Похвала човекољубљу Алојзија Степинца коју је понтифекс максимус изрекао  током посете Хрватској запрепастила је западну јавност и изазвала веома оштре критичке коментаре водећих светских информативних агенција; најангажованија ауторска пера српских „независних“ медија, она  која у сличним приликама  демонстрирају безмало хистеричну осетљивост на  „вређање жртава“ и „величања злочина“, сада су се определила за мук! Да ли само зато што се „папска не пориче“?

Као да већ и само ходочашће на гроб Алојзија Степинца није било довољно жесток шамар „демократском и слободном човечанству“, а жртвама усташког геноцида посебно, папа Бенедикт Шеснаести је током посете Хрватској одржао и потресни говор у славу овог  „душевног“ и „контроверзног“  кардинала са чијим је благословом  на стотине хиљада људи у најтежим мукама окончало живот.

Духовног покровитеља НДХ, папа је, наиме, у говору назвао „бранитељем православних, личношћу узорног хуманизма који се супротставио усташком режиму бранећи Србе, Јевреје, Роме“. Штавише, понтифекс је напоменуо и да је Божји службеник то чинио „патећи заједно са њима“, жртвама  и својим наводним штићеницима, увек и обавезно припадницима других нација и вера!

Речи су папине  „одјекнуле“, а „реципијенти“ јасне поруке Ватикана могли су да се потом питају: да ли ова емпатична беседа наговештава да историја, и када наводи много застрашујућих чињеница и сувих података, заправо лаже и на погрешне трагове наводи или, пак, папа, иако званично незаблудиви, односно непогрешиви, данас не говори истину? Да ли су повесне хронике и небројена трагична сведочанства напросто оклеветала „мученика Алојзија“ и у свести и меморији не само народа на Балкану посејала фалсификате истине? Или је, језиком модерног света речено, први човек Ватикана демонстрирао практиковање својеврсног вербалног деликта, односно „говора мржње“ чијем цинизму премца нема?

ОДБРАНА КРВНИКА И ГЕНОЦИДА

Постављање оваквих питања дабоме да је ризично већ и зато што спорења са догмом о папиној незаблудивости (како се прецизно именује божанска немогућност понтифекса да, попут обичних смртника, уопште погреши) воде изравно на клизав  терен спорења са догмом, што је ломила и обесмишљавала сваку примисао да се папска порекне. Ова догма наиме тврди како папа „као особа“ може и да погреши, те да буде грешником, али да „не може заблудити у питањима вере и моралног наука“ када наступа званично.

О незаблудивости је, дакле, реч. Како Бенедикт Шеснаести у поменутој прилици није говорио као расположени и патетични туриста који је обишао хрватске знаменитости, и тиховао за кардиналом, закључак који би морао да следи гласи: био је у праву!
Западни медији се, међутим, са овим закључком резолутно не слажу. Тачно је, кажу, да папа по својој мисији носи поруке љубави, мира и толеранције, али сада срамно и брутално безобзирно брани крвника одговорног за геноцид. Тако тврде коментатори светских агенција.
„Степинац је подржавао усташе чија је окрутност шокирала и његове нацистичке газде“, примећује коментатор америчке агенције „Асошијетед прес“, док аустријска новинска агенција АПА, између осталог, подсећа да „’Енциклопедија Британика’ наводи да је стравичност масакра над Србима надмашило само масовно уништење пољских Јевреја у нацистичкој Немачкој.“ Ова агенција такође упозорава да се докази о сумњивој улози Степинца могу наћи у документацији из Другог светског рата, те дословно каже „и то не из архиве каснијих комунистичких власти, већ из немачких и италијанских архива“.

НЕОСЕТЉИВОСТ ПРЕМА ЗЛОЧИНУ

Папа јесте Немац, али можда није завиривао у  респектабилне националне архиве своје државе које документују како су, и зашто, кардинал Степинац, а и Ватикан, умешани у један од најгнуснијих злочина почињених у Другом светском рату, те је стога, услед необавештености, заблудео.

Заблудео је и заборавио се умни поглавар католичанства чак до манира који се у појмовнику модерног света сада такође разуме и усваја као својеврсна догма. Реч је, разуме се, о говору мржње, односно нецивилизованом и у демократском неолибералном и слободном свету нимало пожељном маниру просуђивања које дубоко вређа осећања неких група, народа и појединаца. Можда неочекивано, али папа Бенедикт се са неколико реченица у славу Степинчевог „човекољубља“ и посебно хришћанске љубави према Србима, Јеврејима и Ромима, занавек уписао у беседнике изравног говора мржње. Јер, није ли говор мржње дефинисан као излагање „мотивисано предрасудама или нетрпељивошћу упереним против одређених група (верских, националних, полних, на пример), које за последицу има подстицање и подстрекивање мржње и злочина…“ Није ли извесно да у овом времену „посредством масовних медија поруке великом брзином долазе до огромног броја реципијената“? Као и да се „због самосталног живота речи у јавној сфери, мора водити рачуна о одговорности оних који их изговарају“.

Тешко да би се човеку таквог знања, обавештености, образовања и моралне доследности, између осталог и у служењу идејама своје младости, као и привржености својим савезницима у другом светском рату, о Степинчевој невиности изговорене речи могле тек тако омаћи. Упућенији у појединости из живота овог папе чак кажу да Бенедикт негује своје сећање и да код њега није пресахла дубока захвалност  и поштовање према онима  који су и под Стаљинградом били уз армију којој је и сам папа припадао.

Поруке које је ових дана папа послао могу имати тешке последице, оне су мотивисане предрасудама (или „незнањем“, свеједно) и доспеле су до огромног броја људи. Хоће ли сви они показати критичност и трезвеност коју су у просуђивању понтифексових речи већ показали многи западни новинари?

Тешко да је тако. Вероватније је да ће бар део уважене јавности којој је овај говор био упућен, пре разумети како Степинац није злочинац, већ мученик. Необично је што управо тако – као да су у речима папе Бенедикта спознали откровење, а не спорну мисао, реагује и готово сва слободно мислећа јавност српских медија. Напоменимо да то посебно збуњује у случају вазда ангажованих и борбено критички настројених аналитичара из корпуса тзв. „друге Србије“, традиционално тако болно рањивих на „вређање жртава“ и „неосетљивост према злочину“. Или се то односи само на жртве и злочине са тачно кодираним националним предзнаком, и у једном и другом случају? Како папа са тим нема „ниш“, то папино их се, видимо,  и не тиче.

http://www.pecat.co.rs/2011/06/papa-i-srbi-usta-puna-nezabludivosti/