Свети Серафим Роуз

 Религија Будућности

 Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот само-довољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико све-прожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик само-задовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облкика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане , духовног само-задовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмрени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу.

Хришћанска духовност се обликује у напорној борби да се задобије вечно Царство Небеско, које у потпуности почиње само са одбацивањем овог привременог света, а истински Хришћански борац никада не налази покој, чак ни у предукусима вечног блаженства, којих би могао да се удостоји у овом животу; док Источне религије, којима Царство Небеско није откривено, теже једино да стекну психичка стања која и почињу и завршавају се у овом животу.

У наше време отпадништва, које претходи појави Антихриста, ђаво је пуштен за одређено време (Откр. 20:7) да чини лажна чудеса која није могао чинити за време „хиљаде година“ Благодати у Цркви Христовој (Откр. 20:3), и да сакупи у своју паклену жетву оне душе, које „љубави истине не примише“ (2 Сол. 2:10).

Можемо рећи да је време Антихриста заиста близу. Самом чињеницом да се ова сатанска жетва не убире само међу незнабошцима, који нису чули за Христа, већ чак и међу „Хришћанима“ који су изгубили укус Хришћанства. Сама природа Антихриста је да представи царство ђавола, као да је  Христово Царство. Садашњи „харизматски“ покрет и „хришћанска медитација“ и „нова религиозна свест“, чији су они делови, јесу претече религије будућности, религије последњег човечанства, религије антихриста, а њихова главна „духовна“ функција је да учине доступним Хришћане за демонску иницијацију, која је ограничена само на незнабожачки свет.

Нека буде да су често ови „религиозни експерименти“ привремене и трагајуће природе, да у њима у најмању руку има психичке само-обмане, као што је има у изворном, демонском обреду иницијације; несумњиво је да није свако ко успешно „медитира“ или мисли да је примио „Крштење Духом“ у стварности примио иницијацију у царство ђавола. Али то је циљ тих „експеримената“ и несумњиво да ће технике иницијације постати чак још више делотворно, како човечанство постаје припремано за њих, ставовима пасивности и отворености за нова „религиозна искуства“ која су усађена у ове покрете.

Шта је довело човечанство – и заиста и „Хришћанство“ – до овог очајног стања? Сигурно није отворено обожавање ђавола, које је ограничено увек на ограничен број људи; пре је у питању нешто префињеније, лукавије, нешто застрашујуће за трезвеног Православног Хришћанина за размишљање; то је губитак благодати Божије, која следи за губитком укуса Хришћанства.

На Западу, сигурно је, благодат Божија је изгубљена пре много векова. Римокатолици и Протестанти данас нису у пуноти окусили благодат Божију, па зато није изненађујуће да нису у стању да примете ову демонску лаж.

Али авај! Успех лажне духовности чак и међу Православним Хришћанима данас, открива колико су и они такође изгубили укус Хришћанства и не могу више правити разлику између истинског и лажног, псеудо-Хришћанства. Предуго су Православни примали здраво за готово, драгоцену ризницу своје Вере и занемаривали да искористе чисто злато свог учења.

Колико је много Православних Хришћана чак свесно постојања основних текстова Православног духовног живота, који тачно уче како разликовати праву и лажну духовност, текстови које дају живот и учења Светих мушкараца и жена који су задобили обилну благодат Божију у овом животу? Колико много њих је направило сопствена учења од Отачника, Лествице Светог Јована, Беседа Светог Макарија, Житија Богоносних Отаца пустиње, Невидљиве Борбе, Мог Живота у Христу, Светог Јована Кронштатског?

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу изахвланост Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Значајно, је да су се међу „екуменским Хришћанима“, „харизматски покрет“ и „медитација“ укоренили. Одлика веровања јереси екуменизма је ова: Православна Црква није једина, истинита Црква Христова; да је благодат Божија такође присутна у другим „Хришћанским“ деноминацијама, па чак и не-Хришћанским религијама; да је уски пут спасења према учењу Светих Отаца Православне Цркве, само „један међу многима“ ка спасењу; да су детаљи нечијег вероавања у Христа од малог значаја, као и нечије припадање било којо посебној „цркви“.

Не верују сви Православни учесници у екуменском покрету у ово у потпуности (иако Римокатолици и Протестанти у већој мери сигурно); али самим својим учешћем у овом покрету, укључујући и неизбежне заједничке молитве са онима који погрешно верују у Христа и Цркву Његову, они говоре јеретицима који их посматрају: „Можда је све што кажете исправно“, као што је изопачени ученик Светог Пајсија урадио. Ништа више од овога је довољно да Православни Хришћанин изгуби благодат Божију; а који напор ће му требати да је поврати поново!

Колико онда, Православни Хришћани морају ходати у страху Божијем, дрхтећи да не изгубер благодат Његову, која никако није дана свима, већ само онима који држе истинску веру, воде живот Хришћанске борбе и чувају благодат Божију, која их води ка Небесима.  И колико морају опрезно Православни Хришћани корачати данас, када су окружени лажним Хришћанством које даје сопствена искуства „благодатиѕ“ и „Духа Светог“ а које може у изобиљу наводити Писмо и Свете Оце да је „докажу“! Сигурно је, последња времена су близу, када ће доћи духовна обмана, која ће бити  толико убедљива да би „преварила, ако буде могуће и изабране“ (Матеј 24:24)

Лажни пророци савременог доба, укључујући ту и мноштво оних који су званично „Православни“, чак још гласније најављују долазак „новог доба Светог Духа“, „Нове Педесетнице“, „Тачке Омега“. Ово је управо оно, што се у правом Православном пророчанству, назива владавином антихриста. У наше сопствено време, данас, се ово сатанско пророчанство почиње да испуњава, са демонском силом. Целокупна савремена духовна атмосфера постала је испуњена силом демонског иницијацистичког искуства, док „Тајна Безакоња“ улази у доба, које претходи последњем и почиње да заузима душе људи – заиста, да обузима саму Христову Цркву, ако је то уопште могуће.

Против овог снажног „религијског искуства“ истински Православни Хришћани се морају сада наоружати озбиљно, постајући у потпуности свесни шта је Православно Хришћанство и колико се његов циљ разликује од циља свих других религија, „Хришћанских“ или не-Хришћанских.

Православни Хришћани! Држите се чврсто благодати, коју поседујете; не дозволите никада да постане ствар навике; никада је немојте мерити само људским мерилима или очекивати да буде логична или разумљива онима, који не разумеју ништа више од онога што је људско, или који мисле да задобију благодат Духа Светог на неки други начин, од начина како нам је Црква Христова предала.

Истинско Православље мора самом својом природом бити потпуно ван места у овим демонским временима, ишчезавајућа мањина презрених и „лудих“ усред религиозног „буђења“, надахнутог другом врстом духа.

Али утешимо се следећим одређеним речима Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се мало стадо! Јер би воља вашег Оца да вам да Царство“ (Лука 12:32)

Нека се сви истински Православни Хришћани јачају за борбу испред нас, не заборављајући да је у Христу победа већ наша. Он је обећао да врата пакла неће савладати Цркву Његову (Матеј 24:22). А у истини, „ако је Бог с нама, ко ће на нас?“ (Рим. 8:31)

Чак и усред најсуровијих искушења, заповеђено нам је да се радујемо; „Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Живимо, чак као што су истински Хришћани свих времена живели, у очекивању краја свега и доласка нашег драгог Спаситеља; јер „говори Онај Који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро! Амин. Да, дођи Господе Исусе“ (Откр. 22:20)

       http://www.pravoslavni-odgovor.com/New_Age/religija_buducnosti.htm