header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Интервју патријарха Иринеја за "Новости"
Интервју патријарха Иринеја за "Новости" Штампај Е-пошта
петак, 08 април 2011

 Патријарх Иринеј: И глас цркве се мора чути

Патријарх Српски Иринеј, за "Новости", о путу Србије у Европу, положају цркве и народа, могућем доласку папе: Хтели смо да охрабримо Србе да на попису кажу ко су и шта су. Критике о уплитању цркве у политику долазе од оних који не желе да чују њен глас

БУДУЋНОСТ српског народа јесте у Европи, али нисам за улазак у Европску унију по сваку цену. Тамо нам је место још од средњег века. Ка њој идемо са богатом културом и историјом. Да јој допринесемо оним добрима по којима нас свет препознаје - Белим анђелом, Душановим закоником, Дечанима, Грачаницом, Богородицом Љевишком... Требало би да осетимо благодети те заједнице, али и да она види корист од нас.

Овим речима патријарх српски Иринеј, у интервјуу за "Новости", оцењује једно од кључних питања српске националне политике. Поглавар Српске православне цркве, који је на трон Светог Саве ступио пре нешто дуже од годину дана, оцењује да је наш народ окренут својој цркви и вери, што улива наду да ће остати и опстати у тешким временима.

* Претходна година била је пуна изазова и за Српску цркву - од рашчињења владике Артемија, вашег устоличења у Пећкој патријаршији, повлачења снага Кфора са капија манастира на КиМ... Сматрате ли да је СПЦ на њих увек имала прави одговор?

- Црква је у свим овим догађајима реаговала на једини могући начин. За поглавара СПЦ дошао сам после готово три године одсуства покојног патријарха Павла. За то време проблеми су решавани помало стихијски, на начин који се сматрао најбољим. Можда се наша реакција некима није допала, али то је једини пут за решавање оваквих сложених питања. Црква је реаговала у свом духу и о свим питањима дала јасан суд.

* Позвали сте недавно припаднике српског народа у земљама региона да се на попису изјасне као Срби православне вере. Да ли и ваш позив указује да је на делу покушај нарушавања верског, културног и националног идентитета нашег народа?

- Различити притисци пратили су готово све пописе на овим просторима. Имајући то у виду, хтели смо да охрабримо све који се сматрају Србима и који су православне вере, да слободно кажу ко су и шта су. У нашем позиву не треба тражити никакву пропаганду. Свети архијерејски синод само је апеловао на људе да искористе своје право да, по својој савести, искажу припадност нацији. То је, уосталом, и једна од демократских тековина.

* Највећи број српских светиња је на Косову и Метохији. Оне су, међутим, опасане

бедемима, чува их такозвана косовска полиција, свештенство трпи велике притиске... Какво је стање у српским манастирима?

- Ситуација на Косову и Метохији таква је да се речима тешко може описати. Треба видети услове у којима наш несрећни народ тамо живи - у страху, лишен слободе и свих људских права. Тешко се може и замислити живот човека, који не сме да изађе из свога дворишта, да оре своју њиву или корача својим градом. То најбоље зна неколико старица које живе у Ђаковици или неколико српских породица из Призрена. Слично је и са нашим светињама. Међународне снаге које су их штитиле замењују други чувари реда. Како ће они бринути о њима остаје да се види, али се увлачи страх да неће бити добро. Бетонски зидови око Пећке патријаршије или Дечана услов су опстанка ових храмова. Пред нас се поставља озбиљно питање - може ли се уопште опстати на Косову и Метохији?

* Ваше су речи да на Косову има места и за Србе и за Албанце. Сматрате ли да ће недавно започети разговори Београда и Приштине живот у покрајини учинити бољим?

- Надамо се да ће бити боље. Највећи број Срба са Косова и Метохије вратио би се својим кућама ако би им био омогућен слободан живот. Много очекујемо од ових разговора. Са Албанцима не живимо од јуче, па добро знамо и како је било у прошлости. Сигуран сам и да велики део албанског народа не одобрава све што се чини у покрајини, али немају снаге нити храбрости да нешто промене. Верујем да може да се нађе начин да, уз добру вољу албанског народа, на Космету живе и Срби.

* Народ у Србији живи у немаштини. Често чујемо и да људи умиру од глади. Може ли Црква да допринесе већој солидарности и бољем животу нашег народа?

- Чини онолико колико је у могућности. Не можемо ту много да помогнемо. Тешко се нешто може тражити од оних који и сами оскудевају. Велика је срамота да у Србији човек умре од глади. Живимо у богатој земљи, али на њивама уместо пшенице расте коров. Зато не постоји оправдање уколико неко умре гладан. Људи би требало да се врате основној дужности сваког човека - да сами брину о својим потребама. Као народ негде смо изгубили навику да се издржавамо знојем својих руку. Узроке лошег стања нашег друштва треба тражити у нестајању наше класичне породице. Она је некада била светиња живота. Без породице нема ни здравог друштва ни моћне и снажне државе.

* Од цркве се очекује и да понуди одговоре на низ изазова пред којима се налази савремени човек. То је на пример питање донирања органа, родне равноправности, па и положаја геј популације...

- Црква има одговоре на сва животна питања. Можда се њен глас не чује колико би то требало. Важно је, међутим, и питање има ли кога да чује њене поруке. Питање донирање органа смо поздравили, јер у духу јеванђеља нема веће љубави од помоћи другима. Црква, међутим, има резерве према појавама попут тзв. геј параде. Став Цркве у овом случају је јасан - те људе не осуђујемо, већ их сажаљевамо. Не можемо да схватимо да неко своју ману или порок намеће као некакав закон који треба да се поштује. Тим људима би требало на неки начин помоћи. Одувек је било сличних појава, али данашњи захтеви да им се пружи јавна подршка далеко су од цркве.

* Нису ретке критике на рачун СПЦ да се меша у политику. Како одговарате на примедбе?

- Критике о наводном уплитању Цркве у политику готово увек долазе од оних који не желе да чују глас цркве. То подсећа на не тако давно време када се сматрало и желело да се њен глас чује само у храму. Религиозан човек припада цркви, али и држави. Црква је у сваком случају део друштва и њене ставове деле њени чланови који су у исто време и чланови друштва и грађани државе.

* Критичари десничарских организација какве су "Двери српске", "Образ", "Наши 1389" често их доводе у везу са СПЦ. Какав је однос Цркве према њима?

- Ниједну од тих организација није основала Црква. Ми посматрамо њихов рад и признајемо да ту има добрих ставова и погледа, мада постоје и они који представљају њихово мишљење. Све што је добро, одакле год да долази, Црква ће увек да поздрави, што не значи и да подржавамо сва њихова размишљања. Ове организације нису постале нашом вољом, а јавности се оне представљају тиме што заступају ставове Цркве.

* Покојни патријарх Павле указивао је да наше "речи треба да буду благе, а аргументи јаки".

Сматрате ли да би језик црквених великодостојника требало понекад да буде примеренији?

- Свакако. Свака реч која долази од архијереја, свештеника или хришћанина мора да буде одмерена. Мора да сведочи истину, и почива на истини. Треба, ипак, имати у виду да је и владика човек и да може каткад да изговори нешто, па касније да види

Добро би било да реч представника цркве буде топла, јеванђељска, истинита и праведна. Човек, међутим, није савршено биће, али свако би требало да води рачуна о ономе што говори и да чврсто стоји иза сваке речи.

* Хоће ли бити реализована помоћ за завршетак Храма Светог Саве на Врачару? О овоме је било речи и током недавне посете руског премијера Владимира Путина?

- Идеја је да унутрашњост Храма Светог Саве буде осликана техником мозаика. За ову врсту осликавања потребна су велика средства. Очекује се помоћ Русије коју је обећао председник Русије Дмитриј Медведев приликом посете Српској патријаршији 2009. године. Истог је мишљења био и премијер Путин који је имао велику жељу да посети храм на Врачару. Он није крио задивљење изгледом храма, али је запазио и да су за окончање радова потребна велика средства. Том приликом и он је обећао помоћ Русије. О начелном договору о руској помоћи разговарано је и током недавне посете руског митрополита Илариона. Руси су веома расположени да нам помогну, а наша је жеља да мозаик буде у духу српских средњовековних фресака. Волели бисмо да мозаик буде утемељен на византијској уметности, али и да носи печат нашег времена.

* У Нишу ће 2013. године бити обележено 1.700 година од доношења Миланског едикта. Да ли ће поглавару Римокатоличке цркве из СПЦ бити упућен званични позив да присуствује овој свечаности?

- Видећемо. О томе још расправљамо. Потражићемо мишљење и наше браће са истока, па ћемо у договору са њима и донети одлуку. Питање доласка папе у Србију одавно је предмет разговора. За његов позив има доста оправдања и присталица, али и противника. Сматрам да је то изузетна прилика да се обележи 17 векова од доношења Миланског едикта цара Константина, баш у Нишу, у којем је рођен велики владар. Едикт је догађај од изузетног значаја за историју хришћанства и за развој хришћанске културе. Многи сматрају да је Ниш најпогоднији за прославу овог јубилеја. То би била добра прилика да се на једном месту окупе представници свих хришћанских заједница, прилика да се објективно анализира минула прошлост и сагледа пут у будућност.

* Ватикан није гласно осудио геноцид над српским народом у НДХ, а папа ће током посете Хрватској одржати и молитву над гробом Алојзија Степинца. Колико терет прошлости баца сенку на односе Српске цркве и Ватикана?

- Горка искуства из прошлости, страдања нашег народа у минулим ратовима, логору у Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, јесу велика рана и бацају велику сенку на наше односе са Римокатоличком црквом. То су тешке и непреболне ране, које су, нажалост, обновљене и у наше доба. Да би се прешло преко тога, што би било добро, потребна је велика духовна и морална снага, али и чврсто обећање да се слично неће поновити. Сенка која сада постоји не би требало да буде вечита препрека у нашим односима. Морамо да трагамо за начином да историјске проблеме и неспоразуме превазиђемо и да изазове новог времена решавамо на хришћанским, јеванђељским, основама, ако не јединствени, оно бар незараћени.

 

ИЗОПШТИЋЕМО АРТЕМИЈА

* РАШЧИЊЕНИ владика рашко-призренски Артемије, иако монах, и даље служи литургије, причешћује у импровизованим храмовима, представља се као епископ...

- Бивши епископ Артемије велика је рана српске цркве. Он није рашчињен ни под чијим притиском, нити по било чијој вољи са стране. Другачије се није могло. Неколико година био је у раскораку са Сабором и Синодом, и постао је велика сметња решавању проблема на Косову. Једна је његова грешка била и што је Косово сматрао личним, а не проблемом српске цркве и народа. Велики грех је починио што је повукао монахе из манастира, да би на крају урадио нешто што се граничи са беспамећу. Увек је тврдио да то неће чинити, али ово што ради је раскол који је небивао. И даље свесно срља у пропаст у којој нема наде у спасење, осим искреног покајања.

* Какве ће мере Црква да предузме против бившег владике и када се оне могу очекивати?

- Учинићемо напор. Покушаћемо да разговарамо са њим, иако он већ дуго одбија било какав дијалог. Уколико ни то не прихвати, учинићемо оно што је најтрагичније за једног хришћанина - биће изопштен из Цркве.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:325933-Patrijarh-Irinej-I-glas-crkve-se-mora-cuti

 

УМЕСТО КОМЕНТАРА:

Панајотис Симатис

ОЖИВЉАВАЈУ ПРОГОНИ свештеног ЗЛАТОУСТА
и АТАНАСИЈА Великог од стране свештеног САБОРА СРПСКЕ ЦРКВЕ

Реч подршке прогоњеном Епископу рашко-призренском Артемију

„Када се чини неко безакоње,
нека нико не буде лењ,
него ватренији од пламена, и нека не страда
мање од онеправдованих,
јер тако ће мноштво зала уништити“,
пише свети Јован Златоусти.

Утолико пре када је онеправдована Вера.

Опште је место у Предању Православне Цркве да формулисање Догмата и управне одлуке представљају дужност и привилегију Епископа и Сабора.

Међутим, такође је познато да одлуке једног црквеног Сабора нису „обавезујуће за Хришћане“ на исти начин као што су „наређења једног војног лица за његове подређене“, јер једноставно, те одлуке могу да буду и погрешне. Сабор нема непогрешивост Папе. Насупрот томе, Народ (дакле клирици, монаси и лаици који не учествују у раду Сабора) има обавезу да не прихвати те одлуке, када се оне сукобљавају са дијахронијском Вером и учењем Цркве. Само када се одлуке једног Сабора признају од Цркве као неоспорно православне, тек тада су обавезне за сваког оног ко жели да припада Телу Христовом.

Саборске одлуке се, дакле, проверавају од стране Народа, који има и обавезу да учествује у том проверавању и преиспитивању који се односе на његов живот, садашњи и будући. Провера сигурно бива и од појединачних чланова тела Христовог, који имају обавезу (или једноставно право) да одбаце поступке црквене управе који се тичу малог броја или чак једног члана Цркве, када они долазе у супротност са Предањем, а нарочито када прихватање неке одлуке може да представља лош преседан и да измени црквено Предање.

Примера из црквене историје имамо много.

Постојали су (по Панајотису Трембели1) „Сабори који су кршили границе својих надлежности, било из разлога спољашњег притиска, било због користољубивих и егоцентричних повода“ и „тако нису испуњавали своју мисију... Сама многовековна историја Цркве несумњиво сведочи да није сваки Сабор Епископа гарант истине или да је осигуран од заблуда. Чињеница да су светитељи и велики учитељи Цркве, попут Атанасија Великог, божанственог Хризостома“, светог Јована Дамаскина, светог Теодора Студита, Фотија Великог, светог Григорија Паламе и других „рашчињени од стране епископских Сабора, у потпуности потврђује приговор Григорија Богослова: треба се уклањати сваког збора Епископа, јер не видех добар крај нити једног Сабора... Увек само кавге и властољубља...“ (Панајотис Трембелас, Догматика, том 2, стр. 403-404).

Наравно, тешко је обичном народу да утврди исправност поједине саборске одлуке, с обзиром да се поступци сваког Сабора образлажу и ослањају на Свештене Каноне (које саборски епископи понекад тумаче исправно, а понекад искварено). Такође, епископи који сачињавају Сабор су по позиву православни: „када су сазивани ти Сабори, они нису тада карактерисани као јеретички, нити је постојао неки други показатељ њихове инославности, већ су већина њих били организовани од стране званичне Цркве тадашње државе2, и ... са oбразложењем тобожњег постизања црквеног и социјалног мира“ („Да ли су сви Црквени Сабори веродостојни“?, www.impantokratoros.gr/2A3CCD56.el.aspx).

После ових уводних напомена, пређимо на нашу тему.

Управо то саборско „обмањивање“, нарочито у Саборским управним одлукама, примењује се последњих деценија у Православним Црквама. Користи се и овде успешни метод Митридатиса 3, који је примењен у изигравању Св. Канона у вези заједничких молитава. Заједничке молитве су од почетка изазвале противљење не само народа, него и већине Епископа. Постепено су, међутим, наметнуте од стране екумениста као неопходне. Тако су се и Епископи „прилагодили“, са резултатом да су богомрске заједничке молитве данас постале пракса, да се бестидно спроводе од стране јеретичких екумениста, и да не побуђују противљење „благочестивих“ Епископа, па следствено томе ни народа, који је због њиховог ћутања изгубио православно чуло.

Овај „рецепт“, дакле, примењује се и у области Управних одлука. Познате су антиканонске управне одлуке, али са Саборским покрићем, од стране Цариградске Патријаршије. Познати су, такође, и болни догађаји у Грчкој Цркви, са врховним „злочином“ који је починио, од стране Хунте наметнути, Архиепископ Серафим, уз подршку застрашене тада Јерархије, безаконог уклањања са својих положаја 12 Митрополита, стварајући тако номоканонски преседан. Трагично је, међутим, како, и поред признавања од стране каснијих Архиепископа и других Архијереја учињене неправде, Епископи настављају – они који би требало да буду проповедници мира и правде – да одржавају то злодело, у лицу преоталог од те 12-рице Митрополита Атике и Мегаре Никодима.

Слична неправда и нарушавање номоканонског предања Цркве – по угледу на претходне, али са другим протагонистима – дешава се данас у Српској Цркви. Са несумњиво антиканонским, безаконим и бескрупулозно неправедним одлукама (које ни на тренутак не могу издржати критику) рашчининили су епископа рашко–призренског Артемија, мало после смрти пређашњег Патријарха Павла и преузимања власти (Патријаршијске) од стране Патријарха Иринеја, који се хвали својом екуменистичком оријентацијом. За рашчињење Епископа рашко-призренског исконструисали су за двојицу његових сарадника оптужбе које се не могу доказати, а потом су тврдили да је и он одговоран, јер их је покривао.

Међутим, те оптужбе су оборене у грађанским судовима Грчке и Србије, те је тако савршено јасно (и трагично) доказана „превара“ и безакоње водећих структура те Цркве. Показала се, дакле, још једном контрадикторност и понижење за Цркву, да световне судије примењују Правду, коју врх те Цркве гази. И поред тога што поједине судије потпадају под утицај политичких и црквених владара, ови конкретни су остали усправни и донели одлуке које представљају шамар у лице српском Патријарху и његовим подржаваоцима (пре ће бити старатељима), тј. члановима познате Тројке у Српској Цркви.

Први шамар: индиректно проглашење невиности јеромонаха о. Симеона Виловског од стране врховног суда Грчке, Арео Пага, и пад оптужби против њега од стране српских Епископа. Други шамар: од стране српског Правосуђа, које је, и пред супротстављања (и настојања) Тужиоца, одлучило да ослободи притвора Предрага Суботичког, другог оптуженог од стране Српске Цркве.

Проблем је додатно заоштрен јер се Патријарх Иринеј, уместо да ћути као кривац – када је већ сазнао стварне чињенице – претварао да је изненеђен ослобађањем о. Симеона (Виловског) и оштро је реаговао према Врховном суду друге државе (Грчке) потцењивачким изразима, зато што није усвојио његове неодрживе оптужбе.

То је правда „поштовања достојних“ Архијереја Српске Цркве; користили су недоказиве оптужбе против сарадника канонског Епископа рашко–призренског Артемија, зато што другачије нису могли да га уклоне, и потом су га рашчинили, зато што се није „покорио“ њиховим смишљено безаконитим наредбама

1.                        приморали су га да без разлога напусти своју паству коју му је „регуларно“ поверио Бог а не они; насупрот томе, они се терете јер су се успротивили вољи Божијој и удаљили га неканонски од његове пастве

2.                        систематски га клеветају у очима чланова Српске Цркве

3.                        поставили су – поред живог канонског Епископа рашко-призренског Артемија – другог Епископа на његово место, пракса изричито забрањена Светим Канонима, с обзиром да Преосвећени Артемије није позван на суђење, и није се бранио пред Сабором, као што налажу Свети Канони. Јуче су га (26. децембра 2010) чак свечано устоличили, и поред противљења.

Ако је исправан оваj наш критички осврт, питамо се зашто до сада неко од грчких црквених великодостојника није изрекао неку реч наклоности према Епископу рашко-призренском4?

Зашто се нпр. Свети Синод није братољубиво позабавио овом темом, уместо што се исцрпљује толиким другим другоразредним темама? Али, и сада могао би да обави своју дужност.

Зашто, такође, Света Гора није заузела став, било званични, било „дипломатски“? Нажалост, не само што се није осврнула на овај случај, већ је напротив светогорски игуман Свештеног Манастира Ивирон и значајна личност Светогорске заједнице о. Василије Гонтикакис, посетио Српску Цркву учинивши част Патријарху Иринеју и Епископу Бачком г. Иринеју Буловићу. Саслуживао је са прогонитељима Артемија, већ познатим екуменистима. Није спречило о. Василија да „подржи“ српске Епископе екуменисте чак ни жалосно учествовање Патријарха и епископа Бачког Иринеја пре десетак дана у верском обреду Јевреја, током којег су се – и поред изричите забране Светих Канона – усудили да запале седмокраки јеврејски свећњак одмах после београдског рабина!

Не заборавимо да г. Буловић потписује незакониту осуду Преосвећеног Артемија (или ако хоћете спорну), позивајући се на Свете Каноне: „Свети Сабор Српске Цркве на редовном заседању маја 2010, на основу прецизно и писмено побројаних поступака и кршења Светих Канона од стране Епископа Артемија донео је одлуку... + Еп. бачки г. Иринеј Буловић“!!!

Зашто се, међутим, у случају Преосвећеног Артемија сећа и примењује Свете Каноне, док их у свом случају заборавља? Православна духовност учи супротно: најпре и пре свега пастири треба да покажу строгост према себи самима, а потом према другима. Када су, рецимо, у случају епископа Бачког Свети Канони потпуно јасни, пошто су његови поступци (заједничке молитве са папистима и саучествовање у јудејском обреду) неоспорни, снимљени видео камером и јасно забрањени Светим Канонима.

Нека нам допусте и Срби Архијереји и светогорски игуман да подсетимо шта заповедају, не један, него многи Свети Канони за такве преступе епископа:

Канон 71. Светих Апостола: „Aко који Хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свијеће пали кад су празници њихови, нека се одлучи“.

Канон 64. Светих Апостола: „Ако који клирик, или световњак пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде и свргнут и одлучен“.

Канон 70. Светих Апостола: „Ако који Епископ, или презвитер, или ђакон, или други из именика клирика, буде постио заједно са Јудејима, или светковао са њима њихове празнике,... или шта сличнога, нека се одлучи“.

Поновићемо овде речи православног сајта Thriskeftika: „Пред овим насилним изливом гнева српских екумениста дужни смо сви да преузмемо своју одговорност. Ако будемо равнодушни пред неправедним и неканонским прогоном епископа Артемија, онда ћемо ускоро видети екуменисте како су осмељују и како следе сличне методе неутралисања предањских православних клирика и монаха и у другим областима“.

Завршићемо речима Светог Атанасија Паријског:

„Ево, опет кажемо, није увек цењено и часно име Сабора, као што није ни цркве, јер постоји Црква светих и Црква преподобних, али постоји, према псалмопојцу и церков лукавнујушчих“.

И додаје:

„...није увек цењено и часно име Сабора. Али поштован и частан и свет је онај Сабор који следује писаним и неписаним предањима светих Апостола и Католичанске Цркве. И таквог Сабора одлуке прихватамо и чувамо, а глас туђинаца нити познајемо нити му верујемо. Набројаћемо овде такве злославне Саборе“.

Навешћемо ниже само „васељенске многољудне“ Саборе, „као онај у Ефесу други, који се сагласи са монофизитом Евтихијем, а најпобожнијег и најсветијег Флавијана Патријарха Цариградског погуби. Затим у време Копронима најмногобројнији, који је хулио на свете Иконе, такође и у време Василија Македонца самозвани Васељенски, а познат као најбезаконији, пошто је свргнуо и предао анатеми најсветијег Фотија. Сувишно је да поменем у Флорентији Сабор, назван Васељенски, а заправо разбојнички“.

Панајотис Симатис

 

Превод са јелинског

м. Пелагија

______________

1.   Панајотис Трембелас – познати догматичар двадесетог века (прим. прев).

2.   Мисли се на Византију, тј. Ромејско Царство (прим. прев).

3.   Митридатис VI Евпатор, краљ Понта (112-63 пре Христа), противник Рима. Да би некако избегао убиство којега се прибојавао, постепено је навикавао свој организам на коришћење отрова, употребљавајући га у малим количинама, и постепено повећавајући дозу.

4.   Текст је писан пре обраћања Епископа Пирејског Серафима и Китирског Серафима (прим. прев).

http://www.eparhija-prizren.org

Последњи пут ажурирано ( петак, 08 април 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.