|
ИЗ АРХИВЕ ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА (1) Много људи ме ових дана среће или зове, и говори ми да се не бринем због оштрих напада на мој рад, па и на моју личност. Пошто су то људи добронамерни, а не могу свима појединачно да одговорим (као што не желим да полемишем са онима који сматрају да сам „тајни агент“ АЈ, ИБ, ИГ &comp.), желим да читаоцима на увид ставим нешто од метеријала из свог личног архива. Једноставно, да виде да сам већ био у сличним ситуацијама, и да су ми већ слали сличне примедбе.
Прво што ће читалац имати пред собом је писмо које сам упутио часопису студената Богословског факултета „Логос“ (1-2/1995.), када сам, као кукавица и млакоња, оптужен зато што сам замолио да се мало пажљивије пише о блаженопочившем патријарху Павлу. Друго је мој текст „'Старокалендарци' у Србији – да или не?“ у коме сам покушао да се позабавим и проблемом наших старокалендараца. Одговор на моје ангажовање на ту тему дошао је од Србина старокалендарца, брата Јевсевија Петровића. Зашто ово објављујем? Да бих показао да је наше кризно и критично време, у ствари – одавно, и да ове полемике нису ниша необично. Ни оштре квалификације на рачун опонената такође нису ништа необично. Уосталом, као што је византијски летописац посведочио, у доба кад је византијски цар Михаило Палеолог признао Лионску унију (седамдесете године 13. века), људи су увече вечерали и молили се Богу заједно, а изјутра као да се нису познавали. То је болно, поготову у народу за који се Свети Николај Жички молио да му Бог да да се обожи, сложи и умножи, а у коме сваке године има 30 хиљада више умрлих него рођених. То је болно – али то је тако. Можда ће после нас доћи мудрији и зрелији, мање склони да своје мишљење апсолутизују и друге критикују будаком зато што то мишљење не прихватају. Можда... А можда нас, у историји, и нестане. Византија је била (преко миленијума је трајала), а сад је нема. А Бога има и Цркве има, и биће их у вечности. Хвала свима који су ме тешили, а хвала и онима који ме руже. Заслужио сам то, због грехова својих. И једнима и другима нека Васкрсли Господ да свако добро, привремено и вечно. +++
ПИСМО УРЕДНИШТВУ „ЛОГОСА“ >>Драга браћо - уредници „ЛОГОСА"! Ово писамце Вам достављам скупа са чланком о Светом Марку Ефеском, бескрајно значајном свецу наших дана. Писамце Вам достављам у нади да ће те га објавити у рубрици „Писма читалаца". Надам се да ћете га објавити с обзиром на чињеницу да је реч о добронамерном мишљењу дугогодишњег сарадника „ЛОГОСА". Као што претпостављате реч је о претходном броју часописа („ЛОГОС" 1/4-94.) који је изазвао бурне полемике у нашој црквеној (и не само црквеној) јавности. Идемо редом. 1) Сматрам апсолутно потребним и корисним да се у нашој црквеној јавности актуелизују питања од животне важности за Цркву: питање екуменизма, односа према другим религијама и итд. С тим у вези залажем се за то да овде у Српској Цркви људима допусти да кажу своје мишљење о актуелним проблемима наше вере. Зато верујем да ће наши епископи и клир схватити изјашњавање мирјана као неопходни део дијалога са Истином и борбе за Истину. 2) То међутим мирјане обавезује да када се изјашњавају буду крајње одговорни и пажљиви. Апостол каже да је наш Бог - Бог мира, а не буне; и кад људи којима је стало до Истине пишу и говоре у то име тон њиховог писања свагда мора бити тон љубави. Нажалост, тон неких чланака који су се појавили у „ЛОГОС"-у 1-4/94, превише је оштар да не кажем нервозан. Као синови Цркве Божије, а поготову у оваквим временима морамо настојати да својом смиреном речју покажемо синовску љубав према онима који по нашем мишљењу не чине оно што је правилно, а налазе се у свештаничком или архијерејском чину. Такав тон мора бити и кад се говори о другим религијама, јер Православље је вера Божија и не треба да буде никаквог грча у нашим разматрањима оних вера које се на овај или онај начин боре против Крста Христовога. 3) „ЛОГОС" не сме да остане „родољубиво неангажован", али патриотизам не треба да залази у џунглу политике на један погрешан начин. Мене је јако погодило кад сам прочитао да је Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле тобож „пацифиста" који се залаже за мир са српским непријатељима по сваку цену. Зар је човек који је спреман да буде распет за свој народ „пацифиста" хоминистичког типа? Зар је он исто што и анационални интелектуалци који хоће мир са сатаном? Зар не каже овај Светолики Високи Србин, господин и отац наш да као што постоји праведан рат на небу тако постоји и на земљи? Зар критиковати „пацифизам" онога кога непријатељи српства називају „ратним хушкачем" (од паписта до „Српске речи" и „Времена")? Молим Вас, господо и браћо, чувајмо се пренагљености и осуђивања оних који нас заступају пред Престолом Господњим, а Патријарх нас, хтели ми то да знамо или не, скупа са Небеском Србијом, заступа пред Богом. 4) У сваком случају, верујем у добронамерност Вашу и надам се да ће „ЛОГОС" и даље опстати на попришту борбе за Истину и Царство Божије, али умеренији, љубвеобилнији (не сентиментални, сачувај Боже). Нека Вас, драги моји, Бог чува и не замерите на искрености. Владамир Димитријевић<< Суштина одговора уредништва „Логосa“ садржана је у следећим речима: >>Поштовани колега Владимире, /.../ Позивамо те да духовно одрастеш и да се ослободиш сентименталне сладуњавости и страха од истине - бављења правим проблемима. Тада ћеш наћи духовни мир и стабилност. Добро је што ниси на страни непријатеља - екумениста, пацифиста, и мондијалиста али на жалост ниси ни на страни храбрих бораца за истину као што је митрополит петроградски Јован или флорински митрополит Августин. Ти си нешто између, ти си млак (Откр. 3, 13-19). Позивамо те да будеш храбар, чврст и принципијелан и желимо ти најискреније овако добро од Господа. „Логос“, 1-2/1995.<< - Наставиће се - |
