ШТА ЈЕ УРАДИО ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ У ЋЕЛИЈАМА

На празник Благовести прошле недеље окупило се нас верника у манастиру Ћелијама много мање него ранијих година. Није било више онако свечано као раније. А и нови празник Св. Аве Јустина ће тек доћи на лето, па ће вероватно тад више људи доћи и више богомољаца. Сада их не би пуно.

Али је зато био владика Атанасије Јевтић и својом појавом и служењем је оправдао свој надимак који је сам себи прикачио пре неку годину, када је на једном предавању рекао за себе: „А ја, онако ГРУБ какав сам...“

Само ова његова Литургија је била и много више од обичне грубости и бруке. Или је то само наш утисак, јер овако нешто до сада не доживесмо у овој нашој светињи.

А текло је, отприлике, овако:

Приликом доласка владика (било их је четворица – наш владика Милутин, владика Атанасије Ракита, владика Јован Пурић и већ поменути пензионисани Атанасије), дочекали смо их у шпалиру. Сви смо узимали благослов од владике Милутина, јер је и најстарији, а и некако му, онако седом са најдужом брадом, и приличи. Али се једна сестра превари те приђе за благослов владици Атанасију Јевтићу. А овај јој даде благослов, па поче је по свом старом изуму нешто грдити и називати мутавом, зашта се већ ова сестра мало нађе у чуду, па се љутну, те тражаше објашњење зашто је мутава. Али владика А. Јевтић прекиде даљи разговор, нешто рече што нисмо могли чути, одмахну руком према њој и оде. А ми остасмо гледајући за њим у чуду и нехотично га поредећи са достојанственим и у свему одмереним владиком Милутином.

Али, тек је за време Литургије било белаја. Владика Милутин као домаћин није служио, па је службу водио овај више пута поменути новотарац А. Јевтић. А он се осмелио да и овде, код гроба Светог Аве Јустина, служи новотарски. Али, пошто му се хор сестара ћелијских није уклопио, јер су певале по Типику, он је почео на њих викати као да су сами негде у шуми, као да нисмо и ми ту присутни, и као да нисмо на Литургији.

Најгоре је тек било кад су за време Великог входа помињани епископи. Тада неко из народа, при помену имена умировљеног Атанасија, добаци: „Отпалог од Цркве.“ А овај се владика на то ражести те поче викати: „Ко је то рекао? Ти ћеш да ми кажеш, овде код гроба Аве Јустина, да сам ја отпао од Цркве! Ти си отпао од Цркве!“ Викао је то и слично. Можда није дуго трајало, али је нама изгледало као вечност, и то не она благословена у Царству Небеском, него она адска. Јер смо се не мало смутили реакцијом владике А. Јевтића, поготово када неко добаци, после поменутих владика, „и владику Артемија“. А на ово је већ владика Атанасије изгледао као да је (Боже, опрости ми, али стварно је тако изгледало) с ума сишао, те поче свашта викати. Ако се добро сећам, а није ми тада падало на памет да то записујем, викаше како је владика Артемије отпадник и да смо ми отпадници и још: „Изађи из цркве, срам те било!“ И слично. Можда му није требало помињати ништа, али ко ће народ смирити после свега што смо од новотараца и екумениста доживели. Ни владика Милутин није реаговао, нити је више ко из народа ишта говорио, али у једном тренутку и владика Милутин изиђе из цркве и видесмо само да стоји испред улазних врата и разговара са народом. Било ми је жао што нисам чуо ништа од тог разговора, али ми је ипак било мило што сам видео ову слику: Владика стоји и мирно разговара са народом.

Пошто је касније владика А. Јевтић опет викао на сестре монахиње да прекину да певају, да би он читао наглас молитве, Литургија је почела да личи на нешто чему више нећу желети да присуствујем.

И сада се по нашој епархији и нашим манастирима само препричава како је Атанасије Јевтић упропастио тај дан и празник ћелијским сестрама и свима присутнима. А ја се питам: има ли икога, и имали какве власти у Цркви нашој која може овом човеку стати на пут и смирити га и натерати га да се прво почне понашати нормално, а онда и да буде у свему послушан Цркви?

Али ми се чини док је овај Синод и овај патријарх – тешко, скоро немогуће. Господе, смилуј нам се и помози нам!

Предраг Милосављевић из Ваљева