Ранко Гојковић

НЕКОЛИКО РЕЧИ О НАПАДИМА НА "РУСКУ НАРОДНУ ЛИНИЈУ"

Пошто се у последње време у нашем информативном простору јављају неке критике на рачун "Руске Народне Линије", истине ради, желео бих наново написати пар речи о РНЛ.

Има много добронамерних људи, које интересује истина, мислим да нико нормалан не треба да бежи од аргументоване критике, али елементарна хришћанска пристојност налаже, да ако неко некога  критикује преко неког јавног форума, да тај стане именом и презименом иза те своје критике. Али некога не само критиковати, него клеветати и буквално пљувати, при том скривајући своје име, може само непристојан човек или кукавица. Пристојан човек своје име скрива само из скромности, када чини некоме добро дело, када хвали некога и не жели да од своје добродетељи прави лицемерну рекламу. Тако се на форуму који себе зове антиекуменистичким, дозвољава неограничено пљување од стране „храбрих“ анонимуса, а када врло пристојно покушате да  се аргументовано томе супротставите, бивате од самог уредништва нападнути, на начин кога би се верујем, постидели и најзадртији српски екуменисти.

Хтео бих да овде одговорим укратко и једном потписаном  критичару моје маленкости, С. Марјановићу,  који је свој текст објавио на свом сајту („Новинар.де“), али је наравно његов текст одмах пренесен на „антиекуменистички“ форум.  Непотписане  јуначине не заслужују никакав одговор. Морам рећи да је господин С. М., можда и ненамерно, потпуно заменио тезе, смисао мога писања био је сасвим супротан и сигуран сам да је моје писмо и о. С.В.  схватио као добронамерно, а никако пљуваторско. A дух писања В.Џ. и „умировљеног“ владике, апсолутно провејава из вашег писма, господине Марјановићу. Ја никада нисам ни помислио,  а камоли написао да негирам оно што је потврдио грчки ареопаг. Зашто изврћете г. Марјановићу? Друга лаж г. Марјановића – да ја В.Џ. називам протом а не ословљам С.В. Цитирам себе: „...оно што као православни хришћанин осећам, прочитавши писмо о. Симеона Виловског...“. Зашто изврћете г. Марјановићу? И на крају, Ваша сумња да сам ја уопште аутор свога текста је заиста изванредна. Шта да кажем на ово, алал вера г. Марјановићу на критици. Ако ово није стил В.Џ. чији је онда, г. Марјановићу?  Вама нико не брани аргументовану критику, али зашто себи дозвољавате овакво спуштање на булеварско-пијачни тон, г. Марјановићу? Нисам ја никакав дрвени адвокат; са Владом Димитријевићем се познајем, али се нисмо чули ни пре ни после објављивања мога текста и сигуран сам да и Ви знате да Влади није потребан никакав адвокат, поготово дрвени. Ја неофите уопште нисам помињао због, како кажете, своје гордости, знам многе неофите који су много чистијег срца и тврђе вере од моје слабашне. Ја сам их помињао из братске љубави, из жеље да због тог свог чистог горјачег срца, не почну да ревнују не по разуму, као што се то многима дешава. Али, као што рече Бранко Миљковић - „како забости нежну реч у дебело уво?“  Толико о њима.

После организовања конференције „Руска цивилизација и Ватикан: Да ли је сукоб неизбежан?“ у фебруару 2009. године, врло брзо је стигла реакција удружене симфоније либералне световно-црквене власти у Русији. Замишљена као једна врста помоћи руској власти и руском свештеноначалију, да у време све чешћих контаката истих са Ватиканом, проблематику тих односа виде у њеном историјском и духовном контексту, та конференција је послужила као повод руским либералима и у власти и у Цркви (руским екуменистима), да се обрачунају са „Руском Народном Линијом“. И удар је наступио, симболично, на Велику среду, дан јудине издаје Христа. О томе сам већ нешто писао на „Борби за веру“, па да се не понављам, рећи ћу само укратко – убеђен сам да је „Руска Народна Линија“ тада успела да се одржи од тог страшног удара удружених руских либерала, само уз Божију  помоћ, уз молитвену подршку великих руских молитвеника.

После опоравка, РНЛ не само да се није поколебала, него је у складу са речима светог благоверног кнеза Александра Невског „Није Бог у сили, него у Истини“, речима које стоје на „насловној страни“ овог православног портала, у октобру 2010. године организовала у сарадњи са Петроградским универзитетом конференцију „Православно-католички дијалог после Јасеновца“. (Подсећам „храбре“ пљуваторе „Руске Народне Линије“, да је на ту конференцију био позван и владика Артемије, али није добио благослов од Патријарха и није ишао на ту конференцију). Та конференција је дала заиста доста одличних реферата и показала још једном свакоме ономе ко има уши да чује и очи да види, да је сваки дијалог са латинским јеретицима, који не узима у обзир искуства Јасеновца и светоотачко предање, у ствари издаја Православља. Свети Сава, (који је први назвао Римокатоличку цркву правим именом - „латинска јерес“), са венцем српских мученика и Алојзије Степинац, духовни надахнитељ стравичних покоља усташких џелата, никада не могу бити у истој Цркви. То је порука са те конференције и српским и руским архијерејима, који на дрскост Ватикана и његову одлуку да се канонизује и такав зликовац попут Алојзија Степица, одговарају бљутавом причом о сестринским црквама, заједничким моралним вредностима и сличним флоскулама.

Сигуран сам да руски либерални кругови неће оставити на миру РНЛ и да се спремају нове хајке, али како рече наш Његош - „Човек снује, Господ пресуђује“. Али острашћеност која се пројављује на неким „антиекуменистичким“ српским форумима и критика и пљување и по РНЛ, показује да неке службе, које се сигурно не могу назвати добронамерним према православнима, покушавају да каналишу истински антиекуменизам у жељи да га претворе у „антиекуменизам“ који иде на руку непријатељима Православља и који нема никаквих додирних тачака са истинским Православљем. Знам да има много добронамерних људи који се тамо оглашавају, али је укупна слика коју пружају такви „антиекуменистички“ портали слика без љубави, (коју С. М. у својој „критици“ такође окачи мачку о реп) апсолутно деструктивна, и са истинским Православљем нема никакве везе.

Један од повода за пљување по РНЛ послужила је и критика понашања тројице Урмудских свештеника од стране неколико најугледнијих аутора на РНЛ. O чему се ту ради? Ради се о томе да су тројица свештеника упутили писмо Патријарху Кирилу, у коме га између осталог, обавештавају да они више не желе да га помињу на литургијама. У том писму несумњиво многа питања завређују пажњу и треба да се поставе. Али упркос многим разлозима за критику, руски Патријарх још није прешао црту због које би се могао директно оптужити за кршење канона и јерес. Да је руски Патријарх својим гестом прекршио 4 апостолска правила, мислим да то не би наишло на одобравање ни једног сарадника РНЛ. И да ли због тог, понављам оправданог незадовољства неким поступцима у врху РПЦ, „Руска Народна Линија“ треба да подржи Урмудске свештенике? Да ли треба да подржи њихов очигледно расколнички потез? Једна од главних оптужби у писму, тиче се сарадње неких црквенослужитеља са КГБ-ом у совјетско време. Па зар и наше свештеноначалије није сарађивало са титовом влашћу, па да ли то значи да авва Јустин није истински светитељ, јер је живео у време када је српско свештеноначалије сарађивало са УДБ-ом? Оваквим приступом, када се читав период совјетске државности слика искључиво црним бојама, (поготово они моменти из тога периода, који су сачували какво-такво сећање на величину и славу Руске Православне Царевине) ни у чему се не разликује од приступа руских либералних кругова, врло сличних нашим „хуманитарним“ либералним круговима из невладиног сектора. Подругљиво подсећање на Сергијевштину, као да после Сергија РПЦ губи сваку благодат, такође је индикативно у писму тих свештеника. Пре свега треба знати да је Сергије наставио ону линију сарадње са властима коју је започео и сам  Патријарх Тихон, јер немогуће је да Црква и држава немају никакву сарадњу. Па после тога треба прочитати како наш авва Јустин пише о Патријарху Тихону. И да ли то значи да сви руски свештенослужитељи после Сергија нису имали благодат? Да Јован Сничев, савест Руске Цркве, како су га звали, није имао благодат? Или Јован Крестјанкин и многи, многи други? Опростите, ту нема здравог расуђивања, ако се овако расуђује, долази се до шизофреније.

Али шта се ваља иза брда? Нека ми Господ опрости ако нисам у праву, али логистичка подршка и распрострањеност по свим могућим сајтовима свих саопштења Урмудских свештеника, указује на јаку логистичку подршку либералних кругова у Русији и иностранству. Сетимо се како је таква логистичка подршка изостала приликом операције одстрањења владике Артемија. Очас посла су сви сајтови регистровани у Србији и на западу, који су покушали објективно да информишу о безакоњу администратора, били оборени. А овде је ситуација потпуно другачија. И да ли је РНЛ требала по замисли српских „ревнитеља“ да пружи безрезервну подршку Урмудским свештеницима? Па изгледа да су Урмудски свештеници управо и „избачени“ у орбиту, да би се сутра они истински ревнитељи и непоколебљиви заштитници Православља, могли оптужити како су то, као бајаги, присталице „Урмудске тројке“. Изгледа да су руски екуменисти видели да пуно штете доноси директан напад на неког правоверног архијереја, па су избацили своју претходницу, да би сутра имали алиби за обрачун са истинским ревнитељима. Понављам, нека ми Господ опрости ако грешим, али ово понашање Урмудске тројке подсећа на нешто већ виђено (и анатемисано) у руској историји, подсећа на јерес коју је промовисао још Лав Николајевич Толстој и због које је био одлучен од Цркве.

РНЛ је пружила безрезервну подршку једном другом благочестивом заштитнику Православља. Ради се  о оцу Петру Кучери, великом молитвенику из Богољубовског манастира. Он је по истом сценарију (екуменисти раде по матрици Другог Ватиканског сабора и доследно се држе те стратегије) као код „Центра за наркоманију Црна Река“, одстрањен са места духовника манастира и то је вероватни почетак напада црквених либерала на благочестиве епископе. По том истом сценарију, удружене државно-црквене либералне снаге, оспу паљбу из свих оружја либералних средстава информисања (која су углавном у рукама антиправославних снага) по том манастиру и нашироко извештавају о „неприличном“ поступању са децом, штићеницима тог центра. Тако су ти „хуманисти“, у удруженој државно-црквеној хајци, издејствовали смењивање Петра Кучере, који је са своје стране, наложио монахињама само појачан пост и молитву и све препустио у руке Господње, не желећи уопште да комуницира са средствима јавног информисања. Тако да они који имају очи да виде и уши да чују: „Руска Народна Линија“ је доследно стала у заштиту истинским православним монасима, али не и авантуристичким потезима Урмудских свештеника.

Када сагледавамо данашњу актуелну ситуацију у Цркви, није на одмет присетити се неких искушења из историје православног Истока. Јер борба Рима са Православљем траје вековима и перфидно наметање унијаћења никада није престајало од стране Рима, само су се мењале форме деловања, у зависности од слабости или снаге Византије, Руске Царевине, Србије  и других православних држава. Црква Христова је томе одолевала не због тога што су  православни Патријарси увек били правоверни, него због тога што Патријарси не представљају  у Православљу оно што папа представља код западне римске јереси – главу цркве. Јер је глава Православне Цркве од Истока - Господ наш Исус Христос.

Овде ћемо навести неке примере из историје, који нам говоре о непрекидним покушајима Ватикана да поставе на чело неке Православне Цркве „свог“ човека, наравно уз помоћ привилегија, подмићивања, уцена и слично. Тако су почетком XVII века и католици и протестанти предузимали неколико покушаја да у своју веру привуку Цариградског Патријарха, што им је делимично и пошло за руком. После Патријарха Кирила Лукариса, разгорела се борба која је коштала живота два Патријарха. Кирил Лукарис је у периоду од 1612.-1638. био седам пута свргнут и мењан другим Патријарсима. Његов главни противник – прокатолички Патријарх Кирил Контарис из Береа је у периоду 1633-1639 године, био три пута свргнут. Само од 1597-1657 године у Константинопољу је било више од 40 промена на Патријаршијском престолу, изазваних искључиво религиозном борбом. Поменути Кирил Контарис је 15. децембра 1638. године тајно прешао у римску веру, али је та тајна ускоро разоткривена и Грци су га 1639. године демонстрацијама натерали да сиђе са трона. Погинуо је од стране муслимана на путу за Рим. И Кирил Контарис није био први Патријарх који је после Флорентинске уније покушао зближити Источну Цркву са Римом. Већ 1612. године, Патријарх Неофитос се приклонио унији са Римом и у Константинопољ позвао језуиту Кандилака - главу језуита Турске империје. А 1634. године Патријарх Пантералис се чак упутио у посету папи, али га овај на срећу није примио, јер није знао какву церемонију да спроведе ради пријема Патријарха Источне Цркве!

Када би следили логику Урмудских свештеника, ми не би могли признати никакву благодат Грчкој Цркви, већ вековима уназад. Овај кратак историјски осврт нам указује да и када Патријарх падне, није пало Православље, није пала Црква, и да је верни народ чувар вере Православне, чувар Свете Цркве Православне, чија је глава Господ наш Исус Христос, Коме је слава у све векове векова. Амин.

За „Борбу за веру“:

Ранко Гојковић