„Ми се претварамо у со, која је из губила укус“ Интервју прот. А. Шаргунова „Руском журналу“ Р у с к и ж у р н а л: Недавно је Ватикан донео решење о скидању анатеме са следбеника проскрибованог надбискупа Марсела Лефевра, који није прихватио одлуке II Ватиканског Концила. Како би сте ви прокоментарисали овај догађај са православног гледишта?
Отац Александар Шаргунов: Скидање анатеме са Лефевра не може да не импресионира. С једне стране, ово се чини невероватним, зато што он окривљује Католичку Цркву за велико издајство, а са друге – ово је потпуно логично: папа Бенедикт XVI (изабрани на Римски престо кардинал Рацингер) се показао верним оним погледима, које је он делио за време поменутог концила. Надбискуп Лефевр је оценио Други Ватикан као «спољашњу и унутрашњу револуцију за Цркву», «одступништво, које је продрло у црквену јерархију све до њеног самог врха». «Ако ми не одбацимо тај Концил у целини, - пише Лефевр – он ће остати највећом катастрофом века и свих векова, који су протекли од времена оснивања Цркве». Но, он такође додаје: «Када кардинала Рацингера питају, које је корисне плодове донео овај Концил, он не налази одговор». «Овај Концил – то је 1789. година за Цркву», - тврди један од истомишљеника Лефевра, кардинал Суненс. «Проблеми Концила се састоје у томе, што је он прихватио вредности, које су се накупиле током два века либералне културе», - ово су већ речи кардинала Рацингера. По његовим речима, Концил је објавио помирење Цркве и либерализма, то јест света, произашлог из Француске револуције. Лефевр не критикује само папу Јована XXIII, папу Павла VI, већ и дозвољава себи такве изразе, који се са становишта правоверног католика просто не могу употребити. Он тврди, да је ово управо издајство Господа Исуса Христа и Његове Цркве. У књизи Лефевра «Они су Га издали» подозрење постаје већ увереност. «Неопходно је објавити, - инсистира монсињор Лефевр, - и разобличити оно, што се догодило на Концилу, јер одатле долази подривање Цркве». Скидање анатеме Ватикана са надбискупа Лефевра и његових следбеника принуђава да се замисли над тиме, да је проблеме, које су они покренули, немогуће просто занемарити. Ови проблеми у многоме узнемирују и Православну Цркву. У центру свега код Лефевра стоји критика либерализма. Он говори о покушају да се реализују у оквирима либерализма три слободе. Као прво, то је слобода разума од сваке објективно установљене истине. Јер истина, са становишта либерала, које он поистовећује са посленицима Другог Ватиканског Концила, то је оно, што се налази у бесконачном постајању и тражењу; нико не може претендовати на искључиво поседовање истине. Као друго, слобода вере од догмата: немогуће је прихватити једном заувек дату богооткривену истину. Као треће, слобода воље од закона, који тобоже садржи начела неспојива са достојанством човека и његовом савешћу. Оправданост и актуелност ове Лефеврове критике је за нас очигледна. Лефевр ставља под сумњу одлуку Другог Ватикана на «отвореност према свету». Он каже да се мисија Цркве уопште не састоји у екуменизму. Црква мора бити истински мисионарска – другим речима, она мора да обраћа људе ка истинској вери. А екуменизам – то је покушај да се нађе део истине у заблудама и остане се на том нивоу. Фактички то значи одбацивање истинске Цркве. Други Ватикански Концил је објавио, да у Цркви нема више непријатеља, и да су сви, који су заблудели – наша браћа. Заиста, сви људи, ма колико они били у заблуди – наша су браћа. Но, ако ми волимо нашу браћу, онда се из љубави према њима, морамо супротставити свакој лажи, која их упропашћава. Ми знамо, каква је духовна криза у животу западне Цркве предходила Другом Ватиканском Концилу, али у ствари Концил је само заоштрио ову кризу, не изашавши на крај, како сведочи надбискуп Лефевр, ни са једним од постављених задатака. За радовање је, што се папа Бенедикт XVI, без обзира на небивалу критику Лефевра реформисаног католицизма и конкретно последњих папа, одлучио на овакав корак. Р Ж: У чему се заправо састоји актуелност размишљања Лефевра за Православље у његовој садашњој ситуацији? А. Ш.: Данас наша Црква, као у своје време и католичка, тежи да се отргне из самозатворености, она је забринута за судбину будућих покољења. Зато истакнимо још једном актуелност тезе Другог Ватикана о «отворености Цркве према свету». После Концила су се многи католички кардинали и свећеници повратили свету, да би покушали да му помогну. Но, овде је била присутна некаква опасност. Она се састојала у прихватању вредности света. Фактички произашла је нова Реформација. Ствар је у томе, што су акценат ставили на светост света као творевине Божије и моменту идентичности са овим светом Бога, Који је постао човек: «Поредак искупљења се налази унутар поретка створеног». Међутим, свет – то је твар, која је отпала од Бога. И догмат о првородном греху – један од главних у хришћанском вероисповедању; без њега није разумљив ни смисао Богооваплоћења, ни спасења. Ако ми нисмо осуђени првородним грехом на вечну пропаст – од чега нам је онда потребно да се спасавамо? Догмат о првородном греху је био негде загубљен, и његово исповедање као да је постало необавезним за католике. Када је папа Павле VI, заступајући „аутономију привременог поретка“, дефинисао „свет у неком смислу самодовољним», надбискуп Лефевр је одмах реаговао, протестујући против овог «нетачног и непотпуног дефинисања света», против учења, које заборавља да «натприродни поредак – није необавезни предмет (факултатив)» и одстрањује догмат о палости људске природе. Као одговор уследио је телефонски позив са захтевом да напусти Рим и никада више не дође у њега. Надбискуп је на ово одговорио: «Нека пошаљу батаљон стражара – привратника, који ће ме приморати да то учиним». (Каквим контрастом звучи данашње укидање пређашњих забрана Ватикана од стране папе Бенедикта XVI!). «Отвореност према свету» се изражавала, у првом реду, активним учествовањем католичке Цркве у изградњи земног града. И ово је означавало, пре свега, да она не види реално слику света. Шта значи ово несхватање? То, да је свет истовремено и таман и да жуди за светлошћу. Он је суров и милосрдан, затворен у себе и тражи отвореност. И њега не би требало ни идеализовати, ни презирати. Пре него што му се «отвори», треба се постарати да се он схвати, и дође до благодатне силе за његово просвећење. Покушај да се истргне из затвореног круга самоизолације може бити веома опасан. Дакле, у узајамним односима са светом треба се држати расудљивости (разумности) и опрезности. У Русији, као и у читавом свету, одвија се страшно обезвређивање традиционалних духовних вредности. Морално и духовно пропадање достиже такав степен, да је већ одвише оних, који су просто изгубили способност за прихватање проповеди о спасењу. Понекад се чини, да ако би се чак и на свим Тв и радио-каналима емитовало исто Јеванђеље и његово објашњење, то би било само «сејање поред пута», сагласно познатој јеванђељској причи. И код нас призив да се отворе сви прозори, «отвори се» свету, и то када је ваздух света затрован, једва да може бити умесан. Постоји опасност, не да Црква може ући у свет, већ да свет са свиме, што у њему јесте – уђе у Цркву. У сва времена свет се бори са Црквом, настоји да је збрише са лица земље, разруши изнутра или је помеша са блатом. Или учини такво подметање, где би се Православље лако могло слити са другим исповестима и растворити се у њима. Дијалог са светом је неопходан, али он мора бити пре свега заштита човека од његовог потпуног уништења, заштита хришћанских вредности, свих ових вредности, од агресије нео-незнабожштва. Мисионарство је у природи Цркве. Ми смо свесни да постоји и друга опасност – њена маргинализација, придавања јој од света имиџа секте, затворене у себе. Ова претња је реална. Но, ми треба да прихватимо у њој призив ка нашем истинском духовном обновљењу. Не ка профанацији наших светиња, не ка замени чистог злата за бакрењаке, већ на брижљиво чување свега, што је стечено током векова заиста по високој цени. Ми смо дужни да покажемо свету наша неупоредива ни са чиме богатства истинске културе, која је истинска, зато што је у њој форма јединствена са садржином. А не да се одказујемо од дара небеса ради човекоугодништва – у време када се све чини да се човек претвори у скота или ђавола. И ми смо дужни да схватимо, да ова богатства не припадају само нама, него свим људима, чак иако они још нису «из ограде ове». Што се више сливамо са светом, то му постајемо бескориснијим, тим више се ми претварамо у со, која је изгубила укус. Као таква, она више није употребљива ни за шта, осим да се избаци напоље, како би је људи газили, каже Христос. И што се ми више разликујемо од света (а ми се разликујемо од њега само нелицемерном вером у Христа Бога), то смо му потребнији. Зато што је свету потребна истина, правда, добро, Бог, и он (свет) инстиктивно осећа, да када се губе главни оријентири, остаје само смрт, пропаст и лаж – уништење човека. Р Ж: Колико се јавља озбиљном за данашњу РПЦ тема реформе у духу Другог Ватиканског Концила? А. Ш.: Ви знате, да је тежња ка обновљеништву присутна у неким нашим црквеним круговима. Но, поред особености савременог света, ми треба и да има на уму и особености руског конзервативног менталитета - крајње страхопоштовање руског православног народа према спољашњим традиционалним формама. Само код нас у Русији је био могућ раскол старообредства. Шок од «културне револуције» у Цркви, о коме неки сада говоре, би био врло велики. Апсолутна већина духовенства и мирјана га са гневом одбацују. Ако се већ говори о обнови, онда је да се Црква обнавља не споља, него изнутра, кроз непоколебиву верност Христовој истини и правди. «Све што је прихватила света Црква, - каже преп. Серафим Саровски - мора бити мило срцу хришћанина». Све се састоји у томе, да надахнуто сазнање одговорности за истину не буде одвојено код нас од живота по истини. Ако унутрашњи поглед није просвећен, онда све спољашње учење нема значаја. Човек тражи живо лице истине, хоће да окуси и проосети очигледност онога, што се садржи у догматима. Ако се ми не обновимо (препородимо), - а нећемо се обновити без трепетног и благодарног чувања поверених нама од Цркве светиња, без покајања, без спремности на жртвено служење, без храброг супротстављања све већем нарастању зла у свету, - ми се нећемо моћи одржати и нећемо моћи победити у овој неизбежној конфронтацији са свим лажним учењима, за које је православље – непријатна препрека на путу ка стварању једне супер-религије. Недовољно је да се вера саопштава споља, као нешто рационално; неопходно је да се истина осветљава изнутра, и постаје заправо очигледном за онога, ко је тражи. У наше дане, можда више него у ранија времена, Црква је изгубила тако много верујућих не само због губљења контура истине услед адогматских тенденција, него такође и зато што се Откровење о Богу често објављује хладним устима – у првом реду од оних, који не цене наслеђе Цркве и лако се саглашавају на свакојаке промене и фалсификате у њој. Сви покушаји да се компензује одсуство истинске духовности спољашњим променама унапред су осуђени на пропаст и још горе од тога, бременити су новим, најнепредсказивијим катастрофама. Управо о овоме буквално вапије Лефевр, а овде смо ми апсолутно солидарни с њим.
«Руски журнал» март, 2009.г превео: Н. Ћ. |