Записи из „Сретења“, Православног центра за одвикавање од болести зависности, где је свештеник Бранислав Перановић после афере „Црна река“ наставио своју двадесетогодишњу битку за спасавање живота

„Белу смрт“ продају они који су ђаволу душу давно продали. Важно је зарадити добар новац од људске смрти и страдања. И обесно терати црни џип. Хранити се „милосрдно“ туђом патњом и смрћу! Овај проблем у друштву нико више озбиљно не решава. Ко је тај ко у држави има користи од „рада“ нарко-мафије, па се због тога ћути? Зар сиромашној Србији треба дрогирана, умртвљена и унесрећена младост?

На обронцима Цера, у Центру за одвикавање од болести зависности „Сретење“, под окриљем СПЦ, свештеник Бранислав Перановић наставио је своју двадесетогодишњу битку за спасавање живота, пре свега младих, из подмуклих, сурових канџи „беле смрти“. Када су штићеници после „афере са батинама“ отишли из Центра „Црна Река“, уследили су бројни позиви и молбе породица зависника. Свештеник Перановић је одлучио да настави своју нимало лаку мисију. Наравно, у раду, без обзира на велика искушења, каткад и опасности, не користе никакву присилу. А најтежи за сваког новог штићеника јесте почетак, навикавање да дан почиње и завршава се без дроге.

МЕСТО БЕЗ ДЕМАГОГИЈЕ

Вратити посрнулог човека на прави пут нити је лак посао, нити захвалан. Али, без обзира на немиле догађаје у „Црној Реци“ и искушења која су много чешћа када се ради са непредвидљивим људима, жеља да се помогне човеку јача је од свега. Рекло би се, после обиласка Центра „Сретење“, сусрета са друштвом штићеника и породицом Перановић, да само огромна снага и вера, удружена с јаком вољом може велико зло да победи. Тако мисле људи који се свакодневно хватају у коштац са сабластима марихуане, хашиша, хероина. Они који плаћају високу цену зависности. Како је бити зависник, како се налази излаз из смртно болесног света овисности, како истрајати на језивом путу и како ићи даље, говоре нам штићеници. Бивши наркомани. Са каквим се проблемима суочава човек који им помаже да превазиђу најкритичније тренутке, када се суочавају са своје две личности, једне која незаустављиво тражи дрогу и оне друге што жели нормалан живот, објашњава отац Бранислав.

У почетку влада неутољива  жеља за опијатима, али како време одмиче, тако осмех, нада и живот – побеђују. Треба умети волети људе, умети их водити сигурном руком том трновитом стазом. И много више од тога. Јер, не воли човека онај који то прича убеђујући себе и друге, него онај који то чини! За свештеника Перановића би се могло рећи да му је свака тајна ћудљивог света наркоманије добро знана. Утисак је да одлично процењује људе, вешт у комуникацији, природан, отресит, али јасан и изненађујуће искрен. Говори без устезања. Ретка врлина и „незахвална“ особина. Повратан ефекат је, наравно, тихо отварање душе дрогом зачаурених људи, њихова огољеност пред свештеником, учење искрености, повратак самопоштовања, јачање личности. Истина је потребна за сваки искорак у животу. Млади посрнули људи знају – овде нема демагогије. Не заобилази се проблем. Ни узрок.

Отац Перановић нам објашњава да дрога узима данак по чудним, само њој знаним критеријумима. А ко се једном дрзне и препусти пакленом свету халуцинације, иреалности, виртуелном сјају лажних тренутака, себе је поставио на оштрицу ножа, сасецајући своју грану живота.

„Непријатности и сва искушења из периода медијске хајке негативно су се одразила на функционисање надалеко познатог Центра ‘Црна Река’, који је тада бринуо о 220 штићеника. Највећи на Балкану. Поклонили смо имање и све што смо породица и ја стварали годинама. Сада отац Дејан Јаковљевић и сарадници тамо раде, спасавају од сигурне смрти око 60 наркомана. У такозваном „вакум простору“ штићеници су одлазили из Центра, видећи да су се медији на нас обрушили. Просто их је то принудило онако слабе воље и рањиве да опет наставе са дрогом. До данас је умрло седморо бивших штићеника који су после бесомучне ТВ кампање били себи препуштени. Урадили су то неки новинари не размишљајући колико ће бити трагичне последице за очајнике којима је Центар у Црној Реци био једино уточиште. Нисам видео да се, осим мојом медијском сатанизацијом, тиме и владике Артемија, ико уопште бавио трагедијом ових несрећника. Време пресија, лицемерја увелико влада. Оно тражи своје послушнике“, каже за „Печат“ Бранислав Перановић осврћући се на време хајке.
Упозорава да број наркомана расте стравичном брзином.

„У Србији, према неким проценама, има око 300 хиљада наркомана, мада сам убеђен да их је много више. Наркоманија је озбиљна болест појединца, али и целог друштва. Много је упорности и нагомиланог искуства потребно да би се кренуло из света таме ка животу. Тешка је и грчевита борба одвикавања. За зависнике је то права психофизичка агонија. Моји сарадници и ја сваког тренутка смо приправни, наш рад је одговоран до те мере да ниједна грешка не сме да се догоди“, вели Перановић док се возимо вијугавим сеоским друмом високо ка брдима према Центру „Сретење“.

ПРЕОБРАЖАЈ У „СРЕТЕЊУ“

Стицајем околности потписник ових редова био је сведок једне породичне драме. Телефоном се Перановићу јавила жена која из Немачке доводи сина наркомана у „Сретење“. Замолила га је да је сачека јер се ближи вече, а блатњави путеви на Церу слабо су осветљени. Наше возило је стајало на друму. Чекали смо Жељка, двадесетогодишњег младића, новог штићеника, његову мајку Бранку и најближе пријатеље.

Отац Бранислав напомиње да се много криминала и криминалаца накотило на нашем тлу, а штампа о томе не пише.

„Уместо да се новинари у својим истраживачким текстовима разрачунавају са људима из црног света дроге, трговцима људима, оружјем, многи имају шићарџијски однос, те испада да им је много исплативије да се додворавају макроима, дилерима. Испада да је најскупљи онај текст који се не објави. Стога не треба да чуди што смо као друштво, заједница у врло незавидној ситуацији. Држава у којој у 21. веку годишње преко хиљаду жена и деце заврше као бело робље, треба озбиљно да се запита куда води свој народ. И сви они који су плаћени да се законом боре против дроге. Будите уверени да је у највећој мери узрок бројних породичних трагедија, убистава, малтретирања – дрога, алкохолизам, па тек онда психичке болести. Али ко се данас тиме озбиљно бави? Ја сам сатанизован због непопуларне методе, али питао бих онда шта су то електрошокови, везивање пацијента у „лудачку кошуљу“, кљукање лековима који их буквално умртвљују. Зар је то хумано?! Грешке у раду се, нажалост, дешавају у обдаништима, школама, болницама и у много већим и јачим институцијама од нашег Центра. Поред великих непријатности, центар у Црној Реци и даље ради, као и пре четири године основан центар „Сретење“. Тренутно имамо 20 штићеника. Богу сам захвалан што имам снаге и способности да пружим руку наде људима које је друштво одбацило. О употреби силе не мислим ништа лепо, ни благонаклоно. Камо среће да сила никада и нигде не буде неопходна. Зависници умеју да буду у почетку насилни. Дешава се да борави неко коме је криминал близак, такви су врло агресивни. Понекад морамо да будемо на опрезу јер у грчу знају да насрну на друге“, напомиње отац Бранислав, иначе духовник преко 500 својих „чељади“.

Сви су, предочава нам, једна велика породица. Он је ту, увек и свима доступан када им „зашкрипи“ у животу, али и када се радују, венчавају, рађају децу. Вели, човеку су најважнији истина, отвореност и људскост.

Интересујемо се колико је зависника лечено у Црној Реци.

„Од 2005. до 2011. године кроз кампове у Црној Реци је прошло преко 1.200 наркомана. И то најгорих случајева, оних од којих су сви дигли руке. Много се њих спасило из раља смрти, запловили су сигурном стазом, вратили се животу, оженили се, формирали породице. Многи су успешни у својим професијама. Сада им крштавам децу. Неке венчавам. Сваки добијен живот за мене је истинска срећа. Постајемо везани најјачим нитима заједничке борбе. То се не заборавља.“

За поменутих шест година забележено је 250 хиљада дана боравка, потрошено 200 тона хране, и то без икакве помоћи Цркве и државе.

Центар „Сретење“ има у свом саставу сопствену патронажну службу која два пута месечно обилази бивше штићенике. У рад „Сретења“ укључен је психијатар, а по потреби и лекари других специјалности.

„Мора да се схвати да је наркоманија болест. Подмукла, упорна, злокобна. Ми се овде истински бавимо људима, нудимо им преображај. А он је могућ. То сви знамо из стручних књига, али и из житија светих. Нудимо живот кроз цркву, као привилегију и лепоту. Живот кроз цркву је света привилегија, са мноштвом дарова. Потом у лечењу следи време изолације,  време  великих резова, кидања веза са људима из света дроге. То су, разуме се, драматични тренуци, скоро је незамисливо колику вољу показују ти људи који су одлучили да живе. И колико је моћна авет дроге која би да прогута целог човека. Посматрао сам како су им од шприцева уништени крвни судови, вене. Натечене ноге са дубоким ранама и велике ране по рукама. Уништена кожа, лице, коса, зуби. Оболела јетра од дроге и алкохола. И мозак је претрпео извесна оштећења. Спасавамо што се спасити може.

„ДАЈТЕ МИ ПАСОШ И МНОГО НОВЦА“!

Вечерња, хладна киша је увелико засипала, када засветлеше на сеоској раскрсници фарови луксузног аутомобила страних таблица. Из плавог аутомобила је изашао возач Драган, пореклом из Врања. Упознајући се с нама напомиње да је одавно кренуо трбухом за крухом. У Немачкој је више од три деценије. Са њим је његова 21-годишња ћерка, прелепа плавокоса Дијана. Седела је позади са Жељком и његова је другарица још из забавишта. Жељко верује највише Дијани и помало мајци и Драгану. Бранка, прилично измучена црнка кратке косе, плавих уморних очију, говори да је Жељко све време под лековима које су му дали лекари. Тек се пробудио. Изразито мршав, блед младић изгубљено и неповерљиво је гледао из кола у оца Бранислава, па у своје сапутнике. У његовим црним очима празнина и надолазећа срџба, потуљено и јако незадовољство. Наступила је неутољива „жеђ“ за белим прахом. Одмах је питао на немачком, па на неправилном српском језику, где може да набави марихуану, без које не може. Викао је на мајку, жену коју је скоро савладала и самлела синовљева несрећа. Возила су се по киши и ветру упутила према планинским превојима и „Сретењу“, који се састоји од десетак нових, удобних планинских дрвених павиљона са терасама. У  главној згради Центра, собе за пријем гостију, канцеларија, апотека. Ту су неизоставни сарадници. Снажни, насмејани, али врло одговорни људи. Пратили су нас у стопу. Потом је остао само помоћник Марко из Македоније, за случај да затреба. Немо смо гледали драму сина и мајке. И дивне пријатеље, Драгана и Дијану који су са Жељком када му је најтеже.

„Овде ће ти помоћи. Лекари су нам на Западу рекли да више нема наде за тебе. Мораш да издржиш због себе, сестре, брата и мене. Потребан си нам. А не можемо више“, говорила је Бранка свом сину поцепаним гласом и стегнутог грла.

„Треба ми 50 грама марихуане. Драгане, ти си рекао да се овде људи брзо одвикавају. Треба ми… морам да имам… ако ми не дате ја ћу се вратити у Б…. сам ћу побећи. И наћи ћу је. Дајте ми мој пасош. Хоћу и новац. Много новца! Сећаш се када сам узимао твоје и сестрино злато.“

Жељко је изреволтирано и бесно гледао у све нас, а посебно у мајку. А онда љутито у Бранислава.

Мирно, ауторитативно, одсечно, свештеник је рекао Жељку да ће све учинити да му помогне да се врати нормалном, здравом животу. И понудио му да са Марком оде и обиђе павиљоне, кухињу, библиотеку, просторије за спорт, забаву, шах, да се упозна са осталим штићеницима који ће га подржавати и сви заједно ће бити Жељкову битку. Зачудо, Жељко се подигао из фотеље и кренуо за Марком.

После пола сата младић се вратио. Био је малаксао. Дрхтао је. После краћег разговора са свештеником одлучио је да остане. Питао је промуклим гласом да ли, макар, у Центру имају метадона. Макар нешто од медикамената што би му помогло, будући да је под дрогом  више од осам година. Дијана се поздравила са њим и обећала да ће брзо доћи да га обиђе. Рекла му је да га много воли. Драган му је помогао да однесе ствари. Бранка се поздравила са сином. Враћају се у Немачку ове ноћи, јер сутра поподне морају сви да буду на послу. Суров је живот, а време још суровије.

НАЈТЕЖЕ ЈЕ ПОБЕДИТИ СЕБЕ

Осванула је још једна недеља ускршњег поста. У маленој цркви, у дворишном делу куће у Лешници, комплетна породица Перановић учествује у богослужењу. Супруга Миланка и две одрасле ћерке су за певницом. Двадесетогодишњи најстарији син прислужује, а најмлађи деветогодишњи Василије приноси свећу оцу до олтара. Када дође време ћерке наизменично иду до звоника. А црквица пуна верника. И штићеника. Саучествују појањем. Одевени су беспрекорно, чисто. Призор је поучан и од непроцењивог значаја за сваког посматрача. Доказ да је породица најчвршћи ослонац, стуб и одбрана од сваког зла. Зато није чудо што штићеници говоре да им је тек код оца Бранислава постало јасно шта су дом и огњиште. Кажу штићеници, можда би све било лакше да је мање лажи у свету, животу, у кући, међу људима. Много тога се научи из разговора са паћеницима које ни најрођенији нису могли да разумеју. Очеви, мајке, браћа, сестре измучени нарко-кризама, дрскошћу, неконтролисаношћу садашњих штићеника долазе у посету са надом, бледуњавим осмесима, искром љубави и разумевања. Ово је чудноват сплет паклених дана и ноћи, отрежњења и помирености, када човек схвати да је живот вечита борба. Да опстаје само онај ко се избори.

О себи казују запрепашћујуће искрено! Знају да је суштина у истини.

Милош С. (30) је дошао из Лознице пре три месеца. Дрогирао се више од 12 година. Користио опијате, психоделичне супстанце, лекове, алкохол. Ипак, успео је да заврши Вишу економску школу.

„Моја породица је због мог стања очајавала. Поготово мајка. Дошла је једног дана кући рекавши да је пронашла оца Бранислава, да овако више не може. Био сам у великој кризи. Лечио сам се три године. Безуспешан је био покушај лекара да ме одврате од марихуане и алкохола. Био сам месецима у болници и под психијатријским надзором. Чим бих престао да користим лекове, враћао сам се алкохолу, па марихуани. Неко од ваших читалаца ће можда рећи да је марихуана лака дрога. То је заблуда. Барем ја знам кроз какав сам пакао прошао због марихуане и на шта она човека наводи. Попут чудовишта она гута људско биће. Срећом, зауставио сам се на време. Бити роб дроге значи бити нико, бити човек без сопствене воље. Уместо свести о себи постојала је свест како да набавим, имам дрогу! А са којом лакоћом се набавља не треба да вам говорим. Не постоји град у Србији где наркоман у року од 15 минута не може да дође до жељене дроге. Дрога ми је постала важнија од сестре коју највише волим, од мајке, брата, оца. Страшне ствари сам им чинио. Сваког дана сам морао да имам од 10 до 12 џоинта. Сећам се дана када сам узео први џоинт. Био сам дете рокенрола и врло радознао. Хтео сам да проверим у трећем разреду средње школе како се осећа човек када користи марихуану“, прича нам Милош своју животну причу у којој је главну улогу приграбила дрога.

Милошеве плаве очи су помало сетне. Поглед искрен. Он зна тајну велике одлуке – како живот побеђује тихо умирање…

„Можда ће ове моје речи спасити некога ко је радознао као што сам ја био. Никада не проверавајте како изгледа бити ‘урађен’, то човека незадрживо води у пропаст. Верујте када вам то кажу, јер вас заправо спасавају из канџи смрти. Да сам наставио и даље да се дрогирам, вероватно не бих још дуго живео. Треба родитељи да знају да се у скоро сваком кафићу дилује дрога. На улици. Подмукли дилери служе се свакаквим методама и подвалама. Када сам тачно постао зависник, не знам. У почетку сам се дрогирао само викендом, а онда и средом. После 12 година био ми је незамислив живот без дроге!“ Питамо га како се сналази у Центру за одвикавање.

„Одвикавање изискује жртву, истинску апстиненцију. Отац Бранислав није поборник лечења хемијом. Таблете стварају нову зависност и деформишу човекову личност. Блокирају! У „Сретењу“ сам схватио да сам био уљуљкан. Јер овде нема угодности, немам луксузан аутомобил. Размаженост је велики непријатељ самосталности. Веома сам захвалан што ми је помогао свештеник Перановић. У данима кризе није ме напуштао, свугде ме је водио, сатима је разговарао са мном. Никада тако отворено ни са ким нисам причао. Ту су и остали штићеници. Сви смо као породица… Најтеже је победити себе. Тешко ми је било да у почетку прихватим нови начин живота, рано устајање, фискултуру, физички рад, дневне активности, сами бринемо о својим собама, чистоћи, гардероби. Више не пијем никакве лекове. Живим здраво у чистој природи.“

СПОРТИСТА У КАНЏАМА НАРКО-МАФИЈЕ

У „Сретењу“ је и Боривоје Н. (37) из Београда, познати српски, југословенски атлетичар и каратиста, репрезентативац. Црна густа кратка коса увелико је прошарана седим власима.

„Био сам успешан спортиста. Атлетичар, али и каратиста светског гласа. Овде сам због токсикоманије и наркоманије. Дошао сам пре седам месеци. Био сам очајан и усамљен. Обраћао сам се неким установама за одвикавање. Био сам у Драјзеровој на болничком лечењу и када ме је скоро напустила свака нада чуо сам за овај Центар. Дрогирао сам се пуних 17 година. Овде сам доживео препород. Иде споро, али има ефекта. Искреност, отвореност и боравак дубоко у природи оплеменио би сваког човека, па и нас зависнике. Способност свештеника да нас натера да завиримо у дубину душе, да се прочистимо и себе такве прихватимо, можда нам то помаже да постанемо безазлени као деца. Можда је у томе одговор. Свештеник се наслушао свих наших ужаса, али никада није показао да нас се грози или осуђује. Прихватио нас је као људе.“

Присећа се Боривоје година када је почео да пада у мрак наркоманије.

„У једном тренутку остао сам сам и несхваћен. Био сам врхунски спортиста, уз то познат у јавности, а за мене нигде није било посла. Како је пропадала наша држава, народ, његове вредности, као да је тај талас захватио и мене. Урушавао сам се. Долазили су неки други људи, тренери су се понашали као макрои. Криминал је ушао у спорт. Просто нисам могао да се снађем у држави која је гутала све истинске вредности. Сада знам да је требало за себе да се борим свом снагом. У време када је требало да формирам породицу остао сам без прихода, разочаран посегнуо сам за дрогом. Можете да замислите шта се дешавало у души успешног човека које је друштво отписало. Нисам се снашао у овом друштвеном муљу, потмулој американизацији, и постао роб баш њиховог „кул“ производа. И то је начин поробљавања човека. Ко зна колико је људи у нашој држави доживело сличну судбину. Почео сам са марихуаном и кроз десетак година постао сам хероински зависник. Сав свој новац давао сам свету илузија. Отимао новац од мајке и браће. Стидим се свега што сам им приредио. А о породици сам почео озбиљније да размишљам тек када сам видео како живе Перановићи. Када будем постао дефинитивно од дроге слободан човек, формираћу своју породицу. Наћи ће се и неко запослење. Све може да се преброди, човек може да успе.“

Прилази нам високи, плавокоси Алекса Б. (26), електроничар из Ваљева.

„Потичем из породице интелектуалаца. Никада ми ништа у животу није недостајало. Живео сам лагодно, а родитељи су имали поверења у мене. Нису ни сањали да сам са 15 година већ користио марихуану. Понекад имати много новца значи упасти у замку. После годину дана постао сам изобличена личност. Родитељи и сестра приметили су промене. Али, довијао сам се и убрзо почео да се бавим приватним послом. Сав новац који сам зарађивао бацао сам на марихуану, хашиш… Страшно! Измени се човекова нарав. Први пут сам дошао код оца Бранислава 2006. године. Био сам у „Црној Реци“ осам месеци. Потом сам годину дана био код куће, али сам убрзо постао овисник. После две године поново сам се обрео у „Црној Реци“, али сам отишао када је почела медијска хајка ТВ „Б92“. Сада знам да није требало да напуштам „Црну Реку“ јер сам изгубио драгоцено време. Посустајао сам, остављао сам дрогу, па јој се враћао… Сада сам решио да не излазим док се не излечим, па макар морао далеко од цивилизације да проведем и три године. А потом ћу да оснујем породицу и покажем одговорност зрелог човека. Опростите, данас ми је рођендан, журим сада, чекају ме мајка, сестра и девојка“, поздравља се са нама Алекса, а онда застаје, окреће се и говори:

„Да не заборавим, свештеника Бранислава поштујем више од рођеног оца, јер увек има времена за мене, уме стрпљиво да ме саслуша, да ме схвати, даје одговоре на моја питања. Али када треба врло је доследан и непоколебљив.“

РВАЊЕ СА БОГОМ

Слободан А.(21) из Пожаревца је необичан младић. Био је одличан студент филозофије. Веома је начитан, образован и некако свој. С њим је право задовољство разговарати. Плени. Чудно, питамо се, како је тако паметан човек доспео у канџе дроге.

„Наркоманије је пре била повод, него узрок доласка на лечење. Поштујући моју жељу за изолацијом родитељи су одлучили да ме пошаљу у Центар „Сретење“. Моја невоља је душевне природе и далеко је дубља, а наркоманија је само последица. Сви ексцеси које сам правио били су под дејством дроге. Имао сам проблем који осећа већина младих људи у данашње лудо време постиндустријског друштва, глобализације. Доба великог зла према човеку. Многи људи то осећање немирења потискују. Почело је још у гимназији. Будући да сам дубоко размишљао о битним, начелним стварима, то ме је притискало. Нисам видео излаз, нити било које светло за моју генерацију. Родио се убрзо осећај тескобе и немира. Отишао сам у крајност, у очајање. Сматрам да је очајање много озбиљније и теже од депресије. Често је бивало подстицано спољним утицајима. Био сам паралелно страствени уживалац психоделичних дрога… Више не размишљам много о будућности, нити правим велике планове. Не улазим превише у мисаоне сфере, јер ништа у свету не може да се промени. Заправо, тако човек бежи од реалности. Жели страствено да сазна боље и више од свих других, а то није добро. Рађа се гордост која је карактеристична за филозофе. Никада гордост нећете наћи код православних отаца, духовника. Филозофи у дубини душе мисле да су у нечему бољи и узвишенији од обичног човека. Та спознаја их у одређеном смислу одваја од ближњих, јер почињу себе да воле више од свега. У филозофском свету стварност постаје академска расправа, а не оно што је сад и овде.

Слободан полако долази себи. У Центру је пуних девет месеци.

„Родитељи су годинама трпели моје промене расположења. Дрога, алкохол и ексцеси којих се сада стидим. Проблем сам правио породици, мојим пријатељима и бившим девојкама. Нисам био свој. Досегао сам ону границу када више нисам имао куд. Мајци сам признао да сам на хероину! Могу да замислим какав је то шок био за њу! Када сам чуо од родитеља предлог да идем у Православни центар био сам пренеражен, јер за нас зависнике „Црна Река“ је била место много горе од затвора. И још после оних сцена „Б92“ које шаљу поруку: ‘ако си лош дечко, тући ће те поп’, у мени је створен у старту одбојан став и велико неповерење. Отац ми је рекао: ‘Дошли смо до краја. Више се нема куд! Пробаћемо још на Церу’. После девет месеци боравка ја сам постао свој, срећна околност је што сам дошао у Православни центар за лечење. Нико ми ништа не намеће. Био сам христоборац, а овде сам схватио шта је православље, крстио сам се пре три месеца. Мој кум је Боривоје, наш сјајни спортиста. Окренуо сам се исправним стварима, коначно корачам ка истини. И волим живот, људе!“

         Биљана Живковић

http://www.pecat.co.rs/2011/04/izmedu-narkomanije-i-traganja-za-bogom/