Грешни Милоје: Ја пресуду нисам примио, међутим, с обзиром да у Великом црквеном суду седе епископи г. Иринеј Буловић и г. Амфилохије Радовић не би ме изненадило, и не би им било први пут, да погазе Каноне, члан 25. Устава СПЦ као и одредбе кривичних правила. За њих су Канони, Устав и уопште поредак у СПЦ одавно отишли у музеј старина. Они не суде по правилима, већ по неком сопственом „надахнућу“. Ту своју мајсторију су увежбали на примеру преосвећеног владике Артемија.

Ако је та информација тачна, а верујем да јесте, могу да кажем да мене из свог мајчинског крила није избацила моја Црква, него неки њени отпадници, који су се расрбили или до гуше потонули у бездно јереси којој је име екуменизам. Они можда мисле да су победили. Али нису. Јер да су победили, били би великодушни. Овако, показују да их је страх и да их мучи савест, па је гуше безаконим суђењима.

 „Борба за веру“: На првостепеном Суду један од судија Вам је био свештеник Милић Драговић са чијим сте ставовима више пута полемисали. У другом степену су Вам судили епископ бачки Иринеј Буловић и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, о којима сте такође доста писали.

Грешни Милоје: Ја нисам писао о њима. Њихове биографије ме никада нису занимале. Ја сам писао о њиховом безакоњу, о ономе што је мене и многе друге саблазнило. О њиховом одступању од светоотачког Предања, од Канона...

Дакле, ја немам ништа против тих људи. Ни против њихове вере у „сестринске цркве“. То, једноставно, није моја вера. Ја верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. И не пристајем да ми неко потура куче под лисиче.

Њима нека је срећан пут у екуменизам, у то море јереси – свејереси, јер то је њихов избор. Али ја нећу тим путем! И пошто ја нећу за њима, тим њиховим путем, они су се досетили да ме избаце. Како може неко, ко је побегао из Лађе која плови ка Источнику, и ушао у чамац који плови према Ватикану, да из тог чамца избацује оне који су остали у Лађи?

Ја сам, у раној младости, са својих 17-18 година упао у клопку и пошао за духовним слепцима. Кад сам препознао превару, кад сам схватио да ако слепац слепца води да ће обојица у јаму пасти, ја сам јавно, пред целокупном југословенском јавношћу, исповедио своје несагласје са рђавим вођама. Уздам се у милост Божију да ми се та грешка више неће поновити. При чистој свести и здравом разуму никад више нећу ићи за слепцима. Па макар они и преотели кормило Лађе, у узалудном покушају да ту Лађу – Светосавску Цркву – окрену ка Ватикану. Уосталом, ја сам то чврсто обећао у свом отвореном писму бившем српском (а сада „црногорствујушчем“) епископу Амфилохију Радовићу (http://borbazaveru.info/content/view/2737/54/).

„Борба за веру“: Ви говорите тако као да су Вас казниле судије из неке друге Цркве, а не из наше Српске Православне Цркве.

Грешни Милоје: Ја сам у оној истој Цркви у којој је мој судија Иринеј Буловић био седамдесетих година прошлог века. Која је то Црква види се из његовог писма које је објављено на стр. 353-355 моје, ових дана из штампе изашле, књиге Сине мој, не пристај!

Оно што тада рече мој судија и ја исповедам! Оно што сад ради и говори мој судија је супротно оном претходном. Дакле, једно је истина, а друго је лаж. Хтео бих да упитам мога судију: да ли  нас је лагао пре 40 година, или то чини данас?

Неке моје судије су примиле папине напрсне крстове, папино прстење, саслужују са јеретицима, пале свеће по синагогама... Таквим својим понашањем, консеквентно Канонима, они су отишли из моје Цркве, без обзира што су задржали митре, кључеве манастира и цркава, полијелеје, ливаде и шуме, које припадају роду православном и светосавском, и које су наши оци, па и ми, у границама својих могућности, саградили и даривали мајци Цркви. Они су наше светиње претворили у пећине разбојничке и отуда покушавају да прогоне православне Србе.

Не знају они, или су сметнули с ума, да је казано да ће дворци неправеднијех опустети, а колибе праведника процветати. И да ће први бити последњи, а последњи први.

А може бити да знају, али, авај, не верују. Отуда су мени учинили незаслужену част казнивши ме овом драконском казном. То потпуно приличи стању њиховог духа и ваља да остане траг о томе како вукови у јагњећим кожама покушавају да распуде стадо Христово.

То што су они тренутно власт имајући, и са те позиције приграбили имања СПЦ ништа не значи. Јер они то не могу понети у гробље, а тамо ћемо ускоро и они и ја, па ће то поново бити у рукама православних Срба. А неки од нас ће се ожалостити веома, кад у другом свету чују мишљење о себи од оних који их сад славе.

„Борба за веру“: Из Ваших речи проистиче да одлуку о Вашем изопштавању из Цркве сматрате неважећом – ништавном.

Грешни Милоје: Ја сам то објаснио мојим унуцима у једном писму, да би остао траг једног времена у коме су се побркали аршини части и бешчашћа, истине и лажи, правде и неправде, вере и безверја (http://borbazaveru.info/content/view/3645/1/).

„Борба за веру“: Осуђени сте зато што сте примили на своје имање групу монаха из Епархије рашко-призренске и зато што сте учествовали на богослужењима владике Артемија?

Грешни Милоје: Да. Тако је бар писало у првостепеној пресуди. А пошто ја поуздано знам ко је наложио доношење ове пресуде, и пошто знам да ће у другом степену одлучивати г. Иринеј Буловић и г. Амфилохије Радовић, могу засигурно да дадем потврдан одговор.

„Борба за веру“: Ово прво „кривично дело“...

Грешни Милоје: За прво „кривично дело“ нису судили мени, него Јеванђељу. Ја сам, што се честитих монаха, којима сам пружио кров над главом, цепаницу дрва, поњаву, чашу воде... тиче, поступио тачно по Јеванђељу које се чита Месопусне недеље (Мт. 25, 34-40). А што се овоземаљских закона тиче, то сам урадио апсолутно у складу са позитивним прописима. Дакле, дао сам цару царево, а Богу Божије. Г. Владимир Димитријевић је мојим прогонитељима објаснио да чак и њихов „свети отац“ објашњава да они у овој ствари нису у праву (http://borbazaveru.info/content/view/3495/54/). Милосрђе је безусловно! Милосрђе се указује свима и свакоме! Ја бих га и Турчину указао, а камоли православним Србима!

Судећи Јеванђељу, они су постали веома слични њиховим колегама – првосвештеницима, који су судили Господу. То није никакво чудо! Јер, имају они у својим редовима епископе који кажу да се божански закони мењају, да је морал променљив, да је хомосексуализам природан, да је душа смртна...

 „Борба за веру“: Али, Вама је суђено због још једног разлога...

Грешни Милоје: Пазите: за кривицу ми је узето што сам се Богу молио у православној цркви, коју су освештале православне владике, чији је ктитор православни свештеник, са православним верницима и са Божијим и светим човеком владиком Артемијем.

Ако је кривица молити се Богу са владиком Артемијем – са поносом признајем: крив сам! Али, морам да додам: не бих дао мали нокат владике Артемија за све напрсне крстове мојих судија, које су примили од папе, и за сво прстење којим су се верили са њиховим „светим оцем“; и још да томе додају златне чираке са све свећама које су палили у јеврејској синагоги; и још да томе придодају и ону полицијску кућицу коју поставише пред Патријаршијом, и која је по мери вере њихове. И њихове правде. И још нешто. Никакво зло они не могу учинити праведном владики Артемију и његовој духовној деци. Он им је већ опростио то зло, али зато ће их Господ питати: „Где вам је брат?“ И неће им помоћи правдање да нису они чувари брата својега.

„Борба за веру“: Пре 30 година проглашени сте за непријатеља државе, а сада сте изопштени из Цркве.

Грешни Милоје: Пазите, пазите. Моји ондашњи прогонитељи су ме прогласили за непријатеља моје отаџбине. А ја сам на хиљаде примера својим животом засведочио да сам пре, и у време оно, као и после прогона, више волео, више дао, и више се жртвовао за моју отаџбину него моји прогонитељи. На хиљаде сведока ће вам овај мој исказ потврдити.

Тако и сад. Моје судије су ме изопштиле из моје Цркве, из Цркве мојих ђедова, из Цркве мојих потомака. Зашто? Зато што сам своје имање дао потребитима, и зато што сам се Богу молио са православнима. Заиста, заиста вам кажем: време ће показати да сам много више волео, да волим и да ћу волети моју свету Светосавску Цркву него моји прогонитељи. Ја се надам да своју веру нећу издати до последњег издиханија, а моји прогонитељи су то већ учинили. Наиме, они или каче Каноне мачку о реп, или, ако не иступају отворено против Канона и Догмата Православља, они их подвргавају својој интерпретацији, намећући им изопачени смисао (хотећи да нас заведу, мислећи, ваљда, да смо ми духовна недоношчад) и на тај начин се придружују онима који стварају адогматичну религију – хришћанство без Христа, Цркву без Канона, трабуњајући о некој апстрактној доброти, о милосрђу, о љубави... На делима, међутим, видимо како се односе према доброти, милосрђу и љубави: претили су још 1996. да ће владики Артемију сломити кичму.

Моји прогонитељи и ја смо матори људи. Ми ћемо ускоро један по један занемети и преселити се у вечност. Чим ми заћутимо, истина ће васкрснути и проговорити. Тад ће се видети ко су биле моје судије. Тад ће се видети ко је био владика Артемије због кога ме осудише. Што се мене пак тиче, припала ми је част да упознам и духовно се ородим са боготражитељем и богоносцем Његовим Преосвештенством Владиком Артемијем – доследним сином Св. Јустина и верним чедом Светог Саве. Они који прогоне овог праведника, нису достојни да му ремење на обући његовој завежу.

„Борба за веру“: Одлука Великог црквеног суда је ипак коначна.

Грешни Милоје: Да. Они су учинили све што је у њиховој (не)моћи: написали су да сам искључен из Цркве. Али нису Цркву ишчупали из мог срца. Осим тога, нису само они Црква, но Господ, Апостоли, Свети Оци, Мученици, ђедови наши, па тек, тек онда моје судије и ја грешни.

То једно. А друго, и овом пресудом су учинили још једно безакоње, погазивши Каноне, Устав СПЦ и Правила о чему смо разговарали прошли пут. Они су још једанпут игнорисали аргументе и тиме показали своје лице и своју самовољу. Безакоње је њихов стил, смисао, циљ. Они су, тамо они, уобразили, ко њихов „свети отац“, да су „мали богови“. Или, у најмању руку, „божији намесници“. Па им се чини да све могу. Истина, у њих је и погача и нож. Они заиста могу и раде шта хоће. Чини ми се да не могу до кад хоће.

Прогонитељи владике Артемија и његовог монаштва, па и моје маленкости, одавно већ, према њиховим сопственим речима и делима, нису у истој Цркви са Лаосом Божијим. Они казаше да кују завере читаву деценију; они већ петнаест година говоре о ломљењу кичме; они дугорочно планирају како да склоне владику Артемија који им је био препрека за њихову духовну пропаст. Они кажу да су екуменисти; они се моле са јеретицима; они пале свеће по синагогама. Што се мене тиче, нек' им је Богом просто. А теши ме и ово: ваљда је мањи грех пред Богом молити се с владиком Артемијем и носити крст Христов, него клањати се папи и носити папски крст.

„Борба за веру“: Патријарх Иринеј је, уочи мајског заседања Сабора СПЦ, изјављивао да ће се „највероватније на Светом архијерејском сабору у мају расправљати о бившем владики Артемију и његовом изопштењу из Цркве“, и да је изопштење из Цркве нешто што је најтрагичније за једног хришћанина.  Ове се речи, посредно, односе и на Вас.

Грешни Милоје: Да. То је тачно - када би хришћанин, кршењем Канона, Божијих и црквених заповести, заслужио изопштење. Међутим, по мом дубоком убеђењу, за хришћанина је велика срећа (а не трагедија!) кад га прогоне они који својим речима, својим делима, крше Каноне, газе светоотачко Предање, јер су на тај начин de facto они себе изопштили из Цркве и навукли на себе проклетство Светих Отаца.

Не каза ли Господ благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради.

Не желећи да опонирам било коме, лично мислим да је највећа трагедија за једног човека кад изда род свој, кад изда веру своју, кад изда Свете Оце. Јер тиме издаје Христа. Јер тиме издаје себе.

Нека би Господ Бог дао да се ова смутња, да се ови прогони, да се ово човекомрштво, заустави и да се преокрене у слогу, мир и љубав међу нама.

„Борба за веру“: Некада сте примили бројна признања од световних институција и власти, па потом били проглашени за непријатеља.

Грешни Милоје: Никаква одликовања нисам примио као цену по којој бих уновчио своју савест.

„Борба за веру“: Примили сте бројне грамате и похвале од црквених великодостојника, међу којима  и од блаженопочивших патријарха Павла и еп. жичког Стефана, од садашњег владике жичког Хризостома и других. Да ли Вам је у процесу суђења то узето за олакшавајућу околност?

Грешни Милоје: Почаствован сам граматама патријарха Павла, владике Стефана, владике Хризостома и других. Али то ме није усковитлало у славољубље, нити сам то схватио као „сребренике“ због којих бих, попут мојих судија, могао издати веру светих и богоносних Отаца наших. Ако хоћете да будем до краја искрен, рећи ћу вам следеће: највеће одликовање у мом животу је ова пресуда, коју у првом степену потписује г. Милић Драговић, а у другом г. Иринеј Буловић и г. Амфилохије Радовић. Ако другостепена пресуда буде естетски обликована и бар мало писменија од првостепене, урамићу је и ставити испод иконе мог Светог Николе, да сведочи да и у моје време бејаше инквизиције. Иако нисам Галилеј, морам рећи: „Ипак се окреће!“

„Борба за веру“: Да ли Ви заиста мислите да је то највеће признање у Вашем животу?

Грешни Милоје: Да. Нелицимерно. Већа би ми награда припала кад би моје судије повратиле Турке, па да ме удруженим екуменистичким снагама, због моје вере православне,  набију на колац. Или да моју отаџбину покатоличе, па да ме духовна деца „блаженог Алојзија“, моје судије и њихов „свети отац“ окаче на врбу како би могли, без духовних чеда Светог Саве, умарширати у њихову жељену унију.

Али надам се да Бог то неће допустити. Како рече српски песник Гундулић, Дубровчанин: „Коло среће се окреће, / вртећи се не престаје. / Ко би горе, сад је доле / а ко доле, горе устаје“.

„Борба за веру“: Господине Милоје, захваљујемо Вам на овом разговору. Заиста је задовољство разговарати са човеком који је доживео два тешка прогона. Желимо само још да Вас питамо, да ли је ово последњи прогон у Вашем животу?

Грешни Милоје: Знате, казано је само тесан пут води у Царство Небеско.

Ја немам много времена, будући да сам загазио у седму деценију овоземаљскога живота. Зато, не знам да л' ће ме Бог наградити још којом страданијом. Али, сваки човек има избор између Царства земаљскога и Царства небескога.

То је Ђура Јакшић, песнички надахнуто, обзнанио: 

Две преда мном стазе стоје:

Једна с цвећем, друга с трњем...

Ја уступам цвећа стазе

Којима је нога мека;

Нек по цвећу жене газе,

А трње је за човека.

„Борба за веру“: С обзиром да је Ваша супруга Нада, у свом јавном обраћању Вашим судијама (http://borbazaveru.info/content/view/3402/54/), исказала једнодушност и једномислије са Вама,  коме онда уступате цвећа стазе?

Грешни Милоје: Ево, са задовољством, цветне стазе уступам мојим судијама!