Отворено писмо Уреднику „Православног мисионара“

Оче Оливере, благословите!

У дугом временском периоду редовно читам "Православни мисионар", али се нисам обраћао "на адресу" овог значајног црквеног листа. То сада чиним са намером да поставим неко нејасно ми питање, замолим за објашњење, већу будност и одлучност да се у мисионарењу више држимо светоотачког предања:

-Чега је јереј Оливер Суботић "Главни и одговорни уредник", кад мало ниже стоји: "Текстови и прилози... представљаду ставове аутора"? Својевремено је наш Свети Авва Јустин изнео јасан став о (не)одговорности у уређивачкој политици листова и часописа који претендују "да уђу у народ" и доприносе његовом пребражењу. Када је то било? На Божић 1938. године никшићка "Слободна мисао" је објавила чланак у којем су изнети напади на српско православно свештенство и посебно на Светог Владику Николаја Велимировића. Убрзо је цео чланак прештампан у „Гласнику Српске православне цркве.“ Тада се огласио и Преподобни Јустин оштрим текстом "Апокалипсис Гласника Српске Православне цркве" (види у: Преподобни Јустин Ћелијски, "Сетве и жетве", манастир Ћелије, Београд, стране 536-542). Ава Јустин осуђује овај чин непромишљеног преузимања спорног текста и штампања у Гласнику. Сву одговорност пребацује на главног и одговорног уредника, протојереја Васу Шипку, који је уз то и референт СА Синода, као и на власника Гласника СПЦ – САСинод:

„По закону о штампи, за написе су одговорни: писац, уредништво и власништво листа. НАС У ОВОМ СЛУЧАЈУ НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ ЗАКОН О ШТАМПИ ВЕЋ ЕВАНЂЕЉЕ. По еванђељском закону: за сваку празну реч човек ће дати одговор на Страшном суду; и још: ако ко рече брату своме хулну реч, биће крив паклу огњеноме...“

Зато Авва писца и уредника изједначава и говори о "реферату господина уредника и референта"; па на другом месту: "Уредник Патријаршијског Гласника и референт Св. Синода подноси реферат... Зато пита: "Како се званични орган Српске православне патријаршије сме уређивати на тако неозбиљан начин...?" Тако се и ја питам: Ко је све одговоран за тако лош чланак јереја Вукашина „ПРИМА СЕ..." у броју јануар-фебруар ове године? Знам да би "био ред" да му се непосредно обратим и укажем на штетно дејство ставова изнетих „на суд јавности“. Међутим, уверен сам да он моју маленкост „неће констатовати“ јер је „пун себе“. Његов поглед „Из другачијег угла“ и других нас(пре)ступа у медијима сасвим одудара од поступака правих пастира који мисионаре.

- Дајете РЕЧ УРЕДНИКА за сваку ТЕМУ БРОЈА и то је у реду.  Кратко и јасно указујете на "знакове поред пута" којима треба поћи на мисионарење. Дозволите да укажем на једно „слабо место“ у уводнику тематског броја „Света Литургија – Служба над службама“. У првој реченици стоји: "Православни свештеници и теолози често истичу да је Литургија центар живота Цркве, али се чини тај "глас вапијућих" у нашем времену тешко допире до срца већине људи који долазе у храмове и који се задовољавају мрвицама духовног живота. „Дакле, свештеници и теолози они „пуштају глас који вапије“ у овој Недођији, а „народ ко народ" се не одазива. Из народа се чује толико "гласова који у хоровима вапију" за оним правим црквеним посленицима. Зар они, "духовни началници", нису најодговорнији за ово време отпадије? Сви се можемо сложити "на језику" да је диплома Богословије или Теолошког факултета само потребан, али и недовољан услов за плодотворно духовно вођење народа. Давно је речено и у животу потврђено да је вера без дела мртва. Част малабројним примерним пастирима, али је већина оних презвитера који својим животом не сведоче веру нашу православну. Онда да се нико не чуди што се на "глас вапијућег" мало до нико не одазива. О, шта су све „сручили на главу“ српског народа! Губитак истинске слободе, губитак права на рад, јер су привредни токови заустављени, једни се богате на непоштен начин, огромна већина гладних, "бела куга", у оваквој "правној држави" правда је недостижна, медији у служби оних који нам "испирају мозак“, здравство болесно, просвета без Бога, пороци "цветају“, дрога се нуди младима на сваком кораку... љубав међу ближњим ослабила, срца окаменила... у таквој тузи и невољи пред свештеницима и теолозима су велика послушања и Богу и роду! Треба да се поистовете са својим народом, да осете јад и чемер људи, да уз Божију помоћ заједно задобију спасење. Предлажем да једна од следећих тема "Мисионара" буде посвећена улози владика, презвитера, монаха у преображењу људи. Да дође до свеопштег покајања, да се поштено ради, поштују Божије заповести, да има истинске синергије између Цркве и државе, да буде опште прихваћено "без краља не ваља“, да СВЕТА СЛОГА СРБИНА СПАСАВА...

-У Теми броја објављено је осам прилога. Судећи по фотографијама аутори су млади свештеници и вероучитељи. Као да нам презентирају научене лекције током студија, подсећају на семинарске радове... "знају знање" својих професора који „новотаријама" заменише Догматику Светог Авве Јустина Ћелијског из образовних установа за младе теологе. О овоме само "помена", јер би нас изношење лукавства у настојању да промене начин вршења Свете литургије одвело ван оквира задане теме. Наравно да нисам против младих кадрова у црквеним гласилима. Значајна је њихова присутност у активностима СПЦ. Међутим, у подмлађивању редакција листова и часописа не сме бити "прогона“ старијих и искуснијих и доказаних "духовних витезова". Тек складно деловање старих и младих проповедника Речи Божије допринеће томе да их верници приме у срце своје. Овако, у већини штампаних текстова има највише "интелектуалне гимнастике"!? "На језику" се даје значај Светој Литургији, а о припреми за Причешће ни једне просто проширене реченице. "Полако ал' сигурно" ПОСТ, ИСПОВЕСТ, ПОКАЈАЊЕ изостављају се у припреми за приступање Светој Чаши. Тако се обесвећује Свето Причешће те се крупним корацима приближујемо Ватикану. У врху Цркве и државе увелико се заговара да би нам посета папе римског била "на корист". Неверујући и маловерујући верују да би нам унија са католицима ("Два плућна крила“) добродошла у превазилажењу економске и моралне кризе. Дође ли нам папа 2013-те у посету: „Пропашћемо ко Грчка“. У ову пријатељску нам државу долазио је пре неку годину предводник лукавих латина и од тада су сјајна "византијска кола кренула низбрдо“. Не заваравајмо се, чувајмо Свето Православље, уздајмо се у Господа!

-Ко је и у коју сврху "употребио" децу у фото "перформансу" на унутрашњој страници "Мисионара"?

 

Зашто сте подлегли притисцима из "центара духовне (не)моћи" и у цењени часопис пустили "умировљеног" владику Атанасија (Јевтића)? Питам и себе и друге (њега не смем!) кад ће да се умири, да престане да шири немир у душама људи? Као верник "не могу говорити криво". Био је један од најзначајнијих епископа у нашој православној Цркви. Радо се слушала његова проповед, читала његова писана реч, преводи светоотачке литературе са више светских језика... била је за дивљење његова храброст да јавно изобличава властодржце који нису "на ползу" свога народа... Шта се у последњих 10-так година изокренуло у и око владике Атанасија? Постоји изрека: "Конац дело краси" и отуда забринутост шта ће га још "украсити" до краја живота. По нечијем „благослову" он је добио "широко поље" да пише у листовима како само он (не)уме, да напада до миле воље друге и са и без разлога... Многи су збуњени, боље обавештени знају да је он "ударна песница" оних у црквеној власти који себе самопроглашавају способним да дају валидне одговоре за "све изазове савременог света". Позивају се на Свете Оце, али их, у својој гордости, практично одбацују.

Све у свему наступи-преступи "умировљеног“ владике су већ дуже: Антимисионарски! Он може да „прође" још само код деце, причајући им вицеве и маскирајући се у Србина са шајкачом. У чистоти срца деца га спонтано примају и узајамно "деле осмехе". Ал' да су деца с њим дан-два дуже исчезао би осмех... можда би се појавиле сузе на дечјем лицу!?

"Све има свој крај", па приводим крају и овај текст. Намере су ми биле добре, да "Православни мисионар" буде православнији, да се више чита, да му верници више верују... Могуће је да сам грешио, са неким ставовима се нећете сложити, па молим да ми опростите! "Грех је стално предамном...", па се осећам недостојним за неко полемисање и теологисање, али се препознајем у речима Авве Јустина којим је он завршио свој "Апокалипсис...“, па истима и ја завршавам:

"Велите, комарац сам, прах сам. Признајем, господо, свим срцем признајем,

али и комарац има право на живот и истину. Има, има, има!"

У Часном посту Лета Господњег 2011.

Тодор Николић