header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Eп. Василије (Качавенда): Дух Свети бира патријарха
Eп. Василије (Качавенда): Дух Свети бира патријарха Штампај Е-пошта
недеља, 26 октобар 2008

ИНТЕРВЈУ СА  ВЛАДИКОМ  ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИМ ВАСИЛИЈЕМ

Интервју са Преосвећеним Владиком зворничко-тузланским Господином Василијем поводом 30 година Његове архипастирске службе

Бијељина, 26. октобар

                Извор: видовдан.орг

На овај интервју са Његовим Преосвештенством Редакција сајта се одлучила јер се ове године навршило 30 година епископске службе Преосвећеног Владике.

У име Редакције са Владиком зворничко-тузланским Господином Василијем разговарао је Уредник Информативне службе Марко Данојловић.

Марко Данојловић: Преосвећени Владико реците нам нешто о вашем дјетињству? Шта вас је то конкретно и када привукло монаштву?

Владика Василије: Рођен сам у Сарајеву, у предвечерје другог свјетскот рата, 19. децембра 1938. године. Потичем из градске породице која је имала патријархални начин живота. У мојој породици се Бог славио, постови постили и молитва је била свагда присутна. Дом мога дједа и баке, у коме сам живио са мојим очухом, мајком, братом и сестром био је дом у коме се ишло у цркву. У цркви сам осјетио мирис тамјана, али на тај начин да је мој поглед ишао стално горе, ка небу. Доживљавао сам сваки одлазак у цркву као сусрет са Богом, али на један специфичан начин како само дијете може то да осјети у својој души. Са великом пажњом сам слушао свештенике који су говорили и проповједали о слави Имена Божијег, а нарочито је на мене оставио велики утисак покојни протојереј Љубомир Дучић, парох добојски, који је био анђео у тијелу људском, ревносни слуга Божији. Он нас је окупљао у оно вријеме и држао нам вјеронауку у цркви. Потом је у Славонском Броду покојни протојереј Жарко Косић наставио истим путем да развија у мени љубав ка Богу и његов дом је увијек био отворен за нас дјецу као за његову рођену. Ту смо се дружили чистећи богомољу, учећи појање на богослужењима, играјући се.

Шта је мене као дијете од једанаест и по година, из градске породице којој су комунисти одузели све осим душе, нагнало да одем у манастир?

Као дијете био сам врло несташан. Када се деси неки проблем, када се разбије прозор, откине грана трешње, итд. ... одмах би говорили: „Ево, онај ' рсуз од Качавендиних опет.“ Био сам немирно, живо и темпераментно дијете тако да сам практично побјегао од куће. Моменат када сам се одлучио на то био је након упечатљиве проповједи мога проте у Славонском Броду који је говорио о Растку, о дјетету које је отишло у манастир. Прота је то тако раскошно причао, тако убједљиво да ми је то био мелем за душу и тада сам одлучио да идем у манастир. Тада је међу омладином било актуелно бјежање у иностранство.Кренуо сам из Славонског Брода са једном групом старијих од мене који су кренули да побјегну за Аустрију и Италију, али из сасвим других потреба. Ја нисам ишао тамо гдје су они кренули, него у манастир. У Загребу сам се обрео у парку пред жељезничком станицом са торбицом и ту сам заспао на клупи. Полицајац ме пробудио и рекао ми: „Дечко исправе.“ Ја му тада дам школску књижицу, а он ме упита куда идем? Кажем му да идем у манастир Лепавину, а он ме упита да ли знам када имам воз? Ја гледам, а он ми рече у колико сати тачно креће и упозори ме да не закасним. Био је август мјесец, пред Преображење Господње, када сам прешао манастирски праг. Тада се вршила пшеница. Долазила је вршалица. Јавим се ја игуману, а он ме посла да се пресвучем и доведоше ме да радим. Поставише ме на мјесто испод вршалице гдје пљева излази, на најгоре мјесто. Ту ме ударио у главу онај дреш. Све сам послове радио у манастиру и никада ми то није било тешко као што никада нисам помислио да напустим манастир.

Једнога дана дошла је моја тетка и када ме је видјела како сам одрпан хтјела је одмах да ме води кући. Мислила је да је ту школа, а ја који никада до тада нисам ушао у свињац или шталу ту сам хранио свиње и краве.

Касније је сплетом околности мој игуман отишао из овог манастира, а ја сам отишао у манастир Ораховицу гдје сам провео годину и по дана. Након тога, по Божијем промислу, дошао сам у манастир Озрен и ту сам се и замонашио. Потом сам добио позив у војску. Тамо су покушавали да ме психофизички сломе на све могуће начине јер сам био монах. Колики је нонсенс све то било говори да су ме у војску позвали, а да нисам имао пуних осамнаест година. У војсци сам служио понтоњерију. Свашта сам преживио у Брозовој ЈНА од стране мрзитеља Цркве, православља и српства којих је у армији било 90 %. Богословију сам завршио у Призрену, а Богословски факултет у Београду.

Марко Данојловић: Који духовници су на вас оставили највећи и најснажнији утисак у вашем монашком животу?

Владика Василије: Споменуо сам ову двојицу прота, а поред њих несумњиво је то био мој игуман у манастиру Лепавини, покојни Самуило Врачевић, затим игуман манастира Ораховице, Милутин Амиџић, јеромонах Василије Мандић у манастиру Ораховици, мој велики духовни старатељ игуман архимадрит Серафим Љубојевић, настојатељ манастира светог Николе на Озрену, и разумије се, блаженопочивши Владика зворничко-тузлански Лонгин.

Марко Данојловић: Изабрани сте за Епископа 1978. године. Како сте се осјећали тада?

Владика Василије: У том моменту било је помијешаних осјећања. Било је радости, али и страха. Страха јер сам се питао да ли ћу ја то моћи издржати?

Епископство сам одувијек сматрао служењем Богу и роду, а не као неку нарочиту част. Тако се према овој дужности односио владика Лонгин и то је имало утицаја и на мене. Плашио сам се да ли ћу успјети носити то бреме јер то су била тешка времена за Цркву, а ја сам увијек био темпераментан и стално сам био на оку разних властодржаца. Међутим, непрестана молитва Господу Богу и Мајци Божијој давала ми је снаге свакога дана и ево ме овдје гдје јесам.

Марко Данојловић: Ове године навршило се тридесет година Ваше Архипастирске службе. У тих тридесет година Епархија зворничко-тузланска доживјела је духовни препород и спада у ред најсређенијих Епархија у СПЦ у сваком погледу

Владика Василије: Да, јесте доживјела препород, али не само мојом заслугом. Првенствено је то вољом Божијом који је наградио ову епархију са свим они што се даје народу жедном Бога. Моје часно свештенство и монаштво, које и данас носи један велики терет у нашој Светој Цркви, је на првом мјесту заслужно. Оно је то које проповиједа Христа васкрслога у својим парохијама и које подиже нове богомоље. Ја могу за себе да кажем да сам давао смјернице и упуте као и да сам благосиљао и освећивао Цркве, али њих су подизали моји свештеници, калуђери, калуђерице и вјерни народ. Они су ти који су са Божијим допуштењем и на Божијем путу извршили препород.

Марко Данојловић: Недавно сте добили високо признање Руске Цркве,орден светог Сергија Радоњешког, којим Вас је одликовао Његова Светост Патријарх Алексеј II. Реците нам нешто више о томе као и односима Српске православне цркве са Руском православном црквом и нашим студентима који похађају руске и украјинске Духовне академије?

Владика Василије: Наша црква има добре односе са свим помјесним црквама. Ја бих рекао да има добре односе и са свим осталим вјерским заједницама. Што се тиче односа са Руском Црквом, одувијек сам цијенио руску духовност и гајио сам жељу да одем и богословски се образујем на некој богословској школи у Русији, али у времену када сам похађао школу то је било немогуће. Од митрополита загребачког Дамаскина сам добио доста духовних усмјерења пошто је он завршио Кијевску духовну академију. Он је био један велики интелектуалац и духовник. Данас на просторима Русије има доста наших студената из моје епархије и ја сам поносан што се они духовно усавршавају под сводовима руских и украјинских светиња и Духовних академија.

Што се тиче ордена који сам добио, заиста је то високо признање и могу да кажем, а није ми баш то на похвалу што ћу рећи, да сам са радошћу то доживио и прихватио.

Радостан сам тим више што је то орден једне Свете велике Руске цркве која је пропатила много, неупоредиво више него ми у СПЦ, а посебно ме радује што сам тај орден добио из руке Патријарха Алексeја II који ми је упутио ријечи пуне братске љубави и захвалности.

Срећан сам што постоји такав мост између наше и руске сетринске цркве. Када одем у Русију, на изворима вјере православне, ја душу своју нахраним. Нека ме топлина огрије на светињама Москве, Кијева, Санкт Петербурга... Када посматрам вјерни народ руски и када видим да се у Цркви моле сви, и млади генерал, и војник, и полицајац и сав вјерни народ, моју душу милина обузме и ја се тада још усрдније молим да и мој српски народ буде још чвршћи и јачи у вјери праотаца својих.

Марко Данојловић: Непрестано у својим бесједама истичете значај Косова и Метохије за српски народ и вјеру нашу православну.

 Владика Василије: Косово је душа наша непреболна, зјеница ока нашега, оно је наше, како каже Његош, грдно судилиште. Косово је испит наше савјести, зид плача српскога народа као што је зид јерусалимског храма за Јевреје, наша колијевка и наша пјесма недовршена. Оно је наша пјесма са којом смо се будили и полазили на починак када су нам наше мајке и баке пјевале о храбрости српских јунака који су бранили прије свега крст и вјеру православну. На Косову и Метохији можемо сагледати шта значи храброст, чојство и јунаштво, а шта значи издајство. Ту можемо гледати себе какви смо, какав је наш живот, куда ми то идемо? Тамо је коријен нашега живота на чијем стаблу гране почињу да се суше, али је стабло јако, стамено и са дубоким коријенима и ми чврсто вјерујемо да је Косово било српско, да јесте и да ће остати српско. Оно је стално у нашим молитвама и мислима. Лучоноше свјетлости Православља, часно монаштво и свештенство су истински јунаци не само вјере наше него и цијелога свијета данас. У молитвама су нашим храбри православни Срби који су остали да живе и чувају цркве, манастире и светиње, огњишта и гробове својих предака.

 Марко Данојловић: Омладина је данас изложена све већем штетном утицају секти, а такође је и све више подложна алкохолу, дрогама, нарушеним унутарпородичним односима. Која је ваша порука омладини, на који начин да се чува од ових порока?

 Владика Василије: Све ове пошасти које сте набројали су продукт нехришћанског запада. Када се изгуби прави смисао живота, када се не мисли о смислу живота,о Богу као једином истинском смислу живота нашег, онда долазе ови пороци који убијају душу и тијело под велом лажног храњења душе и тијела. Дрога је продукт једног широког механизма у овом времену глобализације нарочито међу народима који су у транзицији. Систем глобализације је такав да жели да разори све оно што је јединствено било у роду нашем. Жели да разори љубав нашу према Богу и љубав једних према другима и да нам понуди лажна тјелесна задовољства преко ових порока који убијају тијело и душу као и преко вукова у јагњећим кожама, тј. секти које убијају душу такође. Да ли је смисао нашега живота у овим пороцима или је смисао нашега живота да будемо храбри у времену и простору у коме живимо и да истрајемо на путу Господњем? Данас је вријеме када морамо да покажемо да смо спремни за праве идеале, за идеале Царства Небеског. Омладина треба да схвати да јој правога смисла живота нема без Бога и помоћи Божије и његових светих. Зато поручујем омладини да непрестано проучава науку за вјечни живот, науку Христа Господа и да проучавајући ту науку стиче знање како би имало духовна усмјерења у ситуацијама када би неко могао да их поколеба у боготражитељском путу. Православна омладина мора да враћа залуталу браћу и сестре на Христов пут. Без живота са Црквом и у Цркви тј. са Богом и у Богу, без заједништва са Богом у светој евхаристији, без исповиједања гријехова својих нема смисла живота на овоме свијету.

Марко Данојловић: Свједоци смо различитих схватања догматских и канонских питања у цијелом Православљу, а ово је присутно и у Српској Православној Цркви. Како Ви гледате на ова питања?

Владика Василије: Теологија је наука о вјери, о ријечи Божијој, али ми смо грешни људи и када разговарамо о неким теолошким питањима то треба да прође кроз филтер у православној цркви. Мора да прође кроз филтер будућег Васељенског сабора. Не може свако у Цркви да своје сагледавање капиталних питања износи као правилан став Цркве. Став појединца није став Цркве. Има у Цркви оно што се може мијењати, а има што се не може и не смије мијењати. Потребне су реформе у Цркви, али реформе догматских питања се не могу и не смију мијењати јер све оно што су устројили Васељенски и Помјесни сабори јесте наш чврст ослонац на путу ка спасењу. То је наш видљиви путоказ који путем треба да идемо.

Марко Данојловић: Како оцјењујете, као члан Међурелигијског вијећа БиХ испред Српске православне цркве, досадашњи рад овог вијећа? У Федералном дијелу Босне и Херцеговине се скрнаве и руше православне светиње и то се непрестано понавља.

 Владика Василије: Међурелигијско вијеће је институција створена од стране међународне заједнице са циљем да се људи зближавају. Ми који живимо овдје на просторима Босне и Херцеговине, представници четири конфесије, нисмо недоношчад. Наше цркве и вјерске заједнице имају своју вјековну традицију и свој вјековни ход и мислим да нама нису потребни ментори. Ми сами можемо да изграђујемо пут истине и живота. Што се тиче скрнављена светиња у Федералном дијелу, може се рећи да светиње руше они који не вјерују у Бога јер им смета Бог као ауторитет који се противи њиховим злодјелима. Ово не смије да нас деморалише него морамо тражити од Господа да нам дода вјере и помогне нам. Зло рађење-готово суђење. Можемо од овоземљских судова избјећи казну, али има суд који се не може поткупити и избјећи и тамо је Судија који је неподмитив, а Његов суд је праведан.

Марко Данојловић: Свети Архијерејски Синод објавио је да је Његова Светост Патријарх српски Господин Павле поднио молбу Светом Архијерејском Сабору да му дозволи повлачење из активне службе. Натписи и нагађања у дневним новинама не престају. Много је произвољности. Шта је Ваш став?

 Владика Василије: Противим са да отац породице духовне, у овом случају Његова Светост Патријарх српски Господин Павле, буде пензионисан по доказаној немоћи, али у случају када је наш најсветији Патријарх Павле који је један горостас духовног живота, једна личност која живи за Христа и у коме по ријечима апостола Павла живи Христос, дошао до спознаје да се повуче са дужности коју обавља у светој цркви онда је то само показатељ да је он још већи човјек и да је он заиста тај који жели добро својој светој цркви и своме народу. То вам је као када добар домаћин у кући осјети да је немоћ у њему, онда он дом свој препушта своме сину или синовима да они воде тај дом. Ово је један свети чин од стране нашег духовног оца. Ово је доказ да је наш Најсветији Патријарх свјестан своје физичке немоћи, али исто тако чврсто вјерујем да је његова душа веома јака и да његове молитве за све нас неће никада престати. У средствима информисања има толико произвољности и нагађања, толико непознавања елементираних момената из живота цркве.

Они заборављају или уопште не знају да Дух Свети, да Бог, Света Тројица, бира једнога од кандидата, чија су имена подијељена у три коверте, који ће бити духовни предводитељ Свете Цркве и који ће бити 45. насљедник на трону Светога Саве. Нема ту лобирања, како се често пише по медијима, нема ту кланова, како они воле то да називају.

Према томе, нека се ти којекакви чланкописци баве другом проблематиком у животу наше државе и нашега народа, а нека Цркву пусте да она у светој традицији бира себи духовнога поглавара и нека се наш народ моли да сила Духа Светога сиђе на најбољег у овоме времену како би постао духовни предводитељ и национални ујединитељ нашега народа.

 Марко Данојловић: Преосвећени Владико хвала Вам на овим ријечима и времену које сте нам посветили.

 Владика Василије: Богу слава и хвала и милост Божија нека је на свим људима и нека их води међусобном разумијевању и поштовању.

 http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?t=5220

Последњи пут ажурирано ( недеља, 26 октобар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 61 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.