Отац Никодим (Богосављевић), доктор теологије, смењен је са места игумана манастира Дајбабе зато што је рекао да је црногорска нација „вештачка“.  Испоставило се да то није став самопроглашене „Православне Цркве у Црној Гори“ (бивше Митрополије црногорско-приморске СПЦ), ни њеног правног стручњака, свештеника мр Велибора Џомића, који је, иако родом из Краљева, почео да говори црногорском ијекавицом (као што је генерал Никола Љубичић, Ужичанин, говорио Брозовим наречјем).

Отац Никодим је тако постао прва жртва нове, србофобичне идеологије у бившој Митрополији СПЦ, иако је рекао оно што је својевремено признао Милован Ђилас: „Баш сам ја, понајприје позван својим положајем у области идеја и власти, извршио неодржива теоретска образлагања црногорске нације. Али ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби...“ (Милован Ђилас: Његош – пјесник, владар, владика, Београд – Љубљана, 1988, стр.523).

Због свега овога, „Борба за веру“ ће се ових дана посветити одбрани идентитета православних Срба у Црној Гори. Овом приликом наше посетиоце подсећамо на текст оца Никодима, због кога је он постао омрзнут међу новоцрногорским православцима.

+++

Протосинђел др Никодим Богосављевић

 Одговорност према дару

Нико од нас није могао бирати народ и веру у којима ће се родити. Сама та чињеница показује да ни народност ни вера нису изворно наши, већ смо их као наследни дар на баштињење и чување добили од својих родитеља, од својих предака, а дубље посматрано, то су дарови које су наши претци добили од Бога. Наиме, Бог, као Творац човека и времена, открива Себе и Своју вољу и тако усмерава ток историје, не нарушавајући при том слободу човека и народа. Он нуди и даје, појединци и народи прихватају или одбијају.

У нека нејасна времена рођен је српски народ. У својој предхришћанској праисторији он, барем тако званична историја, коју и Црква прихвата, говори, тумара беспућима простора и времена и тек од момента примања хришћанства улази у историју, и то не обичну, већ свештену историју спасења људског рода. Хришћанска вера је богооткривени и богодаровани дар који су наши претци слободовољно прихватили и тим чином своју народност издигли из реда природног, случајног, бесциљног и безразложног постојања, и уврстили се у листу Божијих, Христом освештаних народа, чије постојање има за циљ задобијање спасења и вечних живота његових припадника. Будући да је хришћанска вера од безличног, случајног и бесциљног српског народа учинила личностни, свесни, смисаони и свети народ - народ који рађа светитеље, од биолошке освештану духовну заједницу, то значи да се и српски народ на позорници историје јавља као Божији дар, као природна правом вером преображена духовна категорија. Отуда се и на овај дар припадања српском народу односе речи апостола Јакова да Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, сшази од Оца свјетлости (Јак. 1, 17).

Дакле, од момента примања хришћанске вере и Срби постају духовни народ, нова твар, царско свештенство, род изабрани, нови богооткривени и богодаровани дар, што ће потоња свештена држава светих Немањића, Лазаревића, Бранковића и Петровића несумњиво показати и доказати. Закључујемо на почетку, да није само православна вера већ и припадност српком народу Божији дар, који су наши свети претци увећали, освештали и као таквог га предали нама, сада и овде у Црној Гори. Ова чињеница да смо припадност српском народу и православној вери добили као освештани дар од Бога и предака, диже ниво читаве наше приче о чувању и увећавању ова двоједна дара на један виши ниво, вишу раван - из историјског на ниво, раван и простор вечности и Царства Небеског.

Према томе, на основу реченог можемо даље тврдити да је наше изјашњавање по питању народне припадности изузетно одговоран чин, који је истовремено има и лични и саборни смисао, као и историјску и есхатолошко-вечну перспективу и назначење. Лична димензија тог чина јесте наше само-и себесвесно, слободовољно, лично, одговорно опредељивање и изјашњавање, а саборни аспект је у томе што се изјашњавамо о нечему што не припада само нама, већ се ради о саборном дару припадника нашег народа свих времена и простора, који је, као што смо рекли и што је најважније, свештени дар добијен у Цркви непосредно од Бога. Зато и наша одговорност нараста од одговорности према нама самима ка и до одговорности према судбини, тј. положају и будућности свештене заједнице, православног српског народа коме припадамо. Свако од нас, дакле, својим односом према народном опредељењу и изјашњавању има одговорност за духовно стање, за службу вечног спасења, због кога, на првом месту, постоји православни народ. Јер збир личних вера и уверења гради саборно духовно стање, тј. нашу саборну будућност и, коначно, вечност. Према томе, када је у питању народна самосвест наша одговорност према нама самима је велика, још је већа према нашим прецима и потомцима, а, разумљиво, највећа према Богу.

Све речено говори у прилог тврдње да је народ најпре духовна, а потом државна, политичка, социолошка, културна категорија и питање. Разумљиво је отуда да највећу одговорност о судбини и стању народа, Божијем дару заједнице рођене ради спасења личности, има управо Црква, у којој је Божији свештени народ и рођен. Њена одговорност је већа од држава, поготово данашњих секуларних, као и од политичких и културних националних странака и удружења. СПЦ данас свој народ треба да штити од две опасности: од глобализма и од локализма, тј. регионализма. Постоји светски и црквени глобализам. Носиоци светског су нови несвештени народ САД и бивши свештени хришћански народи Европе, који за циљ имају покоравање православних народа, јер су они последња сила која задржава да се тајна безакоња приведе крају. Свесни или несвесни помагачи светског глобализма су носиоци црквеног глобализма и екуменизма. Пре свих Цариградска патријаршија, која од почетка 20. столећа, полазећи од пристрасног тумачења три канона, 2., 8. и 28. канона Другог, Трећег и Четвртог Васељенског Сабора, жели да себи потчини православље у дијаспори. Да би то постигла неопходно је претходно укинути, еклисиолошки и историјски оправдане народне називе народних патријаршија. Ништа мања опасност по српску народност није ни црквено-народни локализам или регионализам, који тежи да локално и посебно издигне изнад општег и заједничког. То су црногорски, србијански и босански локализми, којима је историјско-географско-државна и културно-језичка посебност већа од православно-народне целовитости. За скривање српског имена у називу Православна црква српска и уклањање у Православна црква у Црној Гори, од стране наше Митрополије, можемо рећи да истовремено иде на руку и црногорском локализму и црквеном глобализму, збуњујући, при том, многе верне. Разумљиво је избегавање непотребних сукоба и дипломатија са секуларизованом, антиправославном и антисрпском влашћу, као и икономија, снисхођење према оцрковљеним верницима који себе национално сматрају Црногорцима; међутим, при томе се мора имати на уму и наша одговорност за оне двоједушне, маловерне и лакоме, којима смо неодређеношћу и недореченошћу дали морално оправдање да се више не осећају нити изјашњавају као Срби, о чему несумњиво говоре статистички подаци.

У сваком случају, исти је дух који рађа и спаја глобализам и локализам, као и резултати и последице које они собом носе. Реч је о сујети у првом и о гордости у другом случају. Попуштање ван- и унутарцрквеном глобализму је израз потчињивости према страним утицајима, комплекс ниже вредности који сујета, жеља за празном славом овог света, рађа. Цветање локализма је, пак, осећај надмоћи и веће вредности у односу на остале припаднике свога народа, тј. комплекс више вредности настао као превазношење због телесних, душевних и духовних дарова добијених од Господа, односно, на основу њих, током старије или новије историје, оствареног културног и државног наслеђа. Као и вера и народност тражи нашу одговорност, љубав, верност и жртву. Да би одговорили овом изазову потребна је наша вера и верност, јер превера није само када се мења вера него и када се човек одриче своје народности ради пролазних и приземних ствари. Истинито и одговорно изјашњавање народне припадности на попису има исти смисао и значај као јавно исповедање и сведочење вере, по речи Господњој: А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 33). Вековни двоједни живот српства и православља, недељива историја нашег народа и наше Цркве, њихово синонимно духовно-телесно сједињење, као и наведено небеско порекло дара народне припадности, потврђују да исповедање српства има исту духовну вредност и значај као и исповедање православне вере. Тај надвременски, апсолутни, вечни смисао питања народности, као што смо рекли, издиже цело питање из прагматичне политачко-етничко-културне равни на поље вечних, небеских, непролазних вредности. У моменту када читав свет устаје против православља и српства, наше изјашњавање на попису добија димензије опредељења Св. Саве између источне и западне вере, јер опредељење за припадност црногорској нацији, на плану вере води од прелазног комунистичког атеизма, преко садашњег лажног, неканонског православља, ка скорашњој унији или, завршно, латинској вери дукљанаца. Такође, ово опредељивање има вредност као и есхатолошка косовска драма и дилема Св. Кнеза Лазара: Коме ћемо се царству приволети? Наши благородни претци су својом светим кончинама потврдили да је цена истине и љубави жртва, односно, живота смрт.

За крај ћемо рећи и ово. Речи истога косовског великомученика, које је, према предању, изговорио уочи Косовског боја: Не гледам колику војску имам, већ колику светињу браним, данас морамо схватити и применити двоструко: прагматично и духовно: јер нам је стало и гледамо колико нас има, управо зато што знамо вредност онога чији број и светињу бранимо.

Аутор је настојатељ Манастира Дајбабе, а текст који објављујемо саопштио је на Округлом столу „Срби и попис становништва у Црној Гори 2011. године“ који се у организацији Српског националног савјета одржава 25. и 26. јануара у Подгорици

http://borbazaveru.info/content/view/3296/37/