header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Роман Вершило: Поглед из другог угла
Роман Вершило: Поглед из другог угла Штампај Е-пошта
петак, 13 мај 2011
       Са знатним закашњењем – од једне и по године – часопис „Нови свет“ објављује рецензију на књигу надбискупа Марсела Лефевра „Они су Га издали. Од либерализма ка одступништву“. Исту је написала Јулија Ушакова под називом: „Витез вере или религиозне утопије?“

Ушакову је посебно повредио предговор у књизи, написан од протојереја Александра Шаргунова, настојатеља московског храма светог Николаја (в Пыжах), познатог православног проповедника. Надбискуп Лефевр, са своје стране, представља католички конзервативизам, религиозни и политички. Сједињавање ова два имена изазива код рецезента посебну будност.

Ј. Ушакова тражи сличност између монсињора Лефевра и о. Александра: „Идејне противнике зближава неприхватање европског либерализма и хуманизма, неприхватање модела плуралистичког толерантног друштва, секуларизације свих државних институција“.

Она је крајње збуњена тиме, што су код предавача Московске Духовне Академије и код монсињора Лефевра заједнички језик, заједнички појмови и заједнички погледи. Сама Ушакова не види ничег заједничког међу хришћанима различитих конфесија, осим негативног односа према либерално-модернистичким одлукама Другог Ватиканског Концила. Она приговара о. Александру, стручњаку за историју и вероисповест римо-католичке Цркве, због тога, што он сматра да су озбиљна догматска извитоперења Рима, одредила судбину Запада, то јест довела га до секуларизације. Ушакова нетачно цитира о. Александра, који каже, да су озбиљна догматска нарушавања Западне Цркве довела до црквеног раскола. И не увиђа све последице овог раскола, који је довео до уништења Византије, крваве уније и догађаја Смутног времена.

Рецензент критикује речи о. Александра о томе, да у наше време: „католичка Црква преживљава најтеже последице својег одпадања од истине. Случај надбискупа Лефевра упечатљиво показује, да они, који желе да се супротставе крајњој пропасти, долазе до неопходности да се одрекну од темељних заблуда, које је Рим прихватио пре хиљаду година“. Ј. Ушакова изриче и овакав приговор: ако је на Западу дехристијанизација изазвана католичким заблудама, онда шта рећи о распаду друштвене свести, који се завршио руском револуцијом? После овога, приморани смо да посумњамо, да ли је она прочитала до краја чланак о. Александра, који јасно пише: „Ми видимо овде још једну модернистичку крајњост, али овог пута код православних. Без обзира на привидну дијаметралну супротност начелних поставки, оба покрета – и источни, и западни – представљају по себи удаљавање од Истине и приводе једнаким резултатима“.

И већ је сасвим неразумљив патос, са којим Ушакова саопштава, да је „традиционалној црквеној свести својствено да тражи главни разлог духовних катастрофа у хлађењу вере, у нарушавању заповести, када се због умножавања безакоња у многима хлади љубав“ (Мт. 24, 12).

Управо тако! Тим самим Ушакова потпуно потврђује мисли „ужасних“ (за њу) конзервативаца, који сматрају разлогом катастрофа губљење догматске вере и рушење хришћанске моралности либералним и тоталитарним атеистичким режимима. У црквеним питањима она остаје спољашњи посматрач и као да гледа на хришћане кроз пукотину на вратима, што јој и не дозвољава да нешто види. На пример, наводи следеће уопштавање: „С почетка је Римска Црква сматрала за своју мисију да покори варварски свет Богу. Она га је покорила, али га није одржала“. Који се „почетак“ има у виду? Апостол Петар? Римска црква св. Григорија Двојеслова? Или време, када је настала подела између Источне и Западне Цркве?

Ушакова хоће да унизи надбискупа Лефевра, упоређујући га са Дон Кихотом и називајући га витезом „религиозне утопије“. А утопијом она сматра „средњевековни католички Град“, који као да би хтео да обнови овај надбискуп. Она му супротставља католичког свећеника о. Максимилијана Колбеа, који је настрадао у Аушвицу 1941. године, пријавивши се да њега погубе уместо другог затвореника.

Откуда овакво супротстављање о. Максимилијана и надбискупа Лефевра? Може се помислити да је надбискуп био сарадник фашиста! Довољно је рећи, да је његов отац, Рене Лефевр, скончао 1944. године у концентрационом логору у Зоненбургу, где га је упутио Гестапо због учествовања у покрету отпора и за обавештајну делатност у корист савезника.

О. Колбе је био по својим погледима и делима близак надбискупу Лефевру. Његову успомену поштују најконзервативнији католици. И није случајно, што ултраконзервативног свећеника Тадеуша Ридзика, оснивача католичке радио-станице „Марија“, називају у Пољској савременим о. Максимилијаном Колбеом, управо због проповедничке делатности.

Ј. Ушакова се узрујава тиме, што надбискуп Лефевр назива међународно масонство једним од узрока дехристијанизације Запада. Њој се ово чини признаком маргиналности и чак „ненормалности“ католичког бискупа. А да ли она увиђа, да је поштовани од ње о. Максимилијан делио погледе Лефевра по овом питању? О улози масонских ложа и атеистичких клубова у борби против Католичке Цркве у Западној Европи се може дознати из значајне књиге у редакцији Кристофера Кларка и Волфрама Кајзера „Културни ратови. Конфликт између католика и атеиста у Европи 19. века“.

Ј. Ушакова „ауторитативно“ изјављује, Ватикански сабор није изменио ништа у католичкој вери, зато што она сама не може да открије никакве трагове модернизма или либерализма у његовим поставкама! Није за чуђење, што рецезент оповргава сва уверења о. Александра у томе, да је надбискуп Лефевр започео увиђање грешки католицизма: „Како се могло догодити, да је добивши обећање помоћи Господа нашег Исуса Христа, Његов Намесник могао истовремено да сам или уз помоћ других саблазни веру верних? Као је могао Петров наследник да за тако кратко време изазове већа рушења у Цркви, него ли револуција 1789. године? Имамо ли ми у ствари папу или незаконитог узурпатора – самозванца на Петровом престолу?“ – пише надбискуп Лефевр.

Ове речи надбискупа Лефевра указују на најозбиљнију промену у његовој свести. Убрзо ће се он оделити од папе Јована Павла II, не признајући непогрешивост папа.

Ономе који не зна шта је католицизам, тешко је да увиди најдубљи преврат у односу на папску непогрешивост, који се одиграо по иницијативи надбискупа Лефевра. И сам избор за Римског папу кардинала Рацингера, водећег конзервативног теолога Католичке Цркве, који је четврт века био на челу Конгрегације овог вероучења, - једна је од последица овог преврата. Папа би требало да престане да разрушава веру – такав је програм Бенедикта XVI.

Ј. Ушакова пише о кризи лефеверског покрета, несвесна очигледно онога што се догађа у западној Цркви. Међутим, није све тако лоше, као што она сматра. Бенедикт XVI је примио делегацију лефевриста (друштво папе Пија X) већ трећег месеца свог понтификата, и ово друштво декларише своју синовску љубав и послушање садашњем папи. Њихова рукоположења су била призната, а Тридентска миса је коначно дозвољена, не само на папиру, као раније, него и у стварности.

Ми треба да будемо захвални Ј. Ушаковој за њену постојану, иако и необјективну пажњу према хришћанским конфесијама. Очигледно је да су њена знања о хришћанству непоуздана. А ми ћемо памтити, да нас вера и обједињује и раздељује.

Ово је и у самој стварности врло важно питање: шта обједињује православне и католике? Јер, хтело би да се гаји нада не само у то, да су и једни и други подвргнути утицају модернизма и либерализма.

Ми схватамо недоумице Ј. Ушакове. Оно што је заједничко код конзервативних католика и православних, заиста је толико важно, да није могло да не додирне најдубље струне уобичајене либералне свести. Ми предобро знамо на примеру либерализма „нове уједињене Европе“, како се може обједињавати при одсуству принципа. Желимо да утешимо рецензента: нема никакве опасности – принципијелни људи се неће ујединити. Обједињење је могуће само по цену истине, а на ово ортодоксни и конзервативни никада неће пристати. За либералног, иако не и крајње одређеног, свесна вера је нешто сасвим друго, него ли код православних и католика. 

Страх од конзервативне „Интернационале“, како се види, дубоко је продро у душу либерала. Они сматрају, да вреди показати православним и католицима, да они нису заостали реакционари, и да се може догодити „непоправљиво“ – то јест да се неверујућим људима отворе очи, јер у ствари Православље - право исповедање истина вере – нема у себи ничег затвореног и провинцијалног, за разлику од либералне свечовечности, која представља апсолутно маргиналну, иако и апсолутно глобалну појаву.

У односу хришћанства према друштву нема граница између унутрашњег и спољашњег, између религије и политике. Немогуће је одвојити оно, што човек мисли и чини као грађанин, од онога што он мисли и дела као хришћанин. Ова граница се спроводи само безумним либерализмом, а у случају са рецензијом Ушакове управо полунесвесно. Уопште многи не схватају, да вера обједињује и раздељује, као ништа друго. Она је заиста страшни огњени мач! Реч Божија, која је жива и делатна, и оштрија од сваког двосеклог мача (Јевр. 4, 12).

Вера све и свих обухвата собом и не трпи само лажи. Реч Истине одваја лаж и у Цркви, и у друштву, и у души људској, суди помислима и намерама срца.

Свима нама хришћанима је потребно да прибегавамо Богу кроз истинску веру у Њега. Свима нама је потребно да приђемо – данас, сада! – на суд Бога Истинитога, Који нам непрестано суди, суди о томе, колико смо верни Истини.

Само Бог спасава хришћане од растварања у хаосу и секташтву. Зато се може поздравити у конзервативном католичком покрету управо жеља да се добровољно дође на суд и провери истинитост своје вере упоређивањем са Светим Писмом и учењем Једне Цркве Васељенских Сабора.

Верујуће и ревнујуће за Истину нико не може „избацити из игре“. Они су увек у самом центру догађаја, и приљубљују се свим силама Крајеугаоном Камену – Христу. Либерализам представља појаву, која је општепризната и легализована у масовној свести, али по својој суштини, у односу на веру исповедану од Цркве, либерализам и модернизам су безначајни.

                                                                                       „Руски дом“, март 2009. г.

Последњи пут ажурирано ( петак, 13 мај 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.