Отац Антоније ПРИГОДНО ОБРАЋАЊЕ ПОВОДОМ ПРВЕ ГОДИШЊИЦЕ МОЛИТВЕНИХ ОКУПЉАЊА ПРЕД ПАТРИЈАРШИЈОМ ЗА СПАС СРПСКОГ ПРАВОСЛАВЉА (Субота 7. мај 2011. г,11-14h, угао Поп Лукине и Иван бегове улице) Христос Воскресе браћо православна! Да би се расколи у Православљу зацелили, неопходно је да се епископи поврате у послушност Светитељима и Канонима Цркве и да се јеретичка учења омрзну и једнодушно одбаце!
Ова наша истрајна Молитвена окупљања Светосаваца испред Патријаршије својом пожртвованошћу на делу била су и биће, пре свега, исповеднички вид јавног молитвеног вапаја Богу за избављење свег епископата и народа из екуменско-папске заседе спремљене православнима изнутра, са обавезом указивања самом вараном народу на душепогубну ватиканско-синодску замку која му се већ одавна танано спрема, али такође и брижном улогом буђења замрле православне савести појединих раслабљених епископа, или „понтонског моста“ којим би многи са „титаника екуменизма“ могли прећи на рајску обалу Светоотачког Православља. У густом сплету српских умовања и да ли то можда треба православне епископе који још увек заседају у Патријаршији напустити у подршци, и да ли треба екуменистима обезбедити лагодније проповедање истог из Патријаршије, да ли је то, народе српски, данас превише сведока и сведочанстава против унијатства и екуменизма и да ли влада једнодушије у Цркви? Дакле: Православног истинољубља ради са надом на Бога, а неодступно против кривоверја и лажи у епископату СПЦ! Сваку јерес одбацујемо, а са расколима се не миримо! Никога не тежимо смењивати, али ни допуштати да поједини епископи шире епидемију духовних болести и међу народом и међу њима самима! Ако су неки непоправљиви кривоверци и лажљивци, такви нека се сами препознају, као Јуда некад што је, ми им нећемо судити, ми ћемо их само непрестано звати натраг у послушност Цркви, у послушно једино душеспасоносно следовање Светим Оцима. Злоба и лицемерје нека би се скрушили, ако ли пак не, неопходно је да се и народу сами од себе прокажу немирима својим, јер духовни вођа који трује самог себе посредно трује и све душе оних који га следе, зато је добронамерно пожртвовано разобличавање израз искрене бриге и љубави за вечно спасење у Истини које почиње још овде, а не непријатељевања. Али љубав је увек била некима свеблажено миропомазање, а некима ужарено угљевље, саобразно душевном стању примаоца. Вера се јача тајним личним молитвама и постовима, чистећи душу и приводећи је скрушену да се нахрани животом Светог Причешћа на Предањским Литургијама, а да би се потом та Благодат Православља и очувала у човеку, чувар благодати је јавно пожртвовано исповедање Вере (према својим моћима) лицем наспрам непријатељима. Овде сами, наравно, да не можемо ништа учинити, али може Господ учинити Вољу Своју на нама. Такође, дубоко верујемо да у свој нашој многогрешности, оваквим малецним исповедним делима, скидамо са себе онај велики део одговорности за саучешће у страшном греху, што у знању годинама млаковерно ћутасмо препуштајући појединим заблуделим епископима да, духовним отровима екуменизма и унијатства, трују сами себе и ближње наше, срамно безгласно препуштајући им узурпацију свих средстава јавног оглашавања. Како је само много опонената ових наших црквољубних окупљања, да ли само стога што смо за очување неоскврњеног Православља од безбожног модерног екуменизма, или још и стога што овим окупљањима немо потсећамо православне на најнижи облик побожног труда који су многи данас, рекло би се, преамбициозно прескочили. Које то војсковође хвале само најхрабрије војнике, а слабијима саветују да се повуку јер нису као ови?... „...Хвалим служење своје. Не бих ли како подстакао на ревност свој род и спасао неке од њих“, благовести на навек Свеблажени Павле. Када би неки самохвални ревнитељ лично себи и свом подвигу приписао ове речи данас било би то надмено... Стога, ми остајемо као верни пас народа свога, као верни пас Христов који пред „патријаршијском шумом ушушканих прелести и отровних умовања људских“, као путоказом, „маркира“ свем народу где је узрок и извор свих болести и невоља српских, молећи се Богу да се смилује и прими нас самољубиве у Љубав Своју и учини са нама и свим народом по Вољи Својој, Вољи која свагда жели да се сви смире и спасу у Вечној Љубави Његовој. Да смо се од почетка уздали у саме себе или у безбројна расуђивања људска, давно би се у тузи загасили. А овако погледајући помоћ или опомену једино Свише, надамо се дорасти у смирењу и досегнути удостојити приљубити се Вером и делима Вере Светим речима „ако је Бог с нама ко ће против нас!“, па макар нас на крају остало јеванђелских двоје или троје у Име Православног Христа јединога Бога нашега. Амин. Православна браћо и сестре припомозите нам, овде пред Патријаршијом и убудуће да измолимо помоћ од Светитеља Саве како би се разбудиле православне савести многих ради јединства у Православноме Христу Цркве наше српске и благослова душама свег нам народа, а шта је насупрот овоме – јасно је. Свакога дана у току Сабора Епископа, почев (највероватније) од 16. маја 2011, овде смо, на углу Поп Лукине и Иван бегове улице, сваким радним даном увече од 16,30 - 19,30h (суботом од 11-14h). А по завршетку Сабора, с Божијом помоћу, све до дана торжества Православља, настављамо у класичном једнонедељном термину сваке суботе од 11-14h! Брижни Светосавци – на дар – Цркви Мајци и монах Антоније |