Пишем ти ово у одговор на твоју књижицу.

Ваистину великим талантима слова, трудољубља и љубави према Цркви Његовој обдарио те је Бог. Ваистину велика биће и похвала твоја, ако Божије таланте у Христу умножиш. Али ваистину и већа биће и одговорност твоја, ако ли не, но их од ништих сакријеш.

Зато ти пишем. Пишем ти јер си у књижици својој – нехотице можда, али то оправдање није – помешао истину с лажју, правду с неправдом, светлост с тамом. Помешао си оно што је Син Божји дошао да раздвоји на земљи. Оно, због чега је Он примио нашу смрдљиву плот и погинуо њом – еда би нас, и сада и свагда и у векове векова, осијао Светлошћу Својом, оправдао Правдом Својом, исцелио Истином Својом.

Лаж је у Космос ушла сатаном. У род наш ушла је праоцем Адамом, када је он примио лаж као истину и, будући прост и младоуман, поверовавши у њу – ''Бог неће да ви будете као богови; једите слободно, нећете умрети''  - похулио на Творца. У нас је ушла лаж, а са њом смрт, и завладала тако да је Сами Бог Истине морао сићи у свет да је погуби. И то дело Његово – заклање лажи мачем Духа Истине – докле не дође, паки и паки твори се Црквом Његовом, и сваким верним слугом Његовим. Свака лаж (оста)је хула на Творца, на Бога Истине, јадно и гнусно демонско ругање Победитељу лажи и смрти.

Сви богови овога света од слугу својих траже чест, послух и жртве, заузврат им дајући и ''благодат'', и ''силу'', и ''славу'', и ''утехе'' и ''радост''. Али ниједан Бог са свих паганских пантеона никада није својим слугама заповедио истину. Зато, јер је истина пут који води до Бога Истине, Оца, Сина и Светога Духа, једини пут што Њему води. Што није истина, није пут Његов и к Троједином не може се осим путем истине.  Сав рат онога који вара сав васиони свет је војевање против истине. Сав подвиг наш – борба за истину, за препознавање правде-истине и за верност њој. За истиновање, у љубави. А само је једно место у овом лажљивом свету безбедно од лажи – Црква, Тврђава Истине. Она, Која је основана Истином. Све послање Њено је да научи истини и да сведочи о њој, да светли њом у тами овога света, до конца земље и до конца века. Сав живот Њен да девствује истином и да је чува, свеоружијем Својим, истином. Сви Њени Витезови душе су своје положили за истину, у њиховим устима не нађе се лаж (Откр. 14.5).

А елементарна истина је пробни камен којим се испитује стајање у Истини Вочеловјеченој.

Не пишем ти ово зато што мислим да тебе или било кога треба или могу да поучим истини. Нити зато што мислим да стојим у Истини, или да истину знам. Оно што знам је да је сваки човек лаж (Пс.115.2), и паче свих ја.

Пишем ти да те подсетим да си пред Христом дужан да, говорећи Србима о Истини, рекнеш истину. Сву истину.  Ону коју си, невичан лажи као прави син Истине, невешто сакрио између редова своје књиге

+

Као што знаш, ја сам један од ''старокалендараца'' у Србији.

Један од ''саблажњених новообраћених зилота'', ''ревнитеља али не по разуму'', који опијени ''расколничким духом'' и ''фанатизмом'', ''у име чистоте вере одлазе у своју утопијску заједницу 'канонски чистих', 'истинитих православних хришћана', одбијајући да се за чистоту вере и поштовање канона боре у својој Мајци Цркви''. Један од оних што ''ускогрудо и неправославно'' ''негирају благодат у Црквама које служе по новом календару''. Један од оних што су највећа (једина?) ''препрека борби против екуменизма у СПЦ''.

Говориш речима отачким: ''Борба за чистоту вере треба да се води по правилу, иначе се, по Апостолу, венац не може добити.'' И кажеш још: ''Истина је Христос; глас Цркве, глас је Христов, и сви факти се у том смислу морају мерити и проверавати.''

Испитајмо, Владимире, шта то каже глас Цркве, глас Христов. Испитајмо како се то борба води по правилу и шта је истина о Правилима Цркве Што војује.

ПРАВИЛА ЦРКВЕ О СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

"Да ли је Српска Православна Црква безблагодатна?''

Ја не знам јер сам слеп и луд, и Благодат Духа Светога видети не могу. Ја видим и гледам оно што видети једино могу, и знам и верујем оно што знати и веровати морам – Свето Предање и Правила Цркве, оно што Црква Апостолска исповеда и заповеда и учи.

Правила Цркве, знана и као Канони, правила по којима Црква ходи, део су писаног Свештеног Предања. Догма је Цркве да ван Цркве Христове Спасења нема. Јеретици и расколници и сви неверници ван су Цркве, ван Спасења. Ко је у јереси и под анатемом Цркве, ма колико ''православно'' изгледао и дејствовао, нема и не може имати спаситељну и освећујућу Благодат Духа Божјег, Свете Тајне. Ко је у општењу са јеретицима и анатемисанима, опет, ма колико ''православно'' изгледао или дејствовао, подлеже истој осуди са њима.

Сведочи све, Свето Писмо и Свештено Предање, историја Цркве и Свети Оци, Небо и земља – не може се у исто време бити у јереси и у Христу, истовремено у духу лажи и у Духу Истине.

Где је СПЦ?

Страшни, али једини истинити одговор је – СПЦ  је у јереси, у литургијском јединству с јеретицима и под анатемама Цркве.

+

''Екуменизам'' је јерес, Владимире. Али не обична јерес. ''Екуменизам'' је, речима Аве Јустина, ''свејерес''. То је предаја Цркве, она коначна апостасија – отпадништво које претходи доласку човека безакоња, сина погибли (2.Сол. 2. 3-12). ''Екуменизам'' је антихристова јерес.

СПЦ је ''органски део'' Светског Савета Цркава, потписница богохулног и црквохулног ''Устава'' овог, опет речима Аве Јустина, ''јеретичког, хуманистичког и човекопоклоничког сабора јереси'' којима је једино заједничко исповеђена вера у ''универзализам''. СПЦ је упрегнута у исти јарам с неверницима (2.Кор.6.14), оре њиву кнеза овога света и кротко ходи ка недалеком циљу – да буде ''једно стадо и један пастир''.

СПЦ се тамо јавно одрекла Христа, заједничком молитвом на Скупштини у Упсали 1968, у време кад је Патријарх Српски био председатељ Светског Савета нечестивих – ''Боже, оче...твоја љубав се пружа на све људе, да тражимо истину, коју досад не знасмо'', СПЦ је тиме, у лику своје јераршије, учинила оно што је сатанин највећи подвиг у рату са хришћанском душом – одрицање од Христа. Одреци се Христа, а после се подвизавај и благочествуј колико хоћеш.  Одрицање од Христа је, по правилима Цркве, једина околност у којој се понавља Света Тајна Миропомазања – ниједним грехом не може се савршено изгубити Дар Духа Светога, осим одрицањем од Истине.

Као да то бејаше мало, СПЦ  се одрекла и Апостолства. У Фанару 1992, на Недељу Православља, сви поглавари помесних Православних Цркава објавили су да ''Православни апсолутно осуђују сваки облик прозелитизма'' јер ''прозелитизам практикован у народима који су већ хришћански (...) трује односе међу Хришћанима и уништава пут према јединству''.

И тако, исповедањем одступивши од Христа и од свог послања, Српска Црква данас не само да не одступа из ССЦ, но – како са свима Патријарсима ''Православља'' објави Господин Павле, прослављајући у Фанару и Никеји псевдорождество 2000. док му је српско стадо постило – наставља ''напор на поновном успостављању јединства свих хришћана кроз такозвани 'екуменски покрет', у коме је од почетка учествовала и наша Православна Црква''.  Сигурно и то знаш – тај ''напор'' чини се, за почетак, заједничким усвајањем такозване ''мистириолошке'' доктрине ''КЕС'' – признавањем ''Крштења'', ''Евхаристије'' и ''Свештенства'' свим ''хришћанским'' ''конфесијама'' ССЦ (праву природу ове доктрине боље одсликава оригинални енглески акроним BES – Baptism, Eucharist, Service).

Свети Апостоли нам овако заповедају:

- Наређујемо да епископ или презвитер који прими крштење или жртву јеретика, свргнут буде. Јер које је сагласје Христа с велијаром, или какав је удео вернога с неверником?“ – Канон 46.

Непотребно је трошити слова о безбројним заједничким молитвама српских клирика са осуђеним јеретицима, на разбојничким ССЦ збориштима, и мимо њих. Незаборављен остаје и чин (покојног?) Патријарха Германа који је англиканским првосвештеницима, Надбискупима кентерберијском Мајклу Ремзију и Роберту Рансију, 1966. и 1984. уступио олтар храма Патријаршијске капеле, да одслуже ''англиканску свету Службу'' (како стоји у званичном саопштењу информативне службе СПЦ).

Шта о томе заповеда глас Цркве, глас Христов?

- Епископ, или презвитер, или ђакон, који се буде са јеретиком само и молио, нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима, да исто раде, нека се свргне. – Канон 45. Светих Апостола.

Ако хоћеш да будеш апологета неправде, можеш рећи: ''Да, de jure је тако како каже слово канона; али да би се евентуално свргавање преступника заиста и десило, нужан је канонски Синодски суд који најпре треба да испита све околности, утврди евентуалну кривицу и донесе одговарајућу канонску пресуду. Тек тад ће преступник бити и de facto свргнут, дејствено лишен свештенства. Уколико га суд не осуди, он, иако преступник, остаје благодатни, канонски свештенослужитељ.''

Ако савремени разбојнички сабори епископа игноришу заповести Светих Апостола и Цркве као маловажне или ''аисторијске'' (како за отачко исповедање православља ти кажеш), па их свесно газе и преступнике не кажњавају, да ли заиста мислиш да епископ преступник, који је крив пред Вером Апостолском, Црквом и Богом, не бива невидљиво осуђен? Мислиш ли заиста да такав, неосуђен од својих ''колега'', може слободно стати пред Богом живим? Ако човек убије брата својега, а никад не буде ухваћен, суду приведен и осуђен, да ли он није убица? (Карактеристично је да епископ може да буде нпр. убица, и скврнитељ деце, и скотоложник – тајне које савршава остају причасне Божјој Благодати; ако је пак јеретик, макар био животом савршен и мртве васкрсавао, одмах престаје да буде епископ а ''тајне'' му бивају безвредни бласфемни ритуал.)

Ако хоћеш да и даље оправдаваш неправду, рећи ћеш: ''Црква има власт да свеже и развеже – што је свезано на земљи бива свезано и на Небу, што је развезано на земљи бива развезано и на Небу.''

Да, Црква има ту власт. Али Црква престаје да буде Црква и постаје црква,  синагога лукавнујушчих, чим одступи од Јединства Вере Апостолске и Предања Апостолског. Када почне да лаж исповеда или неправду чини, Владимире. Када почне да лажно учи о Богу и Спасењу. То је по дефиницији Цркве и Отаца, јерес. Када епископ или сабор епископа исповеди јерес, престаје бити Црква Христова и постаје проклето отпадничко збориште. Постаје мртви уд, самоодсечен од Тела и Животодавне Главе. Његове тајне постају жртве мртвих (Пс.105.29).

Једнако бива и ако црква сама није јеретичка, а у молитвеном је општењу са јеретицима.

Све Православне Цркве које су ушле у унију јереси ССЦ примиле су исповедање еклисиолошке јереси екуменизма, престале су пред лицем Христовим да буду православне.

Дужност сваког православног Хришћанина, да би остао православан, јесте да се одвоји од својег епископа (или епископског Сабора) ако он постане јеретички.

Канон 15. Светог Помесног Сабора Константинопољског (''Прводругог'') заповеда:

''(...) Ако се неки презвитер, или епископ, или митрополит, дрзне да одступи од општења са својим патријархом, и не буде помињао његово име, по утврђеном и установљеном поретку у божанском тајнодејству, него пре саборне одлуке и коначне осуде његове, учини раскол – свети Сабор за таквог наређује да буде савршено уклоњен од свештенства, ако се докаже његово безакоње. Уосталом, ово се наређује и утврђује за оне који, под изговором разних окривљавања, одступају од својих предстојника и творе расколе, и растржу јединство Цркве. Јер они који се одељују од општења са предстојником (тј. епископом или патријархом, прим.прев.) због неке јереси која је осуђена светим Саборима или Оцима, то јест када он проповеда јерес свенародно и учи о њој у цркви откривене главе, такви ако се и оделе од општења са поменутим епископом пре саборне одлуке, не само да не подлежу казни по правилима, него бивају и достојни части која припада православнима. Јер они су осудили не епископе, него лажиепископе и лажиучитеље, и нису расколом пресекли јединство Цркве, него су похитали да од раскола и деоба сачувају Цркву.''

Синови оца лажи имају спреман одговор и на ово. Они кажу: ''Да би нека новотарија била Црквом окарактерисана као јерес, мора најпре саборно бити испитана, проглашена и осуђена као јерес. Како екуменизам није саборно осуђен као јерес, одвајање од епископа који само формално 'исповедају екуменизам' представља раскол – грех већи од јереси, који ни крв мученичка не може опрати. Уосталом, овај канон, чак ни у случају осуђене јереси није обавезујући. Он само допушта могућност да неко (можда и из частољубља?) похита, али и онај који остане у општењу и стрпљиво чека саборну осуду, никако не бива осуђен овим правилом и свакако остаје православан.''

Тако умују апологете безакоња, мудраци данашње цркве.

А шта каже глас Отаца, глас Цркве, глас Христов?

- „Сви учитељи Цркве, сви Сабори и све Божанствено Писмо, опомињу нас са бежимо од оних који се држе страних учења и да се одвојимо од општења са њима.“ – Свети Марко Исповедник Ефески (Исповедање Вере 13.304)

- „Великим гласом, Свети Јован Златоусти објавио је да су не само јеретици, него и они који имају општење с њима, непријатељи Божји.“ – Свети Теодор Исповедник Студитски (Писмо игуману Теофилу, ПГ,99; 1049).  

Непријатељи Божји, Владимире! Исти као папокатолици за које је Царица Небеска давно рекла смиреном атонском монаху: ''Ево иду непријатељи Сина Мог''.

Ово дакле, није реч ''ускогрудих и неправославних фанатика, ревнитеља не по разуму'', ово је Глас Цркве, њених Светих Исповедника – Глас Христов, Владимире!

Руска Загранична Црква је 1983. (као уосталом и ''старокалендарска'' Црква Грчке) предала екуменизам анатеми. За тебе је та анатема ограничено ''сведочење Синода те Цркве и важи само за њену јурисдикцију''. Како је за твојега Патријарха и целокупно ''светско'' Православље РЗЦ само ''карловачка шизма'' и ''црква'', то је довољно да ти савест мирно спава – ову ''анатему'' можеш савршено игнорисати. Са свим осталим анатемама под које су пали архијереји СПЦ, и ми са њима. Ипак, јеси ли икад помислио, Владимире, којим је духом загрмела та анатема? Је ли то био Дух Истине или дух лажи?

И ако желиш до краја непшчевати вини о гресјех својих епископа и учити Србе неправди - ''СПЦ  није 'суштински' јеретичка и није 'формално' осуђена за екуманизам, плод њеног дрвета је благодатан, слободно једите, нећете умрети'' - реци им све.

Реци Србима:

 1.   Да је СПЦ у евхаристијском јединству са монофизитском Сиријском црквом (преко Антиохијске патријаршије, од 1991). Да ли су монофизити ''формално'' анатемисани, Владимире? Да ли су анатеме Васељенских сабора против монофизита и свих који су у општењу с њима ''пуноважне'' и ''православне''?

 2.   Да је СПЦ у пуном евхаристијском јединству са Цариградском Патријаршијом која је подигла анатему са папокатолика, унела папу у диптихе и папокатолике прима као ''сестринску Цркву''. Да на свакој литургији ''најсветији Патријарх'' Вартоломеј узима честицу за папу. Да су тиме и Срби у унији са папокатолицима те да ''формално'' имају сматрати нпр. господина Степинца за Блаженог Алојзија (тек незнатно мање гнусно је што је Господин Павле пре неколико година у проповеди у Београду  Фрању асишког назвао Светим - и би му анатема /Лаодикијског Сабора, Правило 34/, и уђе као вода у утробу његову, и као јелеј у кости његове  /Пс.108.18/).

 3.   Да је СПЦ већ сад осуђена Црквом Христовом - због евхаристијског јединства са новопасхалцима, Финском Православном Црквом (сећаш се, прошлог лета бејаше Јован Патријарх Фински у Београду; можда си се и ти причестио из његове руке). Ако хоћеш да се ''формално'' и стриктно држиш слова канона, игноришући Дух Правде Који дише из њих, реци Србима и Правило Прво Светог помесног Сабора Антиохијског: 

 "Сви они који се дрзну нарушити одлуке светог и великог Сабора, који је одржан у Никеји у присуству најблагочестивијег и Богу најомиљенијег цара Константина, о светом празнику спасоносне Пасхе, нека буду одлучени од општења и искључени из Цркве, ако вођени жељом за препирањем остану упорни против добре одредбе. Ово је речено за мирјане. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве – епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одлуке усуди, на саблазан народа и на узнемирење Цркава, по своме поступати и држати Пасху заједно са Јудејцима, таквога свети Сабор већ сада осуђује да буде одлучен од Цркве, јер је не само себе греху изложио, него је био и узрок кварењу и изопачењу многих других. А свештене службе Сабор не лишава само њих, него и све оне који се после њиховог свргнућа усуде бити у општењу са њима. Свргнути се пак лишавају и спољашњих почасти које су, по светом правилу у Божјем свештенству, поседовали”. 

''Већ од сада '', Владимире, већ од четвртога века! То је једини Канон у целој Крмчији који, свакако не мимо Духа Светог и Промисла Божијег, унапред одлучује од Цркве свакога ко се дрзне да измени дан прослављања Пасхе - то значи без икакве потребе да, како сви остали канони налажу, преступник буде позван на саборни суд, испитан, па ако се утврди кривица и осуђен.

Сасвим просто - све што треба је ''не мудровати више од онога што је написано'' (1.Кор.4.6).

Зато реци Србима, Владимире - да су им сви епископи Црквом и Духом Светим невидљиво осуђени и извргнути из Свештенства.

Или им реци да су правила Цркве само мртво слово на папиру, оно које убија, док дух оживљује. Да појачаш утисак можеш им цитирати и мудрог новокалендарског грчког епископа који каже да је Пидалион ''тоалет-папир''. Али тада им мораш дати некакво објашњење и за клетву Светога Саве којом је заклео Србе - на држање свега што у Законоправилу, Светој Крмчији, стоји, или на ишчезнуће. Реци им, не ћути, јер, ево, сви ћуте и камење је повикало у земљи Србиновој!

+

Кад се у хиљаду грама брашна метне један грам отрова, брашно и даље изгледа као брашно, мирише као брашно, и остаје брашно. Али се по отрову зове. Онај који га после тога назива брашном, или га таквог представи брату своме, бива убица. Тако и хиљаду истина светског ''православља'', помешаних са једном лажју (нпр. ''екуменизма''), престају бити храна живота вечног и постају смртоносни отров за душе.

Откуда теби, Владимире, бестрашије да својој малој браћи скрнаво, отровно брашно новог светског ''православља'' представљаш као истиниту трпезу Господњу?

Откуда дрзновеније да, гласом Жељка Которанина, овако учиш Србина: ''Благоже, благоже, добро ти је стајати под одступничким (''неуредним'') епископским сабором, што држи истину у неправди (Рим. 1.12), и стрпљиво чекати дан анатеме против екуменизма, јер наше оправдање (наше спасење!) питање је будућег дана''?

- Овако говори Бог: "Ево, сад је дан спасења!", "У чему те затекнем, у томе ћу ти судити." 2. Коринћанима 6.2; Језекиљ 33.20 (разночтеније-Свети Игнатије Брј анчанинов)

-Овако Оци: "Само данас је у твојој власти, човече, сутра не припада теби!"

-Овако Црква: "He сме се никаквим начином бити потчињен епископима који одступише или који одступају од православља." - 3. Канон 3. Васељенског Сабора. 

Христа ради, молим те, не лажи нас о томе како се ''борба води по правилу''. Правила, како видиш, само ако хоћеш да гледаш, казују друго него што ти Србима говориш. Реци им то. Реци им да су, по Правилима по којима Црква на земљи војује, српски архијереји и ми са њима, одавно под анатемама Сабора, Светих Отаца и Светога Саве Српског!

-"Овако говори Господ Бог Израиљев: Анатема је међу вама! Нећу више бити с вама, ако не избаците анатему сами између себе." - Исус Навин 7.13,12

Реци Србима и да чак и ако Српска Црква формално одступи из ССЦ, то никако неће бити довољно да (п)остане Православна - мора и да савршено прекине молитвено општење са јеретицима светског ''православља'' и да јавно осуди сва безакоња и све безаконике. Ако ли се то не деси, биће то само још једна превара, потоња већа од прве. И остаће над СПЦ подигнут мач Божји свих анатема Цркве што стоје над новојеретицима васељенским и скврнитељима Предања.

А нама осиротелим и безумним, као путоказ на том раскршћу остаће тврдо Отачко слово:

"Ако се неко претвара да исповеда праву веру, али ипак ошпти са онима који су у зловерју, позовите га да се удаљи од тога општења. Ако он обећа да ће то учинити, сматрајте га за брата. Али ако устраје у духу противљења, клоните га се." - Свети Атанасије Велики

На концу, подсети Србе и шта их је Златоусти Владика Николај учио - кућа која гори не гаси се изнутра, но споља!

Гори дом Србинов, домовладике једу и пију с пијаницама (Мат. 24.49), кров се руши, а учитељи, попут тебе, Владимире, чешу народ по ушима, одвраћајући их од истине и окрећући их бајкама (2.Тим. 4.3-4), о ''слатком Православљу''.

И не чеши по ушима ни свештенике српске који умују како су православни, без обзира на то што им је владика јеретик и екумениста, јер они сами ''држе Веру Православну и не примају никакву новотарију'' - реци самосвјатим поповима, ако не знају, да нема Цркве ни Тајни без епископа, да не може свештеник, ма колико благочестив био, мимо својег епископа имати нити Исповедање нити Тајне.

И још викни Србима да су пред Правдом Вечном проклети они архијереји који су у име Српске Цркве 1993. и потом, објавили - исповедили! - да ''ратови на територији бивше СФРЈ нису (били) верски ратови'' - да безброј Срба који су поклани и душе своје положише у њима, нису умрли за Крст Часни и Слободу златну, за Христа и Веру Православну. Тако, званичним исповедањем СПЦ, они нису Свети Мученици Христови него ''трагичне жртве балканске драме'' или нпр. колатерална штета геополитичких визија господе Милошевића и Шешеља.

Патријарх Павле са неудоборазумјевајемих висина своје светости, пишући агарјанском жрецу Хамдији, 1993. по рушењу бањалучке џамије, исказа испред свих Србаља ''искрену жалост због злодела нанетог богомољи подигнутој у Божје име''. Исповеди у име свих Србаља да је џамија богомоља подигнута у Божје име. Да је Алах Бог, и да је Мухамед његов пророк.

То бејаше страхота која се, историја Цркве и житија нам сведоче, само крвљу мученичком спира. И крв српска невина, мученичка, потекла је потоцима. А ''душа од маслачка'', ''живи светац'', бестрасно пљунувши у древни подвиг војски Мученика што море крви пролише да у прах и пепео распу идолишта нечестивих, настави да ''право управља речју истине'' и спокојно ходи земљом српском, изливајући на Србе потоке црне благодати бога својега.

Може ли се овакво зло какво се Србима дешава у потоњој деценији - крвави изгон са Косова и из свих Српских Земаља - догодити без големог проклетства? И има ли проклетства и гнева Божјег, Стари Закон нас учи, над неким Божјим народом а да то проклетство и огањ и мач не долазе због богоотпадништва његових свештеника и главара (не мислим само на главаре ''политичке'', но и на умне главе народа, као што је твоја, на пример)? Јеси ли икад помислио о томе? А ако су Срби били богоотступници од 1945. наовамо, зашто се полом дешава сада, у деведесетим, након што се народ масовно ''враћа'' Цркви?

-"Зашто прећутасте нечестије, неправду његову примисте и једете плод лажи? Јер си се уздао у оружје своје, у mhohitbo. И настаће погибао у народу твом и раскопаће се сви градови твоји." Осија 10.13-14

Казујући ''не можемо остати у изолацији; ми смо у ССЦ да сведочимо истину Православља'', грдно лажу владике српске. Они тамо сведоче само своје безумље - бисер Православља, међу ђинђувама лажних вера, бачен у блато лажи, погажен свињама јереси. И зар је чудно што су се те свиње ''уједињених цркава'', по нелажној речи Христовој (Мат. 7.6), окренуле и, у униформама Уједињених Нација, растргле Србина?

Сети се како је пао Цариград. Сети се виђења - длана са раширених пет прстију - које је узнемирило победитељног агарјанског војсковођу толико да ни у тријумфу није имао мира, све док му се није открило значење - ''да је у Граду било само пет Хришћана, никад га не би освојио''. Цариград је пао непосредно после Фирентинске уније.

Цариград српски, Свештено Косово, пао је само неколико година после нових унија - Шамбезијске и Баламандске. Мислиш ли да је Цариград Српски предат у руке агарјанима због другог осим због новог богоодступништва?

Да ли би пао да је у њему било макар неколико Хришћана?

-"Ако буде у Содому педесет праведника у граду, опростићу целом граду и месту, њих ради.

-А ако ли се нађе тамо десеторица? -И рече (Господ): Нећу их погубити, десеторице ради." - Постање 18.23-32

Српска Православна Црква, у лику своје јерархије, јавно се одрекла Истине Христове, Мисије Апостолске и крви Мученичке.

Шта јој је остало, добри мој брате Владимире?

"Јер ако хотимице грешимо након што примисмо познање истине, ту више нема жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противне." - Јеврејима 10. 26-27

Реци Србима све ово, реци им све што знаш, и дај им макар онолико слободе да изаберу колико је ти сам имаш. Нека знају, нека бирају, јер бира се између благослова и проклетства, добра и зла, живота и смрти (Пон.Зак. 11.28, 30.15).

+

Мистериозни кнезови, који из сатанске таме вуку конце свих кључних збивања у нашем тужном свету, чине то по лукавству свога оца врло, врло вешто. Православни који, попут тебе, не реагују светоотачким исповедничким маниром, но ''с расуђивањем трпе'' и тако се ''боре'' против црквопредатељних безакоња својих епископа, саучествују у том делу - марионетски чине управо оно што организатори ''Новог Поретка'' хоће. Тако православни бивају саучесници - зидају, и зидају се у, потоњи антихристов храм, а све по ''непогрешивом'' нацрту великог архитекте универзума.

(Знаш ли за онај окрутни експеримент из примењене физиологије, са жабом? Жаба се стави у суд са водом, колико да огрезне у њој. Вода се потом загрева, врло, врло споро. Жаба, навикнута на суд и пријатну јој воду која је у међувремену, за њу неосетно, постала врела, неће искочити нити ишта осетити чак ни када буде жива скувана. Механизам: пораст температуре је врло постепен, испод нивоа жабине перцепције, сублиминалан; када температура воде достигне неких 42-45°, протеини рецептора за топлоту и бол бивају уништени - коагулисани; након тога могуће је температуру воде подићи колико год је потребно, жаба врелину ни опасност више напросто не може да осети. Аналогија са светоотачким учењем о навикавању на грех и ''спаљеној савести'' потресна је. Ово се чини са православнима данас - јудеомасони их кувају као жабу, и нема никог да им викне да су у огњу, а они сами огањ више ни не осећају.)

ШТА ЈЕ ИСТИНА О КАЛЕНДАРУ?

Говорећи о новом календару, ћутиш о ономе чега је папски календар само пројава - о ''екуменизму''.

Говорећи о старом календару, благоглагољиво говориш, гласом Цркве и Отаца, али савршено ћутиш о ономе што исповедају епископи Српске Цркве и глава њихова, Патријарх Павле.

Можеш ли ти као члан СПЦ имати своје исповедање и своје учење, мимо учења својих епископа и својег Патријарха? Зашто не кажеш какво је званично учење СПЦ о старом и новом календару - онако како га нпр. Господин Павле директно излаже у књизи Нека питања наше вере: да нас ''нетачност јулијанског календара удаљује од одлуке Првог Васељенског сабора'', ''да је јулијански календар погрешан и да га треба исправити'', те да због ''неупућених'' верних ''који би ове промене могли схватити као скретање са линије Православља, не треба уводити исправку док је они не савладају и прихвате. Дотле пак стрпљиво их поучавати и припремати износећи јасне и стварне разлоге самих канонских прописа који ту исправку захтевају'' (''стрпљиво припремати'', као горенаречену жабу!).

Није ли ово доказ да си ти сам, пред лицем своје Цркве и свог Патријарха, ''неупућен'', ''ревнитељ али не по разуму'', онај који не разуме ''смисао и дух канона''? И не само то, него се јављаш и непријатељем дела својег Патријарха и своје Цркве, уносећи смутњу и саблазан, и тајно војујући против духа благодати који све у цркви твори.

Зашто за своју књижицу немаш архијерејског благослова? Зашто си у њој, између осталих, објавио текстове ''расколника''? Тако ли се води борба по правилу? Је ли то заповеђена мудрост змије и безазленост голуба?

Ко нам лаже, ти или твоји епископи?

Ко лаже, старац Клеопа Румун који хвали нови календар као благословен и богоугодан, или ви који приређујући књигу његових сабраних поука изостављате само те, о новом календару?

Тако ли се ''за чистоту вере'', за истину, ''бори у Мајци цркви'' - лажју и подвалом?

Није ли прави Израиљац само онај у коме нема лукавства (преваре)? И шта је лукавство, ако не мудрост без стине, мудрост мимо истине?

Ти, знам, настојиш да оправдаш своју правду и мнимоправославље својих епископа, јер (искрено?) верујеш у њих. Али једнако знам да ти никада не можеш мислити да је лаж и превара благословен пут за постизање благога циља, ти никада, Владимире. И сигуран сам да ти је нелагодно, јер мораш осећати да си саучесник у овом преголемом злу смјешенија, машања истине и лажи, у расцепљеној православној души Србиновој.

Сећај се Слова - ''Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља'', сећај се Града - ''Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж.'' (Откровење 22.11-15).

И нека ти не буде мирна савест, брате Владимире.

 ДА ЛИ СУ НОВОКАЛЕНДАРСКЕ ЦРКВЕ ''БЕЗБЛАГОДАТНЕ''?

Кажеш: ''Промена календара насрнула је на небоземно јединство Цркве Божје. После увођења новог календара дошло је до нарушавања јединства између помесних Цркава у слављењу православних празника, али то не значи да су цркве новог календара безблагодатне пустиње.'' Само ''ускогруди и неправославни'' зилоти, ''ревнујући не по разуму'', ''негирају благодат у Црквама које служе по новом календару''.

Рекао си неистину. Не када си рекао да смо ускогруди и безумни, јер ништа није истинитије од тога, него кад си рекао да ми негирамо благодат у новокалендарским црквама.

Не ми, ваистину безумни и ускогруди, но Сам Дух Благодати тако је рекао!

А ја, ја сам несахрањени мртвац, и мислиш ли да мој глас постоји пред Духом Истине? Или да мој лавеж имало омета караван цркава ''светског православља'', што се постојано креће у антипасхи екуменизма ка своме цару, антихристу?

Велики Помесни и Свеправославни Сабори Цркве 1583, 1587 и 1593, сам си рекао, предали су папски календар анатеми:

"Ко год не следи обичајима Цркве који су утврђени на Васељенским Саборима, и cвету Пасхалију и календар које су они установили за нас да их следимо, него хоће да се равна по
новоизмишљеној пасхалији и новом календару папиних безбожних астронома, и противећи с обичајима жели да одбаци и оскврни учење и обичаје Цркве које смо наследили од Отаца наши, нека је анатема и нека буде одлучен од Цркве Христове и ван Сабора верних." – Сигилион Сабора 1583.

 Ово је Глас Цркве, глас Христов, Глас Духа Благодати, Који једини има власт да о Себи говори!

Одакле ти дрзост, Владимире, одакле теби, да говориш мимо и против Тога Гласа, у Његово Име, ''интерпретирајући'' Га по своме уму? Или мислиш, заједно са нпр. својим Патријархом, да ова анатема нема значај и да ови Сабори нису достојни помена?

У том случају, о теби и њему подобно умујућим, правду овако говори Црква:

- "Ономе који било какво Предање Црквено, писано или неписано одбацује анатема!" - Aki Седмог Васељенског Сабора

- "Онима који одричу Саборе Светих Отаца и њихова Предања, која су у сагласности с Божанским Откровењем и благочестиво чувана од Православне Католичанске Цркве - анатема - Анатематизам у Недељу Православља, који Црква произноси и произносиће до Доласка у Слави

Примаш ли, Владимире, Предање Сабора и Отаца - примаш ли оне које они примише и одбацујеш ли оне које они одбацише? Јеси ли православан?

Ако хоћеш да будеш, мораш и ти с Црквом рећи оно што је она рекла - сви који су примили нови календар под анатемом су, одлучени од Цркве Христове и Сабора верних!

АНАТЕМА ИЛИ ''АНАТЕМА''?

Узгред јеси ли рекао Србима шта је то анатема? Читајући твоју књижицу, прости читалац има утисак да је то некаква реторска фигура којом Црква подиже глас, да симболично укори и запрети, али да она никаквог суштинског и реалног дејства нема.

Можда читаоцима дугујеш објашњење - да је анатема (проклетство) највиша мера црквене казне која се примењује над јеретицима и нераскајаним грешницима с једне стране, и зарад очувања закона и правила Цркве у будућности, с друге стране, Анатема је чин одлучења од Бога и од Христа и предавање духовној смрти.

Наводиш апологију Жељка Которанина који, словећи за врхунског толковатеља канонског права у Српској Цркви, овако у очи лаже малу браћу своју: "Општење са анатемисанима не излаже клирика анатеми". Велеумно цитира брат Жељко Апостолске Каноне и елоквентно их интерпретира, али заборавља да наведе један:

"Ако ко из клира, или мирјанин, у синагогу јеврејску или јеретичку уђе да се помоли - да буде и из чина свештеног извргнут и од општења црквеног одлучен." - Канон 65. светих Апостол 

Свргнуће од чина заједно са одлучењем највиша је казна која је предвиђена за клирике, како каже Никодим Милаш, ''који учине преступ који дотиче основе вере и цркве''.

Ово одлучење је различито од анатеме, учи Србе Жељко.

''Шта је то анатема (одлучење)?''  реторички питају Златна Уста Цркве и одговарају: ''Анатема, то јест да буде одлучен од свих и туђ свима.''  И сви нас Учитељи Цркве уче: ''Анатема је одлучење'' (Блажени Теофилакт Охридски). Коме је веровати?

Ево ти још гласа Божјег, нека ти не мирује савест, ''јејаже ничтоже в мирје нужњејше''.

 -"Ако ко анатему постављену чује и не објави, убојавши се и постидевши људи, спотаћи ће се." Приче Соломонове 29.24-25.

-"Стражар (тј. епископ, учитељ) ако види мач који иде (тј. анатему) и не проповеда људима и људи се не сачувају и мач дошавши узме од њих душу -та се узе због безакоња својег, али крв њену од стражара тражићу." – Језекиљ 33.8

Не бојиш ли се нимало, учитељу Израиља Србског?

+

Има ли анатемисани Благодат Духа Светог? Или то Црква, помилуј Господе, само празнослови?

Ти говориш, дакле: добри су пред Господ (анатемствована) браћа наша новокалендарци и са њима је Благодат Божја.

 - "Гневите Бога речима вашим и говорите: 'Чиме га разгневисмо?' Јер рекосте: 'Добар је пред Господом који зло чини, и са њим је благовољеније (тј. благодат, воља) Његово.' А где је Бог Правде?" Малахија 2.17

- "Који говори за нечестивог да је праведан, проклет од људи биће и омрзнут од народа. А који га обличује бољи ће се јавити, на њега ће сићи благослов добри." - Приче Соломонове 24.24-25

Када тврдиш да цркве новокалендарских епископа, који су се с предумишљајем, помпом и торжеством обукли у анатеме као у хаљине (Пс.108.18), ''нису безблагодатне пустиње'', говориш своје сопствено мудровање, потпуно против учења и Предања Цркве (ако под Црквом не подразумеваш савремене латиномислеће непогрешивце који своје безумље идентификују с Црквом Христовом). У најстрожем смислу, јерествујеш. Тврдња да они који су под анатемом Отаца, који газе Закон, Цркву и њена Предања имају Благодат, јерес је - лаж о Спасењу. Али није мала или банална јерес - то је хула на Благодат, хула на Духа Светога.

Каква ''коинциденција'', помисли - управо то је сама суштина антихристове јереси екуменизма: нема анатеме, сви су Црква, нема расколника, нема јеретика, сви се спасавају, сви имају Благодат (наравно, са изузетком лудака ''старокалендараца''!); то је и кључни мотив древне хилијастичке доктрине, утемељен на изопачењу старозаветних и откровењских пророчанстава о Новом Јерусалиму и Царству Небеском - ''анатеме више неће бити'' (Откр. 22.3). Видиш ли огољену суштину свог мудровања?

А ако и упркос оволиким и оволико очитим доказатељствима неправде савремених мнимоправославних, хоћеш да упорствујеш у тврдњи да ипак јесу Благодатни - памтим твоје речи ''све је тако, али ја сам Православан!'' - рећи ћу ти да једнако право да себе сматрају благодатном Црквом Христовом онда имају и нпр. папокатолици. И они имају апостолско прејемство. И они ''држе'' веру седам Васељенских Сабора (иако уче да Свети Дух ''исходи и од Сина'', што и није нетачно, јер заиста, у икономији и исходи). И они јесу под некаквим анатемама некаквих ''православних'' сабора и отаца, али коме је то важно, а нарочито данас када су анатеме скинуте и тиме ретроспективно потврђена правда. И они имају ''благодатна чуда'' (мироточења и крвоточења кипова, егзорцизме, исцељења, јављања...). И, наравно, свест и исповедање о присуству благодати и пуноћи тајни у својој цркви. То је коначни аргумент свих самосвјатих православних, када им се предочи јеретичност и анатемствованост њихових епископа - ''ја знам, осећам да овде има Божје Благодати!''

Једнако верује и исповеда и свака религиозна римокатоличка баба.

Чиме можеш показати да си различит од ње?

 О ''РАСКОЛНИЦИМА''

Ко су расколници, новокалендарци који су погазили Правила и Предање Цркве и који су под анатемом Сабора и Отаца, или ''старокалендарци'' који су неподвижно остали у Предању и чистоти Исповедања Вере?

 "Разум непокорни учењима Цркве и Светих Отаца сеје раздоре међу хришћанима и рађа многобројне јереси и расколе. Зато, ко хоће да буде истинити син Православне Цркве, нека укроти непокорство својег разума црквеним законима и нека се у свему повинује својој Мајци Цркви." Свети Јован Златоуст 

 Ко је погазио закон Цркве, ко је учинио раскол? (Имају ли расколници Благодат Духа Светога?)

Кажеш, ''Чуда Божја сведоче'', и наводиш повест о Јављању Чесног Крста на небу код Атине 1925.

Јеси ли мислио о том чуду? Шта оно сведочи?

''Старокалендарци'', ''шизматичка група неразумних фанатика'' која 1924. није пошла за својом новшествујућом јерархијом широким путем новог календара, били су прост народ са само неколицином свештеника и без и једног епископа у целој Грчкој. И бесомучно гоњени од своје најблагочестивије ''браће'' - ''Верова ли ко у њега од главара или фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је!'' (Јов.7.48-49). У навечерје Крстовдана те 1925, две хиљаде њих сабрало се у маленом древном храму Светог Јована Богослова у предграђу Атине (по предању, у ту су цркву често долазили Свети Василије и Свети Григорије док су се учили у Атини). То је у часу том мистично био Саборни храм Православних Хришћана Грчке, древне Византије. Недостајао је једино епископ да воздвигне Чесни и Животворни Крст.

И, некако в полуношчи, док се појало ''просвјети ни свјетлостију твојеју, кресте живоносниј'', дошао је Женик Невести Својој. Дошао је Епископ верним Својим што ''у блаженој надежди не погрешише'', испунивши заповест Његову: ''Изађите од њих и одвојте се, и нечистоте не дотичите се; и ја ћу вас примити'' (2.Кор. 6.17). Сам Велики Архијереј воздвигао је у неизрецивом торжеству Крст Свој, благословио ''достојаније Своје'' и обасјао слуге Своје тихом Својом Светлошћу, тако да је Чудо видела не само Атина, но и сва Васељена.

И ''видјеша вси конци земљи спасеније Бога нашего'' (Прокимен празника).

Наравно, они који су имали очи да виде, као и увек. Потресно је сведочанство очевица који, говорећи о чуду, најупечатљивије памти како је један слепи брат са свима осталима ''видео'' Крст и, павши на колена, дизао руке и у сузама ''небеске радости'' хвалио Бога.

А благодатни и истинити новокалендарски ''епископи'', не само као они 'који виде' но као саме очи своје ''цркве'', саборно се огласише оваквим хитрим Саопштењем:

''То што се јавило старокалендарцима, ако се заиста јавило, било је Божје сведочење да се налазе у великој прелести. Знак им је говорио: 'О, безумници, зар вам није познато да је Крстовдан прошао? Толике стотине хиљада људи сагласне су са тим да је данас 26. септембар, а ви и даље мислите да је 13. и навечерје Крстовдана! Зашто неверници, празнујете Крстовдан 27, кад то треба чинити 14. септембра?' То би, дакле, ово могло да значи, ако је виђења уистину и било.''

Ваистину је страшно био поражен отац лажи, бездихан и задуго нем, када је допустио да му синови сами, без њега, из своје аутентичне памети, овакву апологију изрекну.

Нелажни показа суд Свој, јер где је Он, онде је вазда и суд.

"За суд Ја дођох у овај свет, да виде који не виде, а који виде да постану слепи." - Јован 9.39

Тако је Крст воздвигао Господ још само над Јерусалимом 351. када је показао где су Православни а где јеретици аријанци. И данас је Чудом показао где Му је стадо мало. И да потоња васељенска јерес и ново-древно зло новокалендарско није мање од прве васељенске јереси аријанске.

Данас сви српски епископи а и ти с њима, Владимире, у новокалендарским одступничким епископима виде и исповедају благодатну јерархију, а у ''старокалендарцима'' опасну, фанатичку и утопијску безблагодатну секту која је једина права препрека јединству Цркве и борби против екуменизма.

Којом алхемијом се у међувремену десила ова трансформација - да мало стадо Христово, у које је Он Сам сишао да покаже где је Благовољеније Његово, постане демонска шизматичка секта, највећа претња Цркви (како у декларацији из Никеје 2000. пише Сабор свих Патријараха православља)? Једноставно, Владимире, врло просто - реториком оца лажи. Од 1925. до данас имао је времена да се прибере и формулише мало бољи одговор него што су га његови синови, препуштени сами себи, имали тада.

Немој се, кумим те, и ти наћи једним од његових ритора.

Ако већ чуваш хаљине оних што бацају камење лажи на крстообразним венцем боговенчане нове исповеднике Цркве Христове, и ако одобраваш њихово убиство, немој макар сам бацити камен. Никада не знаш који те пут може одвести за Дамаск. 

Много, много је оних који му верују. Превише оних који не примају ''љубав истине да би се спасли'' и којима ће ''Бог зато послати силу прелести, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду.''  (2. Сол. 2.10-12)

Да ли ти, Владимире, то само немаш љубави за истину о својој ''изгубљеној браћи старокалендарцима'' (јер и тебе самога она, узгред осуђује)? Или си већ, у Богом попуштеној ''свеправославној'' сили прелести, душом поверовао лажи и заволео неправду?

 - "Teшко онима који зло добрим а добро злим зову, који од таме светлост чине а од светлости таму! Тешко онима који праведност од праведнога отимају! Корен њихов као трулеж биће!" Исаија 5.20 24

Потоњи и крунски аргумент против ''старокалендараца'', теби, као и свима спикерима неправде, јесте да међу њима стално долази до раскола, цепања и скандала. Истина је.

Али то није дело ''старокалендараца'', него непријатеља који долази, и нашавши да и мудре деве задремаше све, и поспаше (Мат. 25.5), на њиви Господњој сеје кукољ, речју Светог Саве ''ради кварења и смућивања праве вере''.

Задрема, по Речи нелажној, и мудра дева Цркве Исповедничке, али срце њено бди, и светиљка је њена пуна јелеја!

А колико је јелеја у светиљци твојој, Владимире? Јеси ли сигуран да ћеш, ако јелеј (Благодати) искапље на земљу из напукле светиљке Српске Цркве и када видиш да се светиљке ваше гасе, имати довољно времена да одеш продавцима (Оцима) и купиш га себи, и стигнеш пре него што се двери затворе? И зашто ти мудре, остајући савршено верне Законодавцу Који је заповедио ''који иште од тебе подај му'', неће дати од својега?

Зато, Владимире, јер се не могу (у молитвеном општењу) спојити судови мудрих и лудих, да не недостане светлости и једнима и другима.

+

Истина је, има неколико, међусобно непомирљиво раздељених Синода грчких старокалендараца који сви за себе тврде да су Истинита Православна Црква Грчке, и саблазан је голема. Али ко тражи да види истину може је видети, и Бог ће му дати, јер Град што на гори Православног Исповедања стоји сакрити се не може. Тврђава Истине по истини се познаје.

 РЕЧ ПОСЛЕ

Неко може рећи за мене: он, по гордости својој, свакако мисли да је паметнији и мудрији од свих епископа и свештеника и стараца у Српској Цркви.

Не, знам да нисам, но да сам безуман и луд и најгрђи од свих. Али исто тако знам да сам, од свих са којима ходим, највише заинтересован за моју једину бесмртну душу. И, глас савести ми је сведок, другачије не бих могао. А и Црква ми казује, гласом Апостолским и Отачким:

 -"Овце су словесне а не бесловесне, и ниједан мирјанин никада не може рећи 'ја сам овца а не пастир, и ја не дајем одговор за себе, него ће пастир видети, и само он ће платити за мене.' (...) Зато, потребно је да побегнемо од погубних пастира." - Апостолске установе 10.19

-"He само онај који поседује чин или знање обавезан је да се труди да говори и учи Православна учења, него чак и ако је само ученик, обавезан је да казује истину, смело и открито." - Свети Теодор Исповедник Студитски, Писмо монахујућим

- "Ко прећуткује истину чини исто као да Христа ставља у гроб... Није праведно и долично да благочестиви ћуте када се преступају закони Божји и када зли гледају да учине своју обману. Јер ћутање је издаја и одрицање од истине; то показује Претеча Господњи и храбри Макавеји, који су се ради мале заповести из Закона изложили смрти и нису издали ни најмање од Закона." - Свети Мелетије Антиохијски 

Нека ми опросте врла и племенита Господа Епископи српски што њихова расуђивања и учења не примам, но се слепо и безумно држим другог расуђивања и учења. То је, признајем, ''ревност, али не по разуму'' - ваистину не по разуму разбојничких екуменистичких ''епископа'', ''теолога'' и ''светитеља''. То је моја безумна ревност, ревност по саборном разуму Цркве, једина нелажна.

Знам да Епископи српски мисле а неки чак искрено верују да они јесу Црква, и да такви какви су, имају власт да свежу и развежу, да ставе анатему и да је подигну. Али исто тако знам да ваистину јесу Црква Христова само док су далеки од јереси и док неподвижно стоје у Истинитом Православљу и Светом Предању. Кад одступе од њега, престају да буду Црква и постају учитељи лажи, који имају образ благочешћа а силе његове – истине – су се одрекли (2.Тим. 3.5).

И тада постају власни колико и ја, смрдљиви.

"Обећавам да ћу чувати каноне Светих Апостола и седам Васељенских и православних помесних Сабора, који су узакоњени на учење правих заповеди (...) тврдо и ненарушиво до конца мојег живота; и све што они примише и ја примам, а што они одбацише и ја одбацујем. (...) Преступим ли ишта од овог обећаног, или се нађем противан Божанственим правилима, (...), тада нека сместа будем лишен својег чина и власти, без било каквог одговора или речи, и нека будем туђ небеског дара, који ми је на рукопложењу дат Духом Светим." - Архијерејска заклетва, на Јеванђељу

-"Хрпа кучина је сабор безаконика, и крај је њихов пламен огњени." -Премудрости Исуса Сирахова 21.10

Јеретички ''православни'' псевдоепископи, а међу њима много је српских, данас себе сматрају Црквом истом памећу којом и папе себе сматрају непогрешивим ''намесником Христовим'' на земљи, гласом Божјим који стоји изнад ауторитета Цркве, Њених Сабора и читавог Предања. Рече Ава Јустин: ''Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим.''

Прве јереси лагале су о идентитету Божјем. Потоње лажу о идентитету Невесте Његове. Мислиш ли да је безопасно, Владимире, да ти савремени ''православни епископи, бљутава со њихових толкованија истине и твој плотски ум којим их примаш за Цркву, буду ауторитет којим ћеш решавати ово питање? Последње, зато најважније од свих – Син Човечији, када дође, хоће ли наћи веру на земљи?

Као тријумфални ултимативни аргумент, имаш реторичко питање: ''Зар би Свети Јован Шангајски целивао плаштаницу јеретика?''. Зар би Свети Василије Велики примао епископе јеретике?

Да, Василије Велики је примио лжеепископа духоборца Евстатија као православног. Да, Јован Шангајски је целивао плаштаницу схизмојеретика. Али целивао је ране, икону Христову, Кога су они поново распели, не јерес.

(Јован Шангајски је 1945. тражио да се РЗЦ присаједини Московској

Патријаршији – у време док су миријаде Новомученика крвљу натапале земљу руску, у исповедничком подвигу против ''сергијанске'' јереси. Ко је од њих тад ходио у Духу Светом?)

Хришћанин постаје светитељ за Цркву онда када га она канонизује. Јован Шангајски је – по званичном исповедању твоје цркве и свег ''светског православља'' – расколник. Али у исто време, по твојим тврдњама и житијима које објављујеш, он је Свети. У синтези ваше схизофренијске логике, то значи – у расколу је могуће не само спасење него и светост.

Опрости, али ни ми, твоја ''изгубљена браћа старокалендарци'', не иштемо ништа више од тога.

 

 ЗА КРАЈ, О ''БОРБИ У ЦРКВИ''

Казујеш да се ''српски старокалендарци'' одвајају од СПЦ, одбијајући да се за веру и предање боре ''у својој Мајци Цркви''.

Како су се Свети Исповедници борили? Ко је ''унутар'', а ко ''ван'' Цркве?

(И ко је уопште ван Цркве, вама који сте нерукотворену ограду Њену разорили и преместили Јој међе у спољну таму ''Светског савета цркава''?) Како се борио монах Максим, ''у'' Мајци Цркви или ''изван'' Ње, он који рече: ''Црква је православно Исповедање Вере''? Одвајајући се од ''мајке цркве'' истог часа када је она постала курва, ''одбијајући да се за чистоту вере бори у њој'', обрео се у целој Васељени сам, без видљивог општења са иједним епископом ''православља'', кличући: ''Докле у цркви буду биле јеретичке саблазни и архијереји саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење.'' И тако сам, са само неколицином својих истоисповедника, он бејаше Црква, суд свим лжеепископима и светлост целој Васељени.Тако смирени и дивни, стари монах Максим, само тиме, поста Свети Максим Исповедник, слава Цркве и стуб Православља.

По којем је разуму ревност за ''борбу изнутра'' данас, упркос изричитој речи отачкој – ''Бог је допустио апостасију. Немојте покушавати да је зауставите својом немоћном руком, већ бежите од ње, сачувајте се од ње – то вам је довољно.''?

Чиме се ''бориш'' и против кога, у ''цркви'' (ССЦ) чији је бог онај који ју је, имитирајући Истину, ''основао'' за себе, сину свом, духом лажи, на песку јереси?

Колико је благословена и благодатна борба ''изнутра'', посведочио нам је и Бог Сам, Дивни у Светитељу Свом, преподобном Антонију Римљанину. Зашто није била Воља Његова да се Антоније ''за чистоту вере и поштовање канона бори изнутра'' у анатемисаној римској Цркви?

Нека би и тебе тако, Владимире, заједно са каменом вере твоје, пренео Благи, преко страшног бездана антихристове јереси, до тихе луке Отачког Исповедања. Онамо, где се, на једином месту поклоњења – у истини, Богу поклања мало исповедничко стадо Новог Израиља, што је одавно невлажним стопама прегазило мутну пучину црвеног мора екуменизма.

Јер знај, Владимире, ма колико мислио да безбедно ходиш ''царским'', средњим путем, не скрећући ни налево у еуфорију ''модерниста'', ни надесно у безумље ''ревнујућих не по разуму'' – ходиш и ''бориш се'' у Цркви Лаодикијској. У цркви времена ''правде народне'' – демократије, цркви времена ваистину последњег.

То је једина од седам Цркава, која ни најмање похвале нема од Сведока Верног и Истинитог.

 "Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. Јер говориш богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан - ниси Me срео, и јадан - отрован лажју, и сиромашан - без Блага Мог, и слеп - ван Светлости Моје, и наг - без Крштења Апостолског. Саветујем ти да купиш од Мене злата огњем жеженога - Благодати, Истинитим Исповедањем - да се обогатиш; и беле хаљине - истинско Крштење - да се обучеш, да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти -Помазања Духа Светога - да помажеш очи своје - ум, да видиш.

Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама." - Откровење 3.13-22.

+

 Опаши истином бедра разума својега, Владимире, и ревнуј.

А Оваплоћеној Истини, са Беспочетним Оцем и Предобрим Духом, нека је слава, сада и свагда и у векове векова! Амин.

 О Недељи Православља

2001. Лета нашега Спасења

Евсевије

- Наставиће се -