Беседа Његовог Преосвештенства Епископа банатског Г.Г. Никанора у манастиру Војловица 20. априла / 3. маја 2011. године Христос васкрсе! Браћо свештеници, драга браћо и сестре, Честитамо и оцу Димитрију и свима вама који дођосте у ову свету обитељ, као и целој Епархији нашој, овај велики празник. Пре свега празник Васкрсења Христовог, а онда и све оне догађаје из живота Христовог, и из живота Цркве, који су се догодили после Васкрса.
Догодило се много тога, много тога важног и значајног за све нас, поготово за наше спасење. Али, да се ништа друго није догодило, него само што је Христос васкрсао, победио наше непријатеље, грех, смрт и ђавола - и тако се приближио нама и ми Њему – било би довољно за наше спасење. Али, Господ је још много тога учинио... Он нам је дао пут и путоказ како и куда да идемо. Сам је за себе рекао да је Он Пут и да нема другога који води ка спасењу; осим Њега и Његовог пута - Његовог пута којим се стиже до Њега. А да не говоримо да су сви Свети, почевши од саме Пресвете Богородице, знајући шта је Бог учинио за нас, пратећи Њега до данашњег дана, до данашњег Светитеља нашег, кога данас славимо, из рода нашег, Светог Николаја Охридског и Жичког - следили га и старали се и трудили, уз Његову помоћ, свакако, да изврше заповести које им је дао. Данашњи велики Светитељ, Николај, из нашега рода, Охридски и Жички, јесте (као што се каже у његовој песми) и Свеправославни, јер сваки светитељ је – светитељ целе Васељене. Поготово у Православљу - целога Православља, јер га прославља цео свет православни, народ Божији; прослављају га, свакако, и они који су можда само чули за Њега... Али ми, који за њега знамо, чије молитве осећамо, непокољебљиво се трудимо и верујемо да нам он својим молитвама помаже. Манастир Војловица, поред других наших светиња где је он био, свакако је једна од оних светиња у нашој Цркви, и у нашој Епархији, која има разлога да на данашњи дан, када славимо пренос његових светих моштију, овде га прослави... Он је тиховао овде, у овој светињи, молећи се за њу да је Бог сачува и верујемо да је она његовим молитвама сачувана, како за време док је он био у њој, тако и после. Јер претило је и искушење велико, да буде порушен, па је сигурно његовим молитвама и Светих Архангела Господ сачувао ову светињу у коју ми сада долазимо, узносимо Богу Бескрвну Жртву и молитве и Њега славимо и прослављамо кроз приношење Њему у част и славу свећу, славско и жито и колач, како би Му са наше стране захвалили. Знамо да је данас централна прослава у манастиру Лелић. Тамо се чувају његове мошти свете, али и у сваком храму, надамо се, Српске Цркве Православне, да се по могућностима тамошњих епископа, свештенства, монаштва... његово име прославља. Данас му се сви обраћамо молитвама. Видимо и сами да је и у његово време великих искушења имала Црква, али их и данас има. Колико може Светитељ да помогне да буде мира у његовом народу, да буде мира у његовој Цркви, да се превазиђу недоумице, непријатности. Сведоци смо да може онолико колико ми, као људи, живећи у телу, тражимо помоћ и од Светитеља и од Самога Господа. Када су Господу долазили родитељи болесне деце, или чак умрле деце, па га питали: можеш ли, Господе, да ми оздравиш дете, можеш ли да ми васкрснеш дете, Господ каже: могу, ако ти можеш да верујеш. Ако ти можеш да усмериш молитву, не зато што ја то не могу учинити без твоје молитве, већ зато да се види колика је вера и молитва твоја. Тако Бог испитује и наше молитве, и наше стање духовно и нашу духовну снагу, колико ми можемо, заједно са Светитељима, да зауставимо и прекратимо, или макар смањимо невоље и недаће са којима се сусрећемо ми као појединци, или ми као Црква у целини. Или, уопште, као народ. Е зато се ми и сабирамо и узносимо Богу молитве, зато ми и призивамо Светитеље у помоћ. А они ће нам, свакако, својом духовном снагом, вером и молитвом помоћи. Зато, браћо и сестре, и у ово време када се наша Црква сусреће са великим искушењима и проблемима, а сведоци смо како и на који начин, остаје нам да се молимо Њему, Богу нашем, преко светих Његових угодника, да сачува све нас у Цркви, и изван Цркве, да сачува свакога човека. Не само да га сачува, него да га спасе. То је молитва Цркве наше. Јер каже Свети Јеванђељист да сви једно будемо. А можемо само ако постоји код нас добра воља, ако постоји искрена молитва и намера да све што чинимо – чинимо у славу Божију. А за ништа друго ми нисмо ни послати на овај свет, и никаквог другог смисла, осим слављења Бога, ми овде и немамо. А како Бога славимо? Свако на свој начин. Некога је Бог одредио да кади, неко Га слави тако што оре, неко што жање, неко тако што рађа, неко што се одлучује да Бога слави у монаштву, неко кроз одређене службе – свештеничку, царску, царинску и све оне службе које постоје. И сви могу да се спасу кроз своју службу, јер је свакоме Бог одредио према његовој способности. Јеванђељска прича о талантима о томе сведочи, само је потребно да не заборавимо и не запарложимо оне дарове дате нам од Бога, већ да их умножавамо и тако ћемо испунити Закон Божији овде на земљи. У сваком случају, Господ је задужио свакога кроз ту службу да брине и о себи и о ближњем. Дакле, у суштини, долазак наш у овај свет јесте слављење Бога, прослављање Његових светих, да и сами будемо прослављени у Царству Божијем. О данашњем празнику, свакако, знају много наши верници... За Епископа Николаја Велимировића је цео свет православни и неправославни чуо. Са њим су многи, још увек живи, разговарали и договарали се; многе је, још увек живе, и крштавао, венчавао ... И таквих има још. А, ето, данас га славе кроз молитве, кроз свете службе и молитвословља. И ми се трудимо, рекох, браћо и сестре, у овом времену, да то чинимо. Чинимо колико до нас стоји, као што је говорио наш блаженоупокојени патријарх Павле; оно што је до нас да чинимо, а Бог ће оно друго додати колико нама треба. Немојмо чинити мање од оног што можемо, а више чинимо ако можемо, а Господ ће се побринути за награду нашу. Хвала нашим оцима, оцу архимандриту манастира Средишта, Нектарију, који је овде са нама данас на молитви, архијерејском намеснику панчевачком са свештенством, који у овој светињи, иначе, богослуже и служе, посебно кад су велики празници, када је отац Димитрије заузет... долазе и помажу му. Захваљујемо им се и овом приликом. Хвала мати игуманији и сестрама из манастира Месић, сестрама из манастира Хајдучице, које су овде са нама данас, и узеле су учешће у појању на Светој Служби. Захваљујемо и братији која овде помаже оцу Димитрију, и свима вама, браћо и сестре, који долазите у ову свету обитељ, у овај манастир наш... Ми смо на путу, ако Бог да, и у преговорима да решимо његов статус; надамо се - заувек. Видећемо, не иде лако, јер ни проблеми са којима се он сусретао нису били једноставни, па сигурно не иде ни сада једноставно и лако. Али, ми се надамо да ће Господ, молитвама Светог Николаја и Свих Светих, и Светих Анђела Божијих којима је посвећен, чувара овога светога манастира и ове цркве и обитељи - људи који овде живе и раде, помоћи нам да то и учинимо. Хвала оцу Димитрију који од како је овде дошао... труди се... и не може се постићи више од овога што је до сада постигнуто, а јесте доста по питању његове обнове. Ради се још, али је урађено, исто тако, доста. Чини се оно што се може. Захваљујемо свима вама, и Богу се молимо да Господ помогне нашем народу, да помогне нашој Цркви, да помогне нашим људима свима, без изузетка. Верујем да смо данас сви сабрани око Светог Владике Николаја и да ћемо се његовим молитвама и даље трудити и живети. Али, и до нас доста стоји... Њему и свима светима у ове дане нека с наше стране буде захвалност, а Господу Васкрслом нека је слава у векове векова. Амин. Христос васкрсе! Срећна слава свима! Транскрипт беседе сачинило Уредништво „Борбе за веру“ |