Где је кључ ваших тајни

Док су сумња да тајне службе шпијунирају налоге људи на друштвеним мрежама, све више људи постају „хактивисти” и изражавају свој бунт

Када је недавно оснивач „Викиликса” Џулијан Асанж оптужио „Фејсбук”, „Гугл” и „Јаху” да активно помажу америчким обавештајним мрежама да шпијунирају грађане, многи су се запитали ко заиста има приступ њиховој преписци, фотографијама, подацима и бројним личним подацима који су смештени на друштвеним мрежама и електонској пошти на интернету.

„Фејсбук је нагора машинерија за шпијунирање која је икада смишљена. То је најобухватнија светска база података о људима, њиховим односима, именима, адресама и комуникацији, а све то се налази у САД и америчке обавештајне агенције имају томе приступ”, рекао је Асанж у интервјуу за „Раша тудеј”, додајући да „Фејсбук”, „Гугл” и „Јаху” имају уграђене програме (такозвани интерфејс) који америчким обавештајним агенцијама омогућавају приступ њиховим базама података.

У разговору за „Политику” Кенет Гирс, експерт америчке војске за сајбер-одбрану, у два наврата је избегао директан одговор на питање да ли америчке тајне службе имају директан приступ налозима на друштвеним мрежама и електронској пошти базираној на интернету. Према његовим речима, кад год отварате неки налог на итернету за који је неопходно да унесете своју лозинку, та лозинка се неминовно складишти у бази података те мреже што значи неко може да је искористи.

„Фејсбук, Гугл и Јаху морају да имају вашу лозинку јер како би другачије се потврдило да знате лозинку кад желите да приступите свом налогу. Наравно, питање је како спречити злоупотребе, Осим тога, овим компанијама је неопходан такозвани `бекдор` приступ налозима корисника, јер једино тако могу да побољшавају апликацију”, објашњава Гирс и истиче да мора да се законски уреди праћење на интернету.

Он додаје да више није тешко ни лозинке „провалити”, јер колико год да је лозинка компликована, на откривању комбинације знакова и бројки у лозинки раде компјутери а, како истиче „компјутери се не умарају”. Гирс истиче да је он, ипак, оптимистичан по питању тога да ли је добра или не огромна повезаност која је остварена интернетом.

Док обичне кориснике друштвених мрежа брине како тајне службе могу да користе њихове податке, с друге стране, тајне службе често застрашује то како се друштвене мреже могу искористити не само за мобилизацију људи на политичке промене, попут оних у Египту, већ и за сајбер-нападе.

Безбедносне службе највише брине анонимност и асиметричност сајбер-напада, која се можда највише показала када су финансијске компаније „Виза” и „Мастеркард” биле на удару хакера широм света јер су под притиском америчке владе одбиле да пружају финансијске услуге организацији „Викиликс” која је објавила поверљиве америчке дипломатске депеше.

Интересантно је да у нападу нису учествовали само „професионални” хакери, већ и такозвани обични грађани који су могли свој бунт да изразе тако што би са интернета скинули одређени програм дизајниран за такозвани „ДДос” напад. Они су практично били такозвани „хактивисти”, односно хакери који су активисти за одређену идеју.

Било је довољно да у овај програм упишу адресу сајта компаније коју су нападају и да покрену програм у одређено време у току дана, када и остали хактивисти. Будући да програм умножава број посета са једне ИП адресе, нападнути сајтови бивају преоптерећени и лако буду срушени.

Н. Р.

објављено: 13.06.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Gde-je-kljuc-vasih-tajni.sr.html