Ранко Гојковић
НЕКОЛИКО РЕЧИ О ПРАВДИ У Томину недељу (симболично) прочитах текст о. Симеона Виловског, који је, морам признати, унео немир у моју душу. Па зар морају сви они, који нису у калупу и менталном склопу Симеона Виловског, да буду стављени на стуб срама? Не желим да будем адвокат Владе Димитријевића, али оно што као православни хришћанин осећам, прочитавши писмо о. Симеона Виловског, јесте то да у његовом писању нема пастирске љубави, која би по природи ствари морала бити видљива у писању православног клирика.
Ја не припадам онима који олако критикују носиоце црне мантије, нисам крштен као пунолетан и нисам ушао у Православље у зрелом добу, него сам крштење и Свето Причешће примао заједно са мајчиним млеком. Од малена сам у српске свештенике гледао са истинским поштовањем и љубављу. Ово не говорим да бих себе уздизао, нити неофите омаловажавао, знам да су многи од њих осетили и заволели Христа свим срцем, али мало више расуђивања и стрпљења не би фалило неким данашњим присталицама владике Артемија. Моја прва јавна критика неког свештеника односила се на проту В.Џ., после његовог бруталног напада на руског брата Павела Тихомирова. Тешка срца, али морам рећи, по недостатку осећаја за меру и недостатку братске пастирске љубави, која би код православних свештенослужитеља морала да се подразумева, не видим разлику између писања В.Џ. и писања С. Виловског. Код другог је очита много јача „писменост и стилистика“ али пастирске љубави не видех. „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ - учи нас апостол Павле. Сваком истински верујућем православном човеку, који са страхом Божијим и вером и љубављу приступа Путиру (ово пишем због тога што хоћу да подвучем да овде не мислим на оне „православце“ који затровани новотарством по разним форумима попут „Верујем.орг“ и „Живе речи утехе“ шире неко рокенрол православље) јасно је да је владика Артемије неканонски рашчињен и да је према њему учињена неправда. И то је колико знам сведочио и о томе не једном писао и Влада Димитријевић. Али зар морају сви они који нису виђени у Љуљацима да се проглашавају слугама Атанасија Јефтића? Ја сам пре 8-9 месеци, за сајт „Борба за веру“, написао текст „Поплочавање пута за долазак антихриста“ и тај текст после објављивања послао и уредништву „Пастира доброг“. Рекли су ми да је неприхватљиво да објаве мој текст, јер сам Атанасија Јефтића назвао „Зораном Јефтићем, бившим владиком“. Откуда сада таква промена уређивачке политике? - није се дозвољавало написати за Атанасија Јефтића да је бивши владика а сада се дозвољава да се слугом Атанасија Јефтића назива човек који се, ево двадесетак година у многим књигама које је написао или приредио, бори против унијаћења нашег народа. Нека се непристрасно присете многи данашњи неофити, који по разним форумима сада кују у звезде писање Симеона Виловског и пљују по Влади Димитријевићу, да ли су прва знања и утврђење у вери светотачкој стекли читајући многе књиге које написао или приредио управо Влада Димитријевић (попут књиге „Нема Крста без три прста“ и сличних). Сигуран сам да оваква „помоћ“ владици Артемију није потребна, а он би као мудар човек требало да размисли ко га све здушно подржава. Поред огромног броја људи који су апсолутно чиста срца кренули да следе владику, има ту и људи за које се не може рећи да су добронамерни, а који се представљају као највећи браниоци владике Артемија (Наравно, овде не мислим на Симеона Виловског). Мислим да није на одмет да се искрени пријатељи владике Артемија присете случаја превелике блискости владике Артемија са човеком који је у почетку своје књижевне каријере изгледао као велики српски родољуб, а данас је највећи заговорник унијаћења Срба и уласка Србије у НАТО. И да поучени таквим примером, не доносе без икаквог промишљања и расуђивања преурањене закључке и не лепе етикете. Тиме би много више помогли и своме владици и ширењу Истине. На почетку текста сам написао да је симболично то што је тај текст објављен управо на Томину недељу. Јер, све да је Влада Димитријевић у много чему погрешио, „не поверовавши док не виде“, зар уредници сајта и о. Симеон Виловски нису могли бар тај дан помислити на Христа Спаситеља и његов пример. Да ли Христос одбаци апостола Тому што одмах не поверова и оптужи ли га да игра како Пилат свира? Јер, „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање и ако имам и сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“ - каже нам апостол Павле. У тренутку када се присталице унијаћења уједињују у неку нову интернационалу, потребни су нам вера, нада и љубав, никако међусобне оптужбе без мере. Једно је критиковати некога због нечега, а омаловажавати и писати како неко игра по нечијем такту, је нешто сасвим друго. Бавећи се годинама руском историјом, културом, руским Православљем, једно време сам се бавио и старообредцима у Русији и тада насталим расколом. Из свега онога што сам прочитао о тој теми, несумњива је једна ствар. Гледајући само са стране Правде на коју се позива о. Симеон Виловски, ти људи су несумњиво доживљавали дубоку неправду од стране тадашњег руског свештеноначалија и у многим питањима, гледајући са једне људске моралне тачке гледања на праведност, били морално у праву у својим критикама. Али је исто тако несумњиво да су због свог несмирења и непоштовања речи „ко претрпи до краја биће спасен“, они отпали од пуноће Цркве Православне. Ја не желим да кажем да је тадашње руско свештеноначалије радило оне ствари које на жалост данас раде многи српски архијереји који директно тону у јерес, али поступци неких присталица владике Артемија апсолутно подсећају на то несмирење старообредаца. Једно је лупити шамар због ревновања јеретику Арију као што је то урадио свети Никола, а друго је лупати шамаре сваком брату који не мисли апсолутно исто као што ти мислиш, а који сигурно није јеретик. Знам да ћу и ја код многих неофита бити врло брзо сврстан у „издајнике“ због овога текста, али их подсећам на једну ствар. Као дете сам имао прилику да упознам неке голооточане и приметио сам тада код тих људи један синдром, да су они у сваком човеку видели потајног непријатеља и сарадника Титовог режима. Немојте дозволити да вас захвати таква психологија; сви ми имамо свој крст и ако се још и међусобно оптужујемо за све, радимо само у корист оне ствари за коју се залажу наши заједнички непријатељи, а која се зове унијаћење Срба. То што се мени и мојим пријатељима суди због организације молитвене литије, и што сматрам да је та оптужница апсолутно исконструисана и дубоко неправедна и антиправославна итд., итд., не даје ми за право да тврдим да је сваки тужилац наш непријатељ и непријатељ Православља и да је свака тужба дубоко неправедна. Жао ми је што ће многи људи, који искрена срца кренуше за владиком, бити можда разочарани овим мојим писањем, али неко ће пре а неко касније, увидети ко је стварно чији пријатељ и ко се за шта залаже. |