Радованче Селић

КО ЈЕ РАТКО ПЕРИЋ?

17. септембра 2009. у посети митрополији црногорско-приморској боравио је мостарски бискуп Ратко Перић (http://borbazaveru.info/content/view/1453/32/). Том приликом Бискуп је одржао предавање ђацима и професорима ове црквено-просветне установе СПЦ на тему свештеничког позива у римокатоличкој цркви. Поздрављајући госта, митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао је да је благодаран Бискупу и његовој пратњи на посети: «Да виде Цетиње, да се поклоне Светињи, руци Светог Јована Крститеља, Часном Крсту, моштима Светог Петра и икони Мајке Божје».

Бискуп Перић је приликом боравка на Цетињу позвао митрополита Амфилохија да му узврати посету рекавши: «Да одржите предавање мојим студентима на Теолошком институту. Тиме бисмо заиста били врло почашћени».

Митрополит Амфилохије се одазвао овом позиву и крајем марта 2011. учинио посету Мостару и бискупу Перићу, о чему је „Борба за веру“ известила своје читаоце (http://borbazaveru.info/content/view/3536/1/).

Мостарски бискуп, др Ратко Перић, је, иначе, човек који је 2004. изјавио да су Хрвати у БиХ своју квазидржавну творевину дочекали одушевљено као и НДХ 1941. године. Перић је и ватрени хрватски „домољуб“, човек који је дочекао Фрању Туђмана у Хрватском заводу Св. Јеронима у Ватикану (о чему је писао Томо Вукшић у „Гласу концила“ 2. липња 1991, стро.3):

>>Иза посјете хадезеовског врховника Ватикану стајао је католички Завод Св. Јеронима у Риму, као што је то био случај 18. маја 1941. приликом посете усташког поглавника НДХ др Анте Павелића, када су се на Заводу св. Јеронима вијориле усташке заставе, када је скинут грб Краљевине Југославије: „Одмах након разговора с папом предводник (Туђман - пр.) је дошао у папински хрватски завод св. Јеронима, гдје је са својом пратњом остао на ручку. Том приликом га је поздравио ректор Завода монс. Ратко Перић (2. (стр. 923). Др теол. Ратко Перић, рођен у Туку, Ровишће (надбискупија Загреб), заређен 29. 6.1969, Присоје, Жупник, Требиње, Васе Мискина 2. Ректор Завода св. Јеронима, Рим. (Професор фундаменталне теологије, источне теологије, екуменске теологије, психологије религија на Високој теолошко-филозофској школи Врхбосанске надбискупије у Сарајеву), који је нагласио да се Завод кроз цијелу своју повијест заузето и неуморно залагао за очување идентитета хрватског народа и за његову територијалну цјеловитост".

Монсињор Перић је посебно подвукао да „овај Завод носи наслов папинске Хрватске", као што је то чинио монсињор Међерец 1941. године, наводећи, два значајна догађаја" у последње вријеме, „више јединствена него ријетка": „Први, с обзиром на ово 'папински', био је 21. листопада 1989, кад нас је посјетио папа Иван Павле II у поводу 400. обљетнице градње Сикстове цркве св. Јеронима"; „други догађај, с обзиром на оно 'хрватски', јест овај данас, кад нам долазите ви, господине председниче, први представник хрватског народа, који уособљује и уобличује све оне тежње, настојања и жеље, Хрвата кроз повијест да дођемо до своје слободе и самосталности." (3. (стр. 923) У име Хрвата који живе у Риму, врховника Туђмана поздравио је Звонимир Павлинић „и уручио овећу своту новца који су прикупили Хрвати из Рима с молбом да буде предана обитељима полицајаца који су недавно изгубили животе бранећи домовину"; „академска сликарица с. Пија Пађен уручила је др Туђману на дар свој рад: предсједников портрет", Исто)<<

О монсињору Перићу и његовом односу према хрватству и екуменизму, писао је и г. Владимир Димитријевић у својој књизи „Нема крста без три прста/Треба ли да се Срби поклоне папи?“ (Очев дом, Београд, 2003.) Ево његових текстова:

>>Папа Иван Павао II, доследни непријатељ православног Словенства, није могао да се уздржи а да не учествује у разарању бивше Југославије и комадању живог ткива србског народа и његових територија, које је, захваљујући вољи светских моћника и свесрдној сарадњи србских комуниста, почело деведесетих година двадесетог века.

Историчар Милан Булајић, на основу озбиљне анализе чињеница, у својој књизи  „Разбијање југословенске државе 1991/1992. злочин против мира, тврди: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан -  Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра; договорена је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану - да се оствари прије католичког Божића, 23. децембра1991.“

На првим вишестраначким изборима у Хрватској победила је Хрватска демократска заједница на челу са др Фрањом Туђманом, који је, скупа са својом партијом, одржавао изврсне везе са усташком емиграцијом. Дванаест хрватских бискупа, на челу са кардиналом Фрањом Кухарићем, отворено је подржало ХДЗ. Радио Ватикан тим поводом је саопштио:

„Црква је на вријеме схватила важност догађања и припремила је вјернички народ,  упозоравајући да нам је вјерничка и грађанска дужност изићи на изборе и да се глас мора дати оним кандидатима и странкама које, према вјерничкој свјести, гарантују слободу исповиједања вјере и слободу развоја сваког појединца. Три дана после избора, на Бискупској конференцији Југославије, ријечко-сењски надбискуп Антун Тамарут повезао је победу ХДЗ-а са Ускрсом те године и са победом „истине над лажју, љубави над мржњом, правде над неправдом.“

Поводом референдума за отцепљење Хрватске од Југославије (и то у авнојевским границама, што је значило и отцепљење оног простора на коме су вековима већину чинили Срби), „Глас концила“ је писао:„Можемо мирне савјести рећи да је Југославија, свака досадашња и садашња Југославија, за Хрвате и за католике негативно искуство. Од почетка је у Југославији заправо неприкладно бити по народности Хрватом и по вјери католиком. Било је раздобља кад је то могло бити мање неугодно, али никад није постало угодно. Одријешито хрватско опредјељење одувијек се у Југославији сматрало државном опасношћу. Католиштво се у обје Југославије третирало као туђинска идеологија. Посљедица тако схваћеног и у пракси провођеног југословенства је све мањи број Хрвата у Југославији и у самој републици Хрватској све неповољнији положај Католичке цркве“.

To је био отворени позив да се 19. маја 1991. на Туђмановом референдуму гласа за отцепљење. Када је 86% пунолетних грађана изашло на референдум и када је 94% изашавших гласало за сецесију, римокатолички свећеник Тончи Трстењак преко Радио Ватикана је кликтао:Нити окорјели оптимисти нису прије два тједна, кад је разписан такав референдум, могли предвидјети тако једнодушан глас свих Хрвата. Трстењак је такође поручио да ћe те, 1991. „благдан Духова остати као најљепши дан у повијести Хрвата, јер је то„дан будућности и одлучности да своју судбину узму у своје руке“.

Све је било као и 1941. Др Милан Булајић вели:„Као што је надбискуп Степинац1941. поздравио долазак на власт усташког поглавника Павелића и „хрватске мужеве“ у влади прве државе Хрватске, тако је загребачки надбискуп Фрањо кардинал Кухарић 1990. поздравио долазак на власт у најављеној другој држави Хрватској хадезеовског врховника Туђмана и „нових људи“ који ћe „исписати нову страницу повијести Хрватске“ и „промијенити положај Цркве“.“

Године 1941, 18. маја, папа Пио XII примио је y посету поглавника Хрватске др Анту Павелића; педесет година касније, 25. маја 1991. папа Иван Павао II примио је посету врховника Хрватске, др Фрању Туђмана. Круг се затворио. Иако је аудијенција код папе била „приватна“, Туђмана је примио и монсињор Анђело Содано, вршилац дужности папиног државног секретара.

И иза посете Павелића и иза посете Туђмана стајао је ватикански хрватски завод Светог Јеронима. Ректор Завода, монсињор Мађарец, поздравио је1941. Павелића; ректор завода, монсињор Ратко Перић, поздравио је 1991. Туђмана, рекавши да он „уособљује и уобличује све оне тежње, настојања и жеље Хрвата кроз повијест да дођемо до своје слободе и самосталности./.../ Ми данас не примамо политику, него хрватску домовину и демокрацију, која је прошле године провалила незаустављивом снагом, а кулминирала претпрошле иедјеље у референдуму хрватског народа који у цјелини опредјелио за слободну, самосталну државу Хрватску“.  Монсињор Перић је захвалио Врховнику због његових значајних личних напора уложених у настанак нове државе:„Ми вам такођер захваљујемо на свему ономе што сте учинили за Лијепу нашу домовину својим повијесним, знанственим, егручним радовима, својом патњом и затворима, и својим водством хрватског народа. Желимо и од Бога молимо да Вам дадне снаге да сигурном руком водите хрватску лађу по овом узбурканом мору у луку мира,слободе и благостања. Бог Вас поживио“.

Др Фрањо Туђман је, после посете папи, изјавио нешто слично ономе што је Миле Будак изјављивао за веме II светског рата. Врховник је рекао:“Да се на овај начин није поклопило настојање Католичке цркве вшрограм Хрватске демократске заједнице, до поготово потпуног прожимања, све оно што смо постигли у успостављању демокрације, тога врховног јединства и препорода хрватског народа, а што је на својствен начин чудо, не би било могуће“ (интервју„Гласу концила“).

Године 1991, 26. новембра, државни секретар Ватикана упутио је Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске као независних држава свим чланицама Конференције о европској безбедности и сарадњи. Ту се, између осталог, вели:“Света Столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би жељели да остварују то право; Света Столица је мишљења да је дошло вријеме да се међународно признају Хрватска и Словенија и то прије божићних празника. Народи тих двеју република су слободно и демократски изабрали независност“.

Др Наваро Валс, портпарол Ватикана, изјавио је да је „Света Столица од почетка кризе радила на два начина: дипломатским путем, и честим интервентима папиним: дипломатским је путем Света Столица предлагала рјешење кризе међународним признањем односних република, а папа је стално и са боли излагао разлог и увјете по којима се настали проблем може ријешити тако да се поштују све стране и право на самоодређење“ („Глас Концила“, бр. 52/1991.).

Папа и Ханс Дитрих Геншер, министар спољних послова Немачке, постигли су договор да Ватикан и Немачка (сетимо се: Хитлерова Немачка је у Другом светском рату била главни савезник Павелића) први признају Хрватску и Словенију, вршећи тако притисак на остале земље Европе и света које треба да поступе исто.

У свом предавању о „црквеној дипломацији“ („Глас концила“, бр. 7.1994.) бискуп дувањски др Ратко Перић, вели да је папа 26. XI 1991. „позвао представнике држава КЕБС-а и том приликом им уручио „меморандум“ у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, онда је учинио искорак и 13. сијечња 1992. на темељу јавно изнесених увјета признао Републику Хрватску и касније 20. коловоза Републику Босну и Херцеговину.“ Један од „увјета“ био је „поштивање мањинских права“. Млада „хрватска демокрација“ у то доба је масовно прогањала Србе. Живко Јузбашић, једини Србин у хрватској влади оног времена, у интервјуу „Недељном Вјеснику“, датом почетком 1992., вапио је: „Минирање кућа, пословних просторија и аутомобила, пљачка станова и новчане уцјене, насилно усељавање у станове и куће, разна малтретирања до убојстава на најзвјерскији начин, све се то чини да се створи одређена психоза страха због чега многи напуштају своје домове и исељавају из Хрватске. На жалост, то се догађа чак и у Загребу. Тако, на примјер, из мјесних заједница Козари Пут и Козари Бок (подручни уред Пешченица - Загреб) под притиском је до сада иселило више од десет тисућа грађана српске националности, остављајући своју тешком муком стечену имовину. Све су то били претежно радници. Знају се извршиоци свих тих дјела, али до сада нису приведени суду, па они и даље овдје воде своје осветничке ратове и дијеле своју„правду“/.../ У разредима неких школа нагло су нестали Срби, односно родитељи своју дјецу уписују као Хрвате. Барем је сада требало ову школску дјецу поштедјети националног изјашњавања. А што рећи о све чешћим појавама мијењања имена и презимена и промјене националне припадности код одраслих грађана?“ Папа је, преко својих људи у Хрвтској, за све ово знао; признајући Хрватску, а касније и унитарну, на исламском фундаментализму Алије Изетбеговића засновану, Босну и Херцеговину, у сваком од ових зала је учествовао, као и његов предходnик, Пио XII.

У то време, после Светог Архијерејског Сабора Србске Цркве у јануару 1992., огласио се и патријарх србски господин Павле. У свом писму патријарх србски подсећа папу не само на то да је први признао „сувереност и независност Словеније и Хрватске“, него да је, поред државног механизма Ватикана у подстицању других земаља на сличан корак, користио и „организам, структуре и институције Римокатоличке цркве“, у којој он није само„први по части епископ или патријарх, него је, теоретски и практично, њен први свештеник и њен стварни, апсолутни поглавар“. Као шеф цркве и државе, папа је двоструко одговоран за тај чин „пред Богом и пред историјом“.

У свом писму, патријарх србски није оспорио Хрватима и Словенцима право да живе у својим државама, али је подсетио на чињеницу да Срби из србских Крајина никад нису били грађани хрватске државе, све до стварања нацистичке Ендехазије 1941. И додаје патријарх србски: Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др Фрање. Туђмана, не искључује НДХ и период 1941 - 1945. (са страшним геноцидом против православних Срба) из континуитета хрватске државности. Ту чињеницу она показује и на делу, све до ових дана. Стога са најдубљим жаљењем морамо да констатујемо и то да је Ваша Светост безрезервном подршком за васпостављење те државе узео на себе - и пренео на стотине милиона римокатоличких верника у свету - одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе, од стране носилаца власти, војске и полиције сада већ међународно признате хрватске државе. Такође и одговорност за сваку сузу свакога српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља, као и за сваки уздах свакога Србина и Хрвата, православног или римокатолика, верујућег или саблажњеног, који је сада избеглица или душевни и телесни инвалид, или убица, или жртва, или све то исто време“. Патријарх Павле је папу упозорио да се усудио да „благослови и освешта и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су не малог учешћа узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској“. Патријарх сматра да се, посредно, оваквом погрешком каква је признавање Хрватске у авнојевским границама доказује да је догмат I ватиканског концила о папиној незаблудивости - нетачан.

Папа је на ово писмо одговорио да је његово признавање Хрватске било само „средство притиска способно да рат приведе крају“, као и то да позива на екуменску молитву и дијалог./.../

 Сви православни „конзервативци" (то јест људи верни Светом предању) од самих почетака упозоравају да је екуменски дијалог само дипломатска размени учтивости, без икаквих суштинских корака напред. А то се сад показало: иако је папа „екуменски" походио православни Исток, Ватикан и даље жели покатоличење тог истог Истока, што се јасно види на примеру Русије. Кардинал Каспер, који у Србији прича о „заборављању прошлости" и стремљењу „светлијој будућности" у исти мах каже како Римокатоличка црква има права да „мисионари" у Русији... А докле је доспео сам „дијалог"?

Године 1993, у сиријском граду Баламанду, била је потписана декларација у којој обе стране, и православна и римокатоличка, признају благодатност Светих Тајни оне друге. Овај споразум наишао је на велико противљење православне јавности, која је схватила да се тиме пориче наша вера у ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ БОЖИЈУ. Огласили су се многи: од Светогораца до покојног грчког теолога Јована Романидиса. А онда се 1998. у Балтимору у САД састала мешовита теолошка комисија православних и римокатолика с циљем да се расправља о статусу унијата. Шта се тамо десило? Иако је у Арицији код Рима те исте, 1998, потписан заједнички текст православних и римокатолика по коме се унија осуђује као „ненормално стање" (што је, имплицитно, значило да унијати треба да се определе - да ли су за Православну Цркву, од које су насилно отргнути, или су римокатолици), папа је у Балтимор послао своје писмо у коме вођу католичке делегације, кардинала Касидија, подсећа на чињеницу да „за Католичку Цркву Источне Католичке Цркве имају исти дигнитет који имају и све друге Цркве које се налазе у пуној заједници са Епископом Рима". Када су православни прочитали папино писмо, сведочи се у званичном извештају Грчке Православне Цркве (комисија за међуправославне и међухришћанске односе), „тада је са стране Православних истакнуто да Римокатолици обмањују Православне, и да НЕ ДОЛАЗЕ РАДИ ДИЈАЛОГА ВЕЋ СА НАМЕРАМА ДА НАМЕТНУ ГОТОВЕ ОДЛУКЕ. При том су осудили Папино уплитање као неприхватљиво".

Затим су католици предложили једну подкомисију. А њени исходи били су ови: „Формирана је уредничка Подкомисија, која је поднела један нови текст, у коме су Римокатолици успели да провуку све своје ставове, а да Православни нису додали ниједан свој". А последице су биле следеће: „Иза овог изврдавања Римокатоличке делегације назире се њен покушај да спроведе у дело инструкције Римског Понтифекса и да еклисиолошки и богословски оправда постојање Уније и признање важности исте, да се она налази у пуној заједници са Епископом Рима, који тврди да има Светски Примат над Црквом./.../ Унија, упркос супротног тврђења Римокатолика, представља црквену, номоканонску и догматску девијацију и насилно одвајање и распарчавање верника од њихове Мајке Православне Цркве, и као таква треба да буде укинута". На састанку у Балтимору се својом непопустљивошћу истакао кардинал Валтер Каспер, онај који тако лепо прича о србољубљу римског папе који је тврдио да Баламандски споразум допушта римокатолицима да унијате сматрају „канонском црквом". Због тога је Међуправославна делегација 18. јула 2000. у Балтимору изјавила: „После овога, Међуправославна делегација се осећа обавезном да изјави да и за нас сви у Баламанду остварени кораци попуштања према унијатима треба сада да бу-ду сматрани као да се нису ни догодили, будући да од стране Рима нису вредновани како треба".

Поводом овог догађаја, на страницама часописа „Видослов", саборника епархије захумско-херцеговачке и приморске, развила се занимљива полемика о православном и римокатоличком схватању екуменизма, коју је изазвао текст редакције „О римокатоличким екуменизму" („Видослов" 22/2001.). На исти је реаговао монсињор Ратко Перић, бискуп мостарски. Монсињор Перић је редакцији „Видослова" дао повод за текст својим предавањем о екуменизму одржаном у Сарајеву. Иначе, Перић је професор екуменизма и задужен за екуменизам од стране римокатолика у Босни и Херцеговини. Предавање је носило назив „Екуменизам Католичке цркве".

Бискуп Перић је, сматра редакција „Видослова", иако у свом предавању говори о екуменизму као општем „кршћанском гибању", у ствари уверен у оно у шта су уверени и сви други римокатолици - то јест, да „једна и јединцата Црква Кристова субсистира или подстоји у Католичкој Цркви". Друге „некатоличке Цркве и црквене заједнице" немају „такву пунину". Међу „непотпуне" Цркве спадају и „Источне Православне Цркве које су у канонском заједништву с екуменским патријархом цариградским". Даље се редакција „Видослова" осврће на документ „DOMINUS JESUS" и „НОТА О ИЗРАЗУ „ЦРКВЕ - СЕСТРЕ", у којима је јасно изражен ексклузивизам савременог римокатолицизма, без обзира на екуменске маске. „Видослов" истиче да се код римокатолика елементима пунине Цркве сматрају крштење, евхаристија и епископат са апостолским наслеђем, док се нигде не помиње права вера, за коју је Свети Максим Исповедник посведочио: „Бог и Господ свих рекао је да је Католичанска Црква ПРАВИЛНО И СПАСОНОСНО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ У ЊЕГА". Свети Петар је ту веру исповедио као веру у Једину Главу Цркве, Христа. (Григорије Богослов очито пророчки предсказујући гордост оних који верују у себе као „намеснике Христове" рекао: „Један је Христос, једна глава Цркве и једно тело; другу треба одбацити"). Додаје „Видослов": „Отуда, за Православне, без пуне и праве вере нема ни пуне и праве Цркве, а са том и таквом вером свака канонска (с апостолским наслеђем) Епископална Црква, крштена уз исповедање Символа праве вере, и окупљена у Светој Евхаристији, јесте Света и Католичанска Црква (Св. Игњатије, Св. Иринеј, Св. Кипријан, итд.), а није само „партикуларна" Црква, како то каже документ „Dominus Jesus"/.../ Све такве, макар и локалне Цркве, јесу међусобно Цркве Сестре, и међу тим Сестринским Црквама, црквено - онтолошки, евхаристијско - еклисиолошки, епископско - јерархијски, нема подређених и надређених Цркава, макар се неке од њих називале МАЈКЕ ЦРКВЕ, или биле Патријаршије, „Аутокефалне" Цркве, итд. („Мајке Цркве" у смислу да су покрстиле младе Цркве.)"

Римска црква свакако није Мајка; ако је нека Црква Мајка, то је Јерусалимска црква („Сион, Мати Црква" - Пс. 86/87,5), одакле је, на Педесетницу, почела благодатна проповед Еванђеља. „Видослов" наводи да су и данас, као и у доба Светог Марка Ефеског и „екуменског" (унијатског) Флорентинског сабора, главни проблеми у дијалогу „римско извртање апостолске и у Цркви од почетка кроз све векове вероване богооткривене вере у Духа Светога (без FILIOQUE)" и такође „римско извртање истинског ЈЕДИНСТВА и ЈЕДИНСТВЕНОСТИ Цркве у Христу Богочовеку, редуцирањем и подвођењем истога под непостојећу у Светом Писму и Светом Предању древне цркве Светих Апостола и Отаца и Сабора институцију Папског примата „Власти и Учитељства" и изведене из тога Infallibilitas = Непогрешивост или „Незаблудљивости", како преферирају Хрватски теолози (мада ни у српском „непогрешив" не значи „безгрешан", те не видимо разлога што хрватски теолози замерају српским за такво поређење, док српски њима с правом замерају такав „догмат".)" Бискуп Перић је изнео потешкоће у дијалогу како их види Римска црква: „Међу нама католицима и православцима главна је потешкоћа у томе што Католичка Црква као опћа Црква чврстом вјером вјерује да је она субсистенција Кристове Цркве управо због све пунине и целине служба које је Исус поверио Петру и осталим апостолима, та снагом сукцесије Петрову насљеднику и Збору бискупа као наследнику Збора апостола. Православци сматрају своју Цркву једном светом католичанском и апостолском, и то без Петрова насљедника. Друга је потешкоћа политичкога карактера. Екуменизам и екуменски дијалог има свој кршћански пут, садржај, смисао и сврху. Не може бити мазиво за овоземаљске и ововремените нечасне политичке циљеве и интересе. И чим се у томе примјете лакоми национални или интернационални прсти „земаљскога краљевства" одмах се човјеку тако згрсти да отказује судјеловати у таквим злоупотребама". („Згрсти" на „хрватском" значи „згади" или „смучи".)

Понављајући разлику између римокатолика и православних („код њих је „врховно мерило" Римски Папа и потчињење њему, хајде да кажемо заједништво с њиме, а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој/.../"), „Видослов" истиче да ставови о политици и екуменизму код Перића „показују пуну неискреност Г. Перића, и нажалост опет давнопознато клеватења Православних од стране браће Римокатолика, посебно клеветање нас Православних Срба од браће Католика Хрвата. Јер изрази као што су „нечасни политички циљеви и интереси" и „лакоми национални прсти" одавно су се чули, и много више него овај један век слушали на нашим просторима, а како видимо још нису престали нарочито не код нас у Херцеговини. „Повика је на вука док лисице месо једу", каже наш мудри народ, знајући на својој кожи шта је све до сада препатио - од времена силом - уценом наметане нам уније, до најновијих трагичних догађаја овога века овога миленијума. Зато, најмање Ватикан има право да говори другима о „политичким циљевима и интересима", а иза њих, богами, и Хрватска јерархија".

Бискуп Перић се нашао погођен овим чланком „Видослова", па се огласио у једном од наредних бројева часописа (26/2002.) Перић је критички настројен према ставовима о екуменизму које су износили отац Јустин Поповић и владика Атанасије Јевтић (кога, кроз алузије, препознаје као аутора чланка у „Видослову"). Он тврди да није истина како је у екуменском дијалогу с католичке стране небитна вера. Још у полазиштима Мешовите богословске комисије православних и римокатоличких теолога пише: „Циљ дијалога између Римо-Католичке и Православне Цркве јест поновна успостава пунога заједништва међу тим двјема црквама. То ће заједништво, утемељено на ЈЕДИНСТВУ ВЈЕРЕ у складу са заједничким искуством и предајом прве Цркве, наћи израз у заједничком слављењу свете Еухаристије". Дакле, вера је свакако битан елемент дијалога и за римокатолике, а не само за православне, и Перић то јасно истиче.

Што се тиче „Filoque", и ту постоји напредак, што је признао и митрополит Јован Зизјулас. Говорећи о папином примату, бискуп Перић сматра да су Свети Кирило и Методије („макар и не имали исти појам примата као ми данас") папино првенство власти признавали. Доказ за то му је енциклика папе Ивана Павла II „Slavorum Apostoli,, (1985.): „Будући да су подузели своју мисију по налогу Цариграда, настојали су затим, у одређеном смислу, да је потврди Римска Апостолска Столица, ВИДЉИВО СРЕДИШТЕ ЈЕДИНСТВА ЦРКВЕ (подвлачење наше, нап. прир.) Они су изградили Цркву потакнути осјећајем њезине универзалности као Цркве једне, свете, католичке и апостолске". (При чему и папа и његов бискуп заборављају да су Светог Кирила и Методија (нарочито Методија!) и њихове ученике папски франачки свећеници гонили, а у XI веку концилски анатемисали у Сплиту, уништавајући глагољашку традицију у Хрвата.)

Бискупа мостарског погађају и речи оца Јустина посвећене догмату о папској непогрешивости. Тај догмат је за великог србског богослова „страхота над страхотама" и „невиђена побуна против Богочовека Исуса Христа". Перић наводи и речи владике Атанасија да ни II Ватикански концил ништа суштински није изменио у том догмату по коме је „Папа непогрешив" „по себи а не по сагласности Цркве". Бискуп вели да је то „Дух Свети није Петровим насљедницима обећао да по његовој објави доносе нову науку, него да под његовим вођством (ЕО ASSISTENТЕ) објаву пренесену Апостолима односно полог вјере свето чувају и вјерно преносе". Дакле, папа није непогрешив по себи, него по „асистенцији Светога Духа". (Али, за православље у томе и јесте главни проблем римоцентрицне теологије. Јер, како пише у Посланици Источних Патријараха из 1848. године, у Цркви ниједан епископ није непогрешив сам по себи, па чак ни сабор епископа самих по себи, него САВ НАРОД БОЖЈИ ЧУВА ВЕРУ ЈЕДНОМ ПРЕДАТУ СВЕТИМА (Јуд. 1,3).) Перић затим тврди како „непогрјешивост" није исто што и „незаблудљивост" Папина у учитељству вјере". Јер, непогрешивост је морална категорија, а незаблудивост догматска. А разлог због кога православни теолози из Србије користе нетачан израз „непогрешивост", а не исправан „незаблудивост", је у томе да би своје читаоце навели да мисле како је такав догмат „страхота заблуде и гријеха". И Перић наставља: „Католици вјерују и уче да је Папа непреварљив или незаблудив -не може увјести народ Божји у вјерску заблуду кад учи ЕХ CATHEDRA, тј. под одрећеним увјетима: кад под посебном асистенцијом Духа Светога као Учитељ и Пастир цијеле Цркве проглашава одређене истине из подручја вјере и морала дефинитивно, свечано и у складу са Светим Писмом и светом Предајом Цркве. Католици су то вјеровали и прије Првога ватиканскога концила, а послије као догму проглашену 1870".

Па у томе и јесте сва лаж ове догме, а највећа јерес папизма то што римокатолици верују да је могуће да један човек (папа) може бити „Учитељ и Пастир цијеле Цркве", који је кадар да сам, ЕХ CATHEDRA, проглашава догмате. Ужаси су и анатематизми I ватиканског концила из 1870. који осуђују сваког оног ко не признаје да папа има не само првенство части, него и првенство власти, ко не признаје папу као главу Цркве, ко не признаје папину власт као потпуну и непосредну над свима, целом Црквом и сваким пастиром, ко не признаје да догмат о незаблудивости папе припада истинама Божанског откривења. Јерес је и у бискуповом тврђењу да је папинство „мистеријска институција", коју је „Крист Господин основао кад је Петру три пута повјерио задаћу и службу да пасе стадо Божје и хтио да да се та служба продужује у Цркви, уз Његово јамство да Он остаје у све дане до свршетка свијета с њиме и осталим апостолима. То је дакле служба у Цркви и за јединство Цркве, како хоће Отац, Син - Крист и Дух Свети!"

Дакле, Света Тројица „хоће" папство...

И Перић додаје: „Посве ми је јасно да наша 'римоцентрична' мјерила и критерији нису исти као и православни. Па и дијалогизирамо ли због тога и ради тога што су нам 'мјерила и критерији' различити у овом једном сувременом кршћанском покрету који се зове екуменизам, а не три екуменизма?'“

Што се тиче дијалога у Балтимору, католици нису могли пристати да се унијатске цркве називају абнормалнима. Бискуп ипак каже: „Католички теолози су спремни. Потез је на православнима".

Једном речју, дијалог се није померио с мртве тачке, иако се годинама „дијалогизирало". Бискупи и њихово стадо верују да је Бог основао „мистеријску институцију" папства, и да је папа (под одређеним условима) НЕЗАБЛУДИВ ПО ПИТАЊИМА ВЕРЕ; православни верују да су сви епископи једнаки по благодати и власти, а да се разликују само по части, као и то да је незаблудив само Дух Свети, који Цркву води у сваку истину и подиже из народа Божјег исповеднике (попут Светог Марка Ефеског), чак и ако велики део епископата падне у заблуду.

Иако дијалог траје, плодова нема. А папа се више не стиди да продире на Исток са својим мисионарима...

1. О римокатоличком екуменизму, Видослов 22/2000.

2.Заједничко саопштење Међуправославне делегације, Видослов 22/2000.

3.Св. Синод Цркве Јеладе, Богословски дијалог православних и римокатолика, Видослов 22/2000.

4. Мсгр. Ратко Перић, бискуп мостарски: О кршћанским екуменизмима, Видослов 26/2002. <<