Својство најсуровијег рата је – његова неприметност!

Постоји феномен „умног рата“. Ми се налазимо у јеку војних дејстава таквог рата већ више деценија.

Рат је увек „уман“, пошто не представља просто судар државних система, наоружаних народа, борбу нових врста наоружања и тако даље. Рат је увек сукоб воља и умова.

Специфичност данашњице је у томе да су претходни ратови захтевали од зараћених страна напрезање ума паралелно са војним напорима, док данашњи ратови могу тећи без штектања митраљеза и информационих извештаја са фронта.

Не, свет није постао бољи. Слабога ће и данас, у ери загарантованих људских права, згазити или чак и убити, а понекада и исећи на комаде ради пресађивања његових бубрега или срца богатом пацијенту. Али ако је противник јак, потрудиће се да га обману, опељеше, окупирају (у случају да је у питању земља) без иједног јединог пуцња. Ето, такав рат се води против нас.

Нико није објавио мобилизацију, нико није певао: „Устај, земљо огромна“, јер је својство најсуровијег рата – његова неприметност. Метак звижди када пролеће. Радијација не звижди али убија исто тако ефикасно.

Исто тако ефикасно и тихо убијају човека и микроби и вируси. Као и греховна информација.

Греховна информација је истинско оружје за масовно уништење. Ниједна отровна стрела није ушла у људско тело, а опет, човек трули. И као што је својствено труљењу - смрди и човек, сам себе мрзи и ништа му око њега није мило. А ако таквих људи који труле буде много, јако много, онда ће земља коју насељавају бити нека врста санитаријума за губаве. Хитлер је наређивао да се такви неисцељиви болесници стрељају без милости.

Усуђујем се да са страхом нагађам да унуци Англосаксонаца који су судили Хитлеру у Нирнбергу нису много хуманији према жртвама свог пропагандног тровања.

Раније, говоре, када су се пушке чуле, Музе су ћутале. Данас Музе заглушују пушке, а понекада их са успехом замењују. И зашто би се трошили на класичне видове наоружања, попут баналних и скупих снајпера, ако су главе вашег противника испуњене вашим идеолошким производом?

Ако сте успели да непријатељу убаците мисао да је свиња и да живи у прљавштини, а да сте ви бог и да сте у рају, онда ће се ваш непријатељ или обесити од туге или ће пребећи на вашу страну.

Ако сте успели да непријатељу убаците да је живот бесмислена случајност, он ће нешто слично урадити са собом, остављајући вам на бригу своју жену, кућу и земљу.

Ако сте научили противника да данима на максимуму слуша музику коју сте му продали, он ће ускоро неизоставно оглувети што значи да ће бити могуће да се савлада голим рукама. Жена, кућа и имање ће опет остати вама.

Све ово се догађа и чини, златни моји. Врши се чак сваког сата и минута. Зато треба да се пева: „Устај, земљо огромна“.

Када би се говорило о поштеној борби, где се напрежу мишице и пуцају кости, разлога за бригу би било мање. Наш човек иако није див, ипак је још увек снажан и храбар. Боје га се и за то има основе.

Међутим, борба која му је наметнута, тачније, покренута против њега тешко му је схватљива. Он и не сумња да, када му без престанка певају песме на радију, желе да га униште. Управо из тог разлога што са нама свесно воде рат, а ми сам тај рат не примећујемо, ми и губимо непрестано. А то није просто битка за нафту. То је борба за живот.

Треба додати да је рат о коме говоримо изузетно лукав, без принципа и апсолутно без савести. Такав степен одсуства савести не постоји код свакодневног и просечног Џона или Бруса које свуда сусрећемо. Уопште реткост је за човека такво одсуство савести. Сорош је, истина, рекао да је био човек, док није постао бизнисмен.

Рат води умни дух, дух који презире све свето и који мрзи благодат, коме су  људи му исто што и црви на мамцу. Тај дух не води рат само са нама. Води га и са нашим Џоном и Брусом. И нема никакве радости да будеш искоришћен као јарац за разбијање зидина или темељ за Тројанског коња. Међутим, са нама је посебна прича, јер постоје и огромни природни ресурси и нуклеарно наоружање и умеће да се узврати директно у браду и као додатак, из неког разлога, Православље које није нестало, већ је унеколико и ојачало. Тако да режисерски колектив глобалних процеса зна ко не гази како треба у глобалном строју.

Устај, вољена земљо

Умни рат који прати изобиље потрошачких производа и културном експанзијом одвија се свуда. Чистиш тоалет Domestos-ом, пушиш Marlboro и предмет твоје маште је – Honda. То су такође знаци наставка рата, иако не и главни. Твоја деца слушају MTV и знају текстове реп група, али са презиром гледају на Гогоља. Ти и сам ништа озбиљно ниси читао годинама, а на телевизији гледаш само хумористичке емисије и новости. То је већ много озбиљније, јер како је говорио доктор Гебелс, покореним народима треба да се дозволи само забавна уметност. Појешће те, вољени, пробуди се. А што је још горе, могу ући у тебе и коначно овладати твојим унутрашњим светом. Тада ће те самог принудити да прождиреш друге. То је, заиста, још горе.

Раније је појам као „умни рат“ био познат само монасима. И то не свим монасима, већ само поштено монахујућима. И друго, тај склоп речи је звучао помало архаично: „невидљива борба“. Годи слуху, али је неразумљиво.

И ето, тај појам је преживео. Сада основе невидљиве борбе или вођења умног рата, или основе унутрашњег духовног супротстављања (зовите како желите) треба да буду познате најширим слојевима крштеног становништва. Основни курс аскетике треба да се предаје као што су раније на курсевима грађанске одбране људима говорили о нуклеарној експлозији, хемијском нападу и коришћењу биолошких отрова.

Наравно специјални курсеви из ове области су фантазија. Корисна знања и навике духовне самозаштите треба да се предају дедовским тачније светоотачким начином – од свештеника пастви, од родитеља деци, од учитеља ученицима. И још је неопходно активирати се на информационом пољу. То поље и јесте поље битке. Оно о чему је маштао Мајаковски догодило се већ одавно: бајонет је изједначен са оловком. Радио су изједначили са казненим авио-експедицијама, а квалитетне часописе са армијским нападима.

Ја се лично не предајем. Уопште се нећу предати, тим више – без борбе. Тешко ми је да видим Гуливера како служи лукавим Лилипутанцима. Болно ми је да гледам садашњост, знајући прошлост и предосећајући будућност. Зато певам: „Устај, земљо огромна“. Певам тихо, а не на сав глас. Прво, зато што ће онај ко има уши да чује чути. А друго, зато што је наш рат – умни. Немамо разлога да вичемо.

У сарадњи са www.svetosavlje.org

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/teme/serbia/ocima-vere/ocima-vere-umni-rat.php

             Напомена: постављање фотографија у текст наше - прим. "Борба за веру"