Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве

28. мај 2011 - 10:21

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Београду од 16. до 27. маја 2011. године

У Београду, у Српској Патријаршији, одржано је, од 16. до 27. маја 2011. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У раду Сабора узели су учешћа сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве, као и аутономне Охридске Архиепископије на челу са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и митрополитом скопским г. Јованом.

Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео саборним служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, на којој је началствовао Патријарх српски г. Иринеј и извршен призив Светога Духа, Духа истине и мудрости, Којим Црква живи и дела свагда, а посебно на саборима својих епископа. Потом је Председник Сабора, Његова Светост Патријарх, у свом уводном обраћању Сабору указао на нека од актуелних питања живота и мисије Цркве у данашњем времену, времену тешких искушења код нас и у свету, али и времену наде и духовне акције.

У току овогодишњег заседања Сабора Литургија је саборно и свечано служена још два пута - на празник Преноса моштију светог оца Николаја, 9/22. маја, у Карловцима, поводом славе и генералне обнове Саборног светониколајевског храма, и у београдском храму светог апостола и јеванђелиста Марка на празник словенских просветитеља и учитеља, свете браће Ћирила и Методија, 11/24. маја. Литургијског живота Цркве тиче се и најважнија саборска одлука - установљење празновања чудотворне иконе Пресвете Богородице која се чува у Пећкој Патријаршији, сваке године сутрадан по празнику Вазнесења Господњег. Од сада тај празник губи локални, а добија општецрквени карактер. Почевши од најважнијег, богослужбеног аспекта, Сабор се позабавио и питањем предстојећег свечаног обележавања 1700-годишњице Миланског едикта (313.-2013.) у Нишу, родном граду светог Константина Великог, на помесном, свеправославном и свехришћанском нивоу. Сабор је такође упутио писмо Његовој Светости Васељенском Патријарху г. Вартоломеју којим се залаже за што скорије сазивање Светог и Великог Сабора Православне Цркве - наравно, после неопходних припрема, са дужном одговорношћу и у духу потпуне верности светим васељенским и помесним саборима из прошлости.

Саслушавши извештај Светог Синода о његовим делатностима у протеклом периоду и извештаје епархијских архијереја о њиховом раду и о животу Цркве широм света, Сабор је донео одговарајуће одлуке.

На заседању Централног тела за довршење Храма Светог Саве на Врачару, Сабор је са топлом благодарношћу поздравио братску спремност Руске Православне Цркве и велике руске државе да помогну подухват унутрашњег уређења Храма, а после заседања је одслужен парастос његовим ктиторима, задужбинарима, добротворима и приложницима.

Извршена је реорганизација и арондација појединих епархија у Србији, у Европи, у Америци и у Аустралији, а већина упражњених епископских катедри је попуњена, док су за неке, до даљњег, постављени епископи администратори. За епископа упражњене Епархије нишке изабран је досадашњи викар митрополита црногорско-приморског и старешина манастира Острога, епископ диоклијски г. др Јован, а за епископа новоосноване Епархије крушевачке јерођакон др Давид (Перовић), доцент Православног богословског факултета Униврезитета у Београду. Администратор новоформиране Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу биће епископ бачки г. др Иринеј, а за администратора новоосноване Епархије буенос-ајреске, која обухвата црквене општине и мисионарске парохије читаве Јужне и Средње Америке, одређен је митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије. За викарне епископе Патријарха српског изабрани су протосинђел мр Јован (Ћулибрк), са титулом епископ липљански, и архимандрит Андреј (Ћилерџић), са титулом епископ ремезијански. Исто тако, Сабор је умолио Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија да, у својству заменика, помаже митрополиту дабробосанском г. Николају у обављању архипастирских дужности.

На америчком континенту, у резултату арондације, конституисана је Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка, а престала да постоји митрополија либертивилско-чикашка. Притом је манастир Светога Саве у Либертивилу крај Чикага, одлуком Сабора, добио статус ставропигијалног манастира, односно манастира под непосредном управом Патријарха српског. За ново седиште Епархије источноамеричке одређен је Њујорк, односно Вашингтон. Одобрен је допуњени текст Статута Епархије канадске, као и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске.

Одложено је, до даљњег, издвајање нових епархија из Архиепископије београдско-карловачке. Исто тако, са свешћу да постоје очигледни пастирски разлози за обнову древне Рашке епархије, припојене Епархији призренској у тешким временима турског ропства, и да би стално присуство епископа у Рашкој области ојачало видљиво и делатно присуство Српске Православне Цркве у том делу Србије, Сабор је привремено одложио решавање тог питања - док се не стекну сви неопходни услови.

У циљу што успешнијег организовања црквеног живота, Сабор је проширио састав постојеће саборске комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве.

Сабор је, као и сваке године, посветио пуну пажњу црквеној просвети уопште и црквеном школству посебно. Православном богословском факултету Универзитета у Београду поверен је веома одговоран задатак - превођење делâ светих Отаца и Учитеља Цркве са изворних језика и њихово објављивање са пропратним научним уводима и коментарима. Сабор, даље, очекује унапређење сарадње међу високошколским установама Српске Православне Цркве. Изабран је нови ректор карловачке Богословије, протојереј професор Јован Петковић, и донета одлука да се обнови рад призренске Богословије у самом Призрену, с тим да се део њених активности и даље одвија у Нишу. Сабор је препоручио мере за унапређење образовно-васпитног система у богословијама Српске Православне Цркве и мере за улазак богословијâ на територији Србије у просветни систем Србије, а препоручено је и оснивање православних гиманазија и других школа које би радиле под окриљем Цркве, где год је то могуће.

Сабор поздравља враћање верске службе у Војску Србије, као и одлуку Уставног суда Србије о уставности Закона о враћању неправедно одузете имовине Цркава и верских заједница. С тим у вези, Сабор очекује и тражи да се настави примена тог закона, који се сада не примењује иако је важећи и обавезујући, што је неприхватљиво.

Сабор поздравља одлуку државних власти Србије да се Цркви врате матичне књиге које су јој биле одузете после другог светског рата и жели да буду враћене и задужбине и закладе које до сада нису враћене. Очекујући и тражећи потпуно враћање отете црквене имовине, Сабор се заузима и за враћање имовине свим поједницима и установама од којих је она била неправедно одузета. Сабор жали што је суседна Република Мађарска одбила да врати Епархији будимској некадашњу црквену зграду у будимпештанској улици Ваци.

Исто тако, Сабор жали што је дошло до дубоке кризе у односима између Јерусалимске Патријаршије, најстарије хришћанске Цркве, и Румунске Православне Цркве, због неканонског деловања ове последње у Светој Земљи. Нажалост, ни на другим местима јерархија Румунске Православне Цркве не поштује канонски поредак и јурисдикцију сестринских Цркава. У нашем случају, Сабор је захвалан Румунској Православној Цркви за добар однос према Темишварској епархији Српске Православне Цркве и за подршку коју пружа њеном администратору, свештенству и монаштву, чему одговара братољубиви став Српске Православне Цркве према Румунима у српском Банату, али истовремено изражава жаљење и одлучан протест због неканонских упада појединих епископа и клирика из Румуније на подручје двеју епархија у Источној Србији, без благослова и одобрења надлежних епископа Српске Православне Цркве. Уколико не престане неканонско и небратско деловање ових лица, Сабор и Синод Српске Православне Цркве ће предузети све канонске и законске мере да се оно заустави, да се очува вековни канонски поредак и да се онемогући поигравање светињом међуправославног јединства, ма ко био инспиратор и организатор активности које угрожавају то јединство.

Сабор такође дубоко жали што власти Републике Македоније, иако им међународне организације упућују критике због кршења верских слобода и људских права, истрајавају на прогону канонског Архиепископа охридског г. Јована и одбијају да региструју Охридску Архиепископију, аутономну Православну Цркву која је у пуном јединству са свим Православним Црквама у свету. Саборски Оци најоштрије осуђују недавно насилничко понашање према једном архијереју, свештеномонасима и верницима Охридске Архиепископије, и то за време вршења богослужења, у Кавадарцима, подстакнуто и наручено од једног тамошњег епископа у расколу, по његовом сопственом јавном признању. Носиоци таквог нецрквеног менталитета не само што не желе дијалог који би зацелио рану раскола него ту рану још позлеђују, додајући безакоње на безакоње, наносећи огромну духовну штету заведеним верницима и провоцирајући Божју дуготрпељивост и људско стрпљење. Зло рађење, готово суђење, мудро каже народ.

Сабор је са посебном пажњом размотрио озбиљне тешкоће са којима се суочавају Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Православне Цркве које делују у Црној Гори. Претње да ће бити срушена црква Свете Тројице на планини Румији; рушење храма светог Александра Невског и Свете Госпође на Светом Стефану; противправна намера да се Цркви одузму храмови на Ћипуру и на Крушевцу; изјава са највишег државног места којом се Српској Православној Цркви оспорава и правно постојање и право на постојање у Црној Гори, а самим тим и право на имовину; јавно изражене амбиције појединих црногорских политичара да уређују црквена питања и да притисцима, чак претећи силом, манипулишу идентитетом и устројством Православне Цркве у Црној Гори, са нескривеном жељом да је учине инструментом својих политичких замисли; програмско опредељење владајуће црногорске странке, Демократске (!) партије социјалистâ, да агресивно обликује црквени живот православних хришћана у Црној Гори (срећом, остављајући на миру остале Цркве и верске заједнице)... - све то представља угрожавање елементарних људских права и верских слобода, делатно порицање секуларног карактера државе Црне Горе и одбацивање демократског начела одвојености Цркве и државе, као и отворено увођење давно превазиђене социјалне категорије, категорије грађана другог реда, и то на основу верске и етничке припадности. Стога Сабор захтева од државних органа Црне Горе да поштују сопствени устав, као и права сваке Цркве и верске заједнице, па и Српске Православне Цркве, зајамчена домаћим и међународним законима. Била би заиста велика брука и срамота да се по та права и по правду мора ићи у Брисел, Стразбур или Вашингтон.

Сабор је забринут и због тешкоћа кроз које пролази Република Српска, а тиме и Српска Православна Црква у Босни и Херцеговини. Сабор је уверен да и грађани Републике Српске, попут грађана у савремним демократским државама уопште, имају право на слободно плебисцитарно изјашњавање о питањима која сматрају важним јер је то право најизразитији, ако не и једини пример непосредне демократије. Сабор, такође, тражи од свих - како од домаћих политичких структура тако и од релевантних страних чинилаца и центара одлучивања - да поштују Дејтонски споразум и да тако граде дугорочни мир у Босни и Херцеговини.

Особиту забринутост изазивају у душама чланова Сабора непостојање - и после толико годинâ! - условâ за повратак прогнаних и избеглих са Косова и Метохије, ново угрожавање српске имовине и домова, немогућност обнове више од стотину порушених храмова... Сабор подсећа домаћу и међународну јавност на то да би сваки дијалог о Косову и Метохији који би водио ка гажењу Устава Србије и непоштовању Резолуције Уједињених нација број 1244 представљао директно подривање Повеље УН и међународног поретка успостављеног после другог светског рата. Погрешна решења не би била никаква решења него би, нажалост, постала узрок дугорочне - вероватно и трајне - нестабилности, несреће и хаоса у Србији, посебно у њеној јужној покрајини, као и у Југоисточној Европи уопште.

Бригу и тугу чланова Сабора увећава чињеница да је у српском народу више умрлих него рођених, што сведочи о дубини кризе морала и породице, па и вере, без обзира на то што се огромна већина људи код нас изјашњавају као верници. Стога Сабор апелује на савест родитељâ, васпитачâ, државних чиновника и свих оних који утичу на стање у друштву, а епархијама Српске Православне Цркве и подручним им црквеним јединицама свесрдно препоручује да оснивају фондове за помоћ породицама са троје и више деце, да се и превентивно и пастирско-терапеутски боре против неморала, порнографије, наркоманије и свих других духовних пошасти које непосредно угрожавају биће и будућност нашег народа и многих других народа.

За чланове Синода у новом сазиву изабрани су епископи сремски Василије, бачки Иринеј, шумадијски Јован и будимљанско-никшићки Јоаникије.

Доставља: епископ бачки Иринеј

http://www.spc.rs/