header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ЕПАРХИЈСКЕ НОВОСТИ arrow Ексклузивно: Јован Павле II није био светитељ
Ексклузивно: Јован Павле II није био светитељ Штампај Е-пошта
понедељак, 13 јун 2011

Да ли Јован Павле II може бити светитељ?

Извор: холандски „Стандард“

Потписници овог текста (Dirk Verhofstadt и Peter Nissen) сматрају да папа није требало да свога претходника прогласи блаженим. Он је био прагматични лидер, са необичним симпатијама и упорно је био селективно слеп.

Карол Војтила, потоњи папа Јован Павле II, ће 1. маја бити проглашен блаженим, што је међустаница до проглашења за светитеља. То што ће прошли папа тако брзо бити уврштен међу блажене и светитеље не треба да нас чуди. Одмах након његовог упокојења 2005. чули су се гласови да га сместа треба прогласити светитељем (Santo Subito!). Ватикан је овај повод брзо искористио да би започео процедуру, не чекајући да прође уобичајених 5 година од упокојења кандидата за светитеља. Тиме ће Јован Павле Други постхумно изнова оборити један рекорд, рекорд који је сам поставио беатификацијом Мајке Терезије 2003, шест година и шест недеља након њеног упокојења. Јован Павле II ће тачно шест година и четри недеље након смрти бити сврстан међу блажене.

Беатификација и канонизација се одвијају према утврђеној црквеној процедури, коју је иначе Јован Павле II 1983. поприлично поједноставио. Део те процедуре јесте истраживање житија и дела кандидата и потрага за показатељима светости. Такође је неопходно да се посредништвом кандидата-светитеља, након упокојења, деси чудо. А то је најмањи проблем: није тешко пронаћи неког ко се на необјашњив начин исцелио након молитве приправнику за светитеља. У овом случају се ради о једној француској монахињи која је као и прошли папа боловала од Паркинсона и која се молитвама Јовану Павлу II излечила. Ово чудо је истраживано од стране комисије којом је председавао лични лекар садашњег папе.

Политичке сврхе беатификације

Амерички новинар Kenneth Woodward у својој књизи Making Saints (Прављење светитеља) пише да светитељи бивају „стварани“. Беатификације и канонизације се не дешавају тек тако. Оне се користе у црквено-политичке сврхе. У случају беатификације Јована Павла II то је више него евидентно. Садашњи папа је скоро четврт века био његова десна рука. Проглашењем свог претходника блаженим папа Бенедикт XVI на одређени начин беатификује и своје поступке, који су у последње време предмет жестоке критике.

То да је Јован Павле II био историјска личност није спорно. Није ни чудно ако узмемо у обзир да је 26 година био на челу највеће религиозне организације на свету. Избор Војтиле 1978. за папу је имао огроман утицај на збивања у источној Европи и Пољској. У исто време цркве у Источној Европи постају значајана сила у отпору против комунистичких режима. У том смислу је папа Јован Павле II био важан фактор у рушењу комунизма, али свакако не и пресудан. Не треба заборавити да су Мађари били они који су као први срушили границе, што ће бити увод у пад Зида.

Да ли је он заиста био светитељ? Римокатоличка црква ће рећи: кога ми проглашавамо блаженим или светитељем, то је наша ствар. Ко не жели да припада нашој цркви, нема шта да се у то меша. Али нама се не чини да то може бити тако. Уврстивши неког међу блажене или свеце, црква поручује: овај човек је живео примерним животом, угледајте се на њега. Питање је да ли Павле Јован II заслужује такав статус. Ако узмемо у обзир да Римокатоличка црква још увек јесте једна од најзначајнијих проповедница морала у свету и броји 1,3 милијарде верника, чини нам се да се подразумева да могућу беатификацију Јована Павла II треба и спољашњи свет критички да размотрити, постављајући питање да ли будући светитељ јесте за углед осталом човечанству. Постоје утемељени разлози због којих одречно треба одговорити на то питање.

Аргументи против беатификације

На првом месту због његове необјашњиве енергије да посвети што већи број људи. Током 26 година његовог понтификата добијено је више светитеља него у четри века пре њега. То само по себи не би био проблем, да одређеном броју крајње сумњивих фигура није дао статус „они које треба следити“.  Међу њима се налази Jozefmaria Escriva, вођа озлоглаше и пра-конзервативне организације Opus Dei, која се опирала иплементацији одредница Другог Ватиканског Концила. Изнад свега је беатификација хрватског надбискупа Степинца 1998. сумњива. Он је током Другог светског рата држао страну тадашњег диктатора и масовног убице Анте Павелића. Процењује се да је он био одговоран за убиство око 800.000 људи, од којих највише Јевреја и православних Срба.

Још необичније је било држање Јована Павла II према тадашњим „теолозима ослобођења“ у Јужној Америци, свештеницима и бискупима који су бранили права сиромашних и борили се против диктаторских режима у оно време. Личности виског морала, Dom Helder Camara, Gustavo Gutierez и Leonardo Boff, који су се оприрали злоделима моћника, су од стране папе позвани да се смире, а неки од њих су свргнути. Под утицајем Војтиле теолози ослобођења су склоњени и замењени „конзервативним“ апостолима који ће беспоговорно следити све што Рим наложи, што ће опет имати несагледиве последице по Латинску Америку.

Трећа грешка који је Јован Павле II починио, јесте његов тврдокоран отпор према употреби заштитних средстава у Африци. Крајем 70-их и почетком 80-их појавила се епидемија Сиде. Милиони људи су због последица те болести умирали. Употреба кондома је драстично могла да смањи смртност, но ипак је црква одбијала да то дозволи. Чак напротив, мноштво црквених представника је тврдило да употреба  кондома доприноси ширењу болести. Такво противнаучно држање цркве и папе је допринело огромном расту сиде и смрти милиона људи.

Четврти и пресудан разлог зашто Јован Павле II не заслужује да буде истакнут као пример, јесте његово неодговорно држање по питању сексуалне злоупотребе у цркви. 30. априла 2001. је потписао писмо које носи назив Motu Proprio Datae Quibus Normae De Gravioribus Delictis, којим потврђује да сви случајеви сексуалне злоупотребе деце од стране одговорних у римокатоличкој цркви треба да буду предати „Конгрегацији за наук вере“ Ватикана и да их треба покрити велом папске тајности. Тиме је Војтила потвдрио уобичајени праксу да сексуална злоупотреба не сме бити пријављена световним судским органима, и да их треба „решавати“ унутар зидина цркве. Овим држањем је допринео да хиљаде жртава буду препуштени њиховој судбини.

На основу ових аргумената, иако његов наследник и дугогодишњи сарадник Бенедикт XVI може још увек да тврди да је Јован Павле II вршио вољу Господњу – а слободан је да каже шта хоће –он апсолутно не може бити пример који остали треба да следе. Војтила је био прагматичан папа, који је за циљ поставио да утврди моћ римокатоличке цркве. То је он и постигао. Али тиме човечанству није учинио услугу. Напротив, многи бедни, оболели од сиде, жртве сексуалног злостаљања сведоче о томе.

(Текст је преузет из холандског „Стандарда“, аутори су Dirk Verhofstadt и Peter Nissen, опрема текста и превод су редакцијски)

Превео: Горан Ковачевић

Извор: Српски Сабор Двери

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 јун 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.