрије у првој трећини 18. века. Био је претходно свештеник у недалеком селу Смољинац, а после женине смрти се замонашио у Рукумији и доцније постао њен старешина. Сам је саградио ћелију оплетену прућем и омазану блатом помешаним с плевом, како се тада радило, и ту провео цео свој монашки живот. У старости му је вид много ослабио, али је редовно долазио на причешћивање и појање на служби. Сву своју имовину поклонио је манастиру. Вероватно је овде сахрањен, али никаквог белега нема.

Била су тада у манастиру још два калуђера и један свештеник, који је опслуживао рукумијску парохију, пошто других богомоља на овом простору није било. Монах Гаврело био је претходно 12 година монах у манастиру Беочин на Фрушкој Гори, а монах Висарион је имао улогу духовника у Рукумији. Био је родом из недалеког села Острово. Пуних 28 година провео је у Старој цркви на смедеревском гробљу, а његово име и данас се налази урезано у каменом допрозорнику на северној страни те цркве (Млађан Цуњак, Свети српски православни манастир Рукумија, Пожаревац 1996, стр. 21 и 22). Када му је умрла попадија замонашио се у истој цркви, а негде око 1720. године дошао је у Рукумију. Свештеничку службу у Рукумији обављао је поп Гаврил. Тридесетих година 18. века братство је обрађивало и манастирски виноград од 16 мотика, односно 128 ари.

Вујић пише да у Рукумији није било калуђера кад је он посетио 1826., годину дана после њеног обнављања, већ да је сваке недеље и празника долазио поп Живојин из оближњег села Кумане и обављао богослужење (Јоаким Вујић, наведено дело).

Имена каснијих свештеника, све до 1860 године нису нам позната, јер је старе матичне књиге однео бугарски окупатор у Првом светском рату.

Почетком 1861. године у Рукумији су служили свештеници Христифор Нешић, парох брадарачки и Димитрије Николић, парох костолачки. Они су бесумње ту били већ можда по десет и више година. Кад су се обојица упокојили половином 60-тих година, а сахрањени су иза олтарске апсиде, где и данас постоје њихови надгробни спиоменици, али без датума рођења и упокојења, за парохе су постављени, вероватно њихови синови, Димитрије Нешић и Стеван Николић.

После смрти оца Димитрија (1851-1890), сахрањеног такође крај рукумијске цркве, дошао је Аврам Љешевић. Он је 1904. године постављен за протопрезвитеровог капелана у Пожаревцу, а за време Првог светског рата налазимо га заточеног у логору Карлово у Бугарској, заједно са 58 наших свештеника, где је отеран као свештеик у Барама (Михаило И. Поповић, Историјска улога српске цркве, Београд 1933, стр. 156). По његовом одласку из Рукумије парох брадарачки постао је Никола Милић, дотадањи ђакон. Милић је остао да служим како претпостављамо, у Рукумији све до после првог светског рата. Године 1927. свештеници брадарачке парохије почели су да служе и у цркви Светих врачева Козме и Дамјана у селу Маљуревац.

Костолачку парохију држао је свештеник Стеван Николић до свог упокојења 1891. године (рођен је 1849. у Костолцу). На његово место дошао је Грујица Павловић и остао до 1895. када га је заменио свештеник Владислав Стевановић. Стевановић је свештениковао овде до 1911. година, а онда је уместо њега дошао Христивоје Јовановић, кога затичемо ту и после Првог светског рата. Но, већ 1922. Костолчани су добили своју цркву, посвећену Великомученику Георгију, па њихова парохија није више припадала Рукумији.

Из натписа на надгробним споменицима код манастирске цркве сазнајемо да су овде били још: монах Игњатије (Манојловић), којем споменик подижу умнука Горица и унук Мића из Брадарца, затим Захарије +1966, којем се спомеником одужују синови и унук, монахиња Христина (1903-1996), монахиња Меланија (1936-1967), монахиња Параскева (1909-1977), монахиња Марија (1888-1982) и монахиња Сара (1928-1989).

Рукумијска црква претворена је у женски манастир одлуком владике Хризостома 1953. године.

Прва игуманија била је Иларија. После ње за настојатељицу манастира постављена је 1958. године мати Ангелина Илић (Божевац 1925. - Рукумија 1977), веома вредна и способна монахиња. Посебну пажњу поклањала је богомољачким братствима, којима је указивала велико гостопримство, а у њене највеће заслуге убраја се труд око израде живописа у манастирској цркви 1971. Све то скупа допринело је да је епискош браничевски Хризостом произведе 8. новембра 1972. године у чин игуманије. На том месту остала је до свог упокојења. Сахрањена је на малом манастирском гробљу источно од олтара.

Рукумија је имала посебну срећу да на место стрешине манастира потом дође игуман Сава, родом из оближњег Кленовника, чија је вера у Бога и цркву чинила незабравна дела. Кад је дошао, монах Стефан му је предао 30 килограма кукурузног брашна. То је све чиме је од покретне имовине манастир тада располагао. За 33 године, колико је провео као игуман отац Сава, односно до упокојења 1991, овај сјајни монах створио је манастир какав никад дотле није био.

Сем цркве на пустој ледини готово ниишта друго није затекао. Саградио је конак дуг 25 а широк 8 метара и то по сопственој замисли, а онда трпезарију са кухињом и једним одељењем са укупном дужином 48 и ширином 4 метра. Његово дело су још и велика манастирска радионица, млинска зградам, гаража за остављање пољопривредних машина, велика економска зграда, кош за кукуруз, три подрума, звонара на улазу у манастирско двориште са 4 звона. Саградио је још и стругару, бетонску ограду око порте и винограда дугу 382 метра и начинио 4 бунара, да у сваком тренутку манастир има воде колико је потребно.

Игуман Сава

Сабрат оца Саве, данашњи игуман Рукумије отац Симеон, каже: „Све што сам добро научио, од њега сам научио“.

Савиним заузимањем Рукумија је полако израстала у незаобилазуну богомољу. Увео је монашко богослужбено праволо у цркви и стари манастирски поредак у манастиру што важи и данас, а Рукумију је почео да посећује све већи број верника из околине, па и из удаљених крајева. Људи су овде долазили да нађу мир и то у оним мутним временима када је атеистичко учење било државна брига, а црква и вера безобзирно прогањане.

До које мере је тај прогон ишао оставио је потресно сведочанство владика Хризостом. Он је описао шта се догодило једном војнику, којег је посетеио отац свештеник, па су заједно свратили код очевог друга свештеника у том граду. Неко је приметио војников улазак у црквену порту и обавестио војну команду, па је војник сутрадан позван на одговорност због тога што је ишао у цркву. После дужег малтретирања и претњи хапшењем тај момак се психички разболео. Послат је у болницу, али се до смрти није опоравио.

Игумани отац Сава и отац Симеон настављачи традиције

За време тог агресивног атеизма и идеолошке острашћености, а примера за то има безброј, отац Сава је враћао људе вери, Цркви и Богу. Против себе је имао сву осионост и бахатост безверја, а уз себе своју безграничну веру у Творца и део народа који није пристајао да своју веру замени безверјем.

Сахрањен је на монашком гробљу у порти. На његовом надгробном споменику написано је: „Оче Саво, отишао си више те никада нећемо видети али ће твој лик вечно кроз живот да нас прати. Велики твоји пријатељи“.

Док је отац Сава био стрешина манастира сестринство су сачињавале монахиње Ана, Ангелина (са чином игуманије), Марија и кћерка јој Параскева, мати Христина и Сара. Оне су биле у време великих радова у манастиру, кад се много зидало и обнављало и у свему томе учествовале, не штедећи себе. Све што је тада око манастира саграђено део је њиховог великог труда.

Оца Саву достојно је заменио вредни, образовани, предузимљии и свом народу и вери одани отац Симеон. Дошао је у Рукумију 1984. године, две године провео ту као искушеник, а онда га је замонашио, а потом и јеромонашио Владика Хризостом. Игуман Рукумије је од 1991. године.

Чим је дошао на чело манастира, оца Симеона је сачекао велики и неодложан посао: обнова живописа оштећеног у пожару, чији су се поједини делови само назирали. С благословом епископа браничевског Саве, а потом епископа Игнатија, почела је убрзо обнова и рестаурација фресака. Овај деликатан рад поверен је руском фрескописцу Александру Точилову из Петрограда и он га је веома вешто обавио. За време те рестаурације постављен је и нови иконостас, чији су стубови и колонете урађени од ораховине и храстовине, на стари начин (пигмент, жуманце и винско сирће) и украшени резбаријом. Иконе на иконостасту насликао је Точилов темпером на дрвету и позлатом. Царске двери су такође урађене у дуборезу са иконом Благовести, и Арханђеала Гаврила на левој страни. На десној страни до царских двери је престона икона Исуса Христа, а лево Богородице са Христом. Северне двери укашава икона архиђакона Стевана, а јужне Арханђела Михаила. Ту су још икона Претече, десно, и Светог николе, храмовне славе, лево, као и икона Тајне вечере, смештена у трећем реду. Испод лепо урађеног крста на средини иконостаса је на левој страни икона Богородице, а на десној икона Светог Јована.

О том значајном рестаураторском подухвату остављен је запис у југозападном делу јужног зида, испод композиције посвећене сестри Јелици који гласи: ВО СЛАВУ СВ. ЈЕДНОСУШЧНИЈА ТРОЈИЦИ ОЦА И СИНА И СВЈАТАГО ДУХА, В ЧЕСТ СВЕТАГО НИКОЛАЈА МИР. ЧУД. ПРИ ЕПИСКОПУ БРАНИЧЕВСКОМ КИР ХРИЗОСТОМУ И ИГУМ. САВЕ И АНГЕЛИНЕ УКРАСИСЈА ХРАМ СЕЈ ЛИКОВИМА БОГОУГОДНИКА РУКОЈУ ГРЕШНОГ НАУМА И ПОМОШЧНИКА ЈЕГО СТАНЕ И МОМИРА ПРОСЕЋИ МИЛОСТ БОЖИЈУ И ОПРОШТАЈ ГРЕХОВА ЉЕТА ГОСПОДЊЕГ 1971. ОГ. ОБНОВЉЕН ПРИ ЕПИСКОПУ БРАНИЧЕВСКОМ, КИР ИГЊАТИЈУ И НАСТОЈАТЕЉУ ЈЕРОМОНАХУ СИМЕОНУ Л.Г.1994. ОГ, ЗБОГ ПОЖАРА КОЈИ СЕ ДОГОДИО Л.Г. 1978.ОГ. У КОМЕ ЈЕ ДОШЛО ДО ОШТЕЋЕЊА ФРЕСКОПИСА.

Залагањем игумана Симеона дозидана је припрата цркве, складино укомпонована у њену архитектуру, тако да је и изглед ове светиње знатно побољшан. Припрату је зидао Миленко Милетић из Крагујевца, унук драгета Милетића из Сугубине, мисионара Православне хришћанкске заједнице владике Николаја Велимировића.

Начинио је отац Симеон на четрдесетак метара југозападно од цркве и монументалну звонару на дрвеним стубовима, са чети звона, од којих је највеће тешко 830 килограма. И нови конак изнад подрума оца Саве, са шест соба, па мали конак јужно од новог конака, па кухињу иза трпезарије, као и све потпорне зидове од камена и лепо степениште до нове звонаре.

У манастиру су још: монахиња Атанасија (Рашић) и сабрат монах Сава (Васић) и искушеници Милоје, Зоран и Феодор. Монахиња Атанасија, родом из Смедерева, дошла је у манастир 1992 године. Појац је у цркви и куварица у манастиру, за братство, мајсторе и свакодневне госте. Уз то и друге обавезе она обавља све припреме за птамоштампање књеига, од укуцавања текстова до њиховог коначног изгледа. А манастир је досад издао више од 100 наслова.

Издавање књига о православној вери и моралу

Скоро ће тридесет година откако манастир Рукумија, трудом и залагањем оца Симеона а нешто доцније и мати Атанасије, издаје књиге о православној вери и моралу. То је овај манастир ставило у ред оних српских манастира који настављају нашу средњевековну манастирску књижну традицију, какву смо имали у средњевековним манастирима на српским просторима, па и у браничевским светињама Благовештење, Митрополија, Орешковица, Туман и Брадача.

Прву књигу Рукумија је објавила у част 600-годишњице Косовског боја 1989. године. Била је то Беседа Светога Васила Великог о посту, штампана на фотокопир машини. Исте године, на исти начин, штампана је и народна песма „Бог ником дужан не остаје“, о страдању и трагичној смрти сестре Јелице, а онда Небеска литургија Владике Николаја, као и неколико публикација о покајању и васкрсењу, о страху Божијем и сл.

Низале су се потом књиге о житијама светих отаца: Св. Саве, Св. Николе, Св. Серафима Саровског, Св. Јована Шангајског, Св. Николаја Жичког, Св. Теофана Затворника. А онда низ занимљивих књига о суштини вере, о здравом животу, о посту, ... па све до књиге Светиње Браничева, о 50 манастира на браничевским просторима, и вишетомског издања Српски ратни поменик, Браничево 1912-1918. са именима ратника и цивила страдалих у овој великој српској погибији у одрбрани отаџбине.

Долазе верници из Београда, Ниша, Крагујевца, Смедерева, Пожаревца, из Војводине, са свих страна у посету манстиру и редовно се враћају с неком од његових књига. Часни игуман Симеон каже да су људима данас потребни: молитве, духовне утехе кроз књиге и разговори о питањима опстанка и духовног живота. Неки купују књиге, неки доносе поклоне, а манастир им узвраћа књигама.

Приказивање једне од најновијих рукумијских књига - Српског ратног поменика, Браничево 1912-1918.

П. Мирковића и Ж. Антонијевића

У Рукумији се наставља вишевековна традиција српских монаха и манастира, коју је у манастиру Благовештење у Горњачкој клисури започео још Инок из Далше 1428. године, један од најбољих преписивача светих књига у српској средњевековној држави, а наставили многи други знани и незнани учени монаси. Да њих није било, ко зна какви бисмо ми данас били.

Рукумијске свете воде

Близу манастира биле су две чесме које је народ од вајкада сматрао лековитим и долазио и из удаљених места да би пио њихову водио у купао се. Глас о њима и манастиру ширио се по целој Србији, па су болесници стизали, посебно о празницима, остајали на служби у цркви, клечали на гробу Светог Мартирија и молитвама га позивали да им помогне, а онда одлазили на изворе. Нико од многих путописаца и истраживача што су долазили у Рукумију није пропусстио да бар нешто напише о њеним светим водама. „Код овог манастира јесу две прекрасне чесме с исцелителном водом, на које народ долази и исцељенија почерпава“, записао је Јоаким Вујић 1826. године.

Јосиф Веселић је поменуо “две прекрасне чесме“ на које народ увелико долази и тражи исцељење. Он каже да је „една од ови вода и за пиће особита, ер је лака, а зове се Еринац, коју је блаженопочивши Књаз Милош оправити дао, а друга се чесма зове Редуша, која се у свакојакој болести употребљава, а нарочито се у овој води тамо долазећи купају и болесници са свију страна к овој води долазе, па се и сада сваки о томе уверити може“. Како Веселић као очевидац описује „болесници би скидали са себе кошуље и овим подобне аљине, силазили у воду и купали се, а потом би облачили друге хаљине, док би оне свучене код воде оставали.

Објашњава се да је извор Редуша добио такво име зато што је око њега увек било много болесника, због чега су морали да чекају на ред да би ушли у воду. Крајем 19. века Феликс Каниц је записао да „манастирска црквица Рукумија привлачи својом чудотворном водом многе болеснике у ово лепо село“.

Данас, после неизмерно дугог трајања ова два извора, који су представљали наду у спаасење од болести и мука безбројних генерација, они више не постоје. Потпуно су пресушили крајем 20. века, пошто је отворен рудник угља у оближњем селу Дрмно и пресечене водене жице. Предлагано је и да се манастир пресели на неко друго место, а да се ту где је био копа угаљ, али, срећом, од тога се одустало.

Игуман Симеон дао је да се на истом простору поново пронађе вода. То је урађено у јесен 2004. На дубини између 180 и 200 метара откривена су два моћна водоносна слоја, један од 2,5 а други од 6,5 метара, са водом температуре од 21,8 степени. Вода је изванаредног квалитета, а капацитает бунара далеко превазилази потребе манастира. Пред улазом у манастир саграђена је чесма с које готово свако ко дође у манастир понесе кући воду.

         Људи су много векова уназад уз помоћ својих искустава непогрешиво утврђивали лековите изворе и то су данас најздравије воде код нас.

Преузето са:

http://www.svetinjebraniceva.rs/