Архимандрит Јован (Крестјанин), Псковско-Печерски намастир (28. 5/10. 6. 1990):

...″Нешто свештенотајно, нешто што је скривено од многих људи, о чему Господ говори: ви можете много у свету који вас окружује да распознате по овим или оним знацима (Лк. 12,56) – догађа се у животу. А зашто ми не распознајемо знаке времена? Управо на то распознавање знакова времена се и односе речи благодатног светолника Свете Атонске горе преп. Нила Мироточивог који је рекао да се ближи време (он потврђује да ће се то догађати на очиглед свих људи, а не појединаца), када ћемо осетити брзо протицање времена.

А ми из Светог Писма знамо да ће ради изабраних својих (речи Самог Бога) бити скраћени дани нашег земаљског путовања и нашег живота на земљи. И преподобни је рекао да ће година бити као месец, месец као недеља, недеља као дан, дан као час, а час као минут. Убеђивати било кога – узалудан је губитак времена, а ми се очигледно све више у то убеђујемо: и они који су већ у старијем животном добу, и ви сви који стојите под сводовима светог храма. Време је имало своје границе. Јутро је имало своје границе, подне такође, дан и вече, и ноћ. Невидљиве границе. И као да је неко лагано окретао ту казаљку времена на бројчанику часовника. Сада тога нема. Устајемо кад сване, одлазимо у поноћ на спавање, и непрестано осећамо да нисмо извриши ни мали део онога што је требало да извршимо. То значи да се ове речи сада очигледно испуњавају.″

(1991):

″И тајна безакоња добија на снази управо зато што је најзад ослабио наш отпор према њој, наш појам о њој. Ми у свом самозаваравању заборављамо Бога, заборављамо небо, заборављамо вечност. На основу овог потпуног урањања људи у телесни живот шири се свеопшти разврат. Деца зачета у безакоњу, долазе на свет болесна, од рођења испуњена духом злобе, често она лукавством надмашују одрасле. Деца, не знајући за дечију простодушност изигравају одрасле, путем наркотика она траже нарочита виђења и доживљаје, често налазећи у њима смрт. Младићи и девојке, без икаквог појма о невиности и чистоти, тону у блато и такву прљавштину о којој је страшно и срамно говорити. Дрога за многе постаје једино реалан живот. А демонска бука која продире у наше домове са телевизијских екрана, заглушила је и заглупела све, и старе и младе, увукла је све у паклени вртлог, поробивши душе насиљем. А ми, без размишљања, што знамо, добровољно, пуштамо у своје домове телевизијске чаробњаке свих врста и учимо се од њих како да што брже и што сигурније и неповратно погубимо душу. Ланци, исковани од таме издаје, гордости, лажи и охолости, све јаче спутавају наша срца, свезују наш ум, руке, све наше биће. А ми постајемо неспособни за било шта добро. Светли анђео – чувар стоји подаље, оплакујући наша срца, која су постала играчка демонска.

Већ сада слушамо и читамо у штампи о свакаквим појавама и знацима час на небу, час на земљи: о светлећим летећим објектима, о ″добрим″ ванземаљцима, о разним створењима која улазе у живот наших савременика, намећући им одређене норме живота и понашања, и то не само у помислима, већ видљиво, делом, чинећи лашна чудеса, привикавајући оне који саблажњавају на потпуну послушност себи. Постоје чак и случајеви самоубиства које је учињено по наговору ових ″душебрижника″. И никога не узбуђује ова навала, ни у чијој глави се не јавља мисао: ″А одакле су они? Одакле су дошли и где су били раније?″ Али чак и ако би неко све ове појаве у истој тој штампи назвао својим именом, и рекао да су то демони који се играју помраченим обезбоженим светом, читаоци ипак не би имали способност да схвате шта носе у себи све те појаве и игре. А нове, тек скоро откривене, способности исцељења духовним ″видовњаштвом″ и екстрасензориком код многих људи различитих узраста са различитим образовањем? Од ученика који на једвите јаде усваја школски програм, до професора универзитета, од домаћице до широко образоване даме. Запањујуће је да сви они, иако не поседују никакво знање из области медицине, прихватају откриће као дар с неба. Какав дар? Од кога и зашто, шта може он донети ″лекару″ и болеснику? ″Лекару″ ће донети демонску гордост, а његовом пацијенту – поремећај свих душевних и духовних снага – опседнутост.

Све је то, драги моји, знак времена. Све то значи да се хришћанство као дух, на начин неприметан за сујетну гомилу која служи свету, удаљава из људске средине, препуштајући свет коначној пропасти. И у свима који живе на земљи настаје у наше време предосећај надолазеће катастрофе, али човечанство, мучено тешким предосећањем неће да се заустави, да се замисли, да схвати шта се са њим догађа. ђаволске силе су поробиле ум и срце оних који живе у греху који је понизио и унаказио човека у тој мери да је овај престао да види Бога, он више не може да се исправи да би његов ум био обасјан светлошћу Божанске Истине и да би тама ишчезла.

(14/27. 10. 1991):

″Ево, и у наше веома, сложено и тешко време, када је ново паганство поново зеслепело свет, не указује ли се пред нама ново иконоборство? Иконе се сад не уништавају, њих скупљају, праве од њих колекције, али једни виде у њима само лепоту старине – егзотику, други се одушевљавају професионалним савршенством израде, трећи светогрдно покушавају да их претворе у сребро или злато (за продају, нап. прир). Није ли то богохуљење!? Они држе у рукама иконе, али не знају да Дух Свети, тражећи у власницима иконе живе одуховљене храмове, достојне да се у њих усели светост, не нашавши такве – одлази. И доноси о њима жалосну пресуду: ″нема онога који разумева, нема онога који тражи Бога… И гнев Божији пребива на њима″. Драги моји, није ли то страшно? Оно што треба да освећује човека, чини га још грешнијим, додајући осталим греховима тежак грех вређања Светог Духа. И Дух Свети се удаљава, а човек постаје слеп, и више не може да види Божија чудеса.
Сада… страшнији од таласа светског потопа који је својевремено истребио људски род, поново иду на свет таласи лажи и таме, спремни да прогутају свет, да истребе веру у Христа, да истребе Његово учење. И једино спасење наше – наш Ковчег – је Света Црква коју на њеном путу воде небеска светила – списи светих Божијих угодника. Не занемаримо тај Ковчег; не поколебајмо се сумњом и гордошћу у односу на смирену послушност истинама Цркве; не укрцавајмо се на друге бродове, оштећене лажним учењима; не отпадајмо хладноћом и колебљивошћу од руководства Светим Писмом и спашћемо се!″

(1991):

″Сада настају такви дани да се хришћанско име чује свуда, отвара се чак и више храмова него што има верника. Али не журимо да се радујемо, јер често је то само привид, јер унутра нема хришћанског духа, духа љубави, Духа Божијег који ствара и даје живот, већ тамо влада дух овога века – дух подозривости, злобе и раздора. Духови преваре и демонска учења су већ отворено продрли и у црквену средину. Свештенослужитељи, црквени народ, допуштајући себи да воде свој живот у похотама својих срдаца, истовремено се молећи Богу и радећи за грех, добијају за то одговарајућу награду. Бог их не чује, а ђаво кога не спутава сила Божија, чини преко прелашћених своја гнусна дела.

Како да живимо на овој земљи препуној зла? Слушајте пажљиво. Свети Игњатије нам одговара: ″Они који заиста буду радили за Бога, благоразумно ће се сакрити од људи и неће вршити међу њима знаке и чудеса. Они ће поћи путем делања прожетог смирењем, и у Царству Небеском ће се показати већим од отаца који су се прославили чудима″. Драги моји, ово је за нас изузетно важна мисао! Чувајте се галаме, чувајте се спољашњег делања, чувајте се свега онога што вас лишава смирења. Тамо, где нема смирења, тамо нема и не може бити истинском угађања Богу. Сад је време, када су нестали благодатни руководиоци истински духовног живота. Сада је безбедније руководити се Светим Писмом и списима подвижника у побожности. Господ је и овде дошао у помоћ ″малом стаду″ које Га тражи. Књиге истинских духоносних отаца поново су угледале свет, поново су дошле верницима. Читајте св. Теофана Затворника, настојте да разумете прочитано, и вражја лукавства неће дотаћи вас који следите његове савете. А ево последње речи нама који живимо у овако тешка времена. ″Отпадништво је допустио Бог; не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком… Повуци се, сачувај се од њега сам; и то је за тебе довољно. Спознај дух времена, проучи га да би колико можеш избегао његове утицаје″ (Св. Игњатије Брјанчанинов – прим. саст). Драги моји! ″Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не артујемо против крви и тела, него против поглаварстава и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју″ (Еф.6,11-12).

(19. 10/1. 11. 1992):

″Први свет је пропао у потопу, потонувши у безбожности својој, јер је из свог живота протерао Бога. Други свет нагомилава и скупља пламено угљевље, већ припремивши такву количину огња да је, запаливши је, она у стању да прогута свет и све зло у њему. А предосећање да смо ми савременици ″последњег времена″ осећа се у ваздуху. А процес отпадања од Бога непрестано расте у наше време, а тиме се приближава завршетку оно што је прдсказао Господ Исус Христос да они који слушају неће чути и који виде неће разумети оно што се збива. И опет се испуњавају пророчанства: ″Слушаћете, али нећете чути, и очима ћете гледати, али нећете видети″ (Ис.6,9)″.

(25 5/5. 6. 1992):

″Драги моји, у наше време не сме се живети неразумно! Све нас, чак и оне који су одавно у Цркви, искушава сада снага ″нове религиозне свести″ лажне хришћанске духовности. И у свему томе јавља се апокалиптичка слика ″великог отпадништва″ које ће захватити сав људски род пред крај света о којем нам сада Господ напомиње свакодневно″.

(2/15. 3. 1992):

″И ако ми данас видимо земаљску Цркву клонулу и оптерећену невољама и несрећама свих врста (а то је скоро непрестано стање Православне Цркве од њеног оснивања), и чини нам се: имамо ли се чему радовати? Онда знајте, драги моји, Победа Православља и у Цркви празноваће се увек, јер то није славље због победе видљиве славе Православља, већ због оног јединог што даје свету живот, а што не могу сада одузети више никакве спољашње несреће и никакви непријатељи – то је победа Божанске Љубави према свету и вечни живот света у тој Љубави и љубављу. А нама, свакоме од нас, преостаје само питање – да ли ћемо ми бити учесници те Божанске Љубави? Да ли ћемо сачувати себе и да ли ћемо сачувати за своје потомство оно што нам је дао Сам Христос и што су пренели у Његовој чистоти верни следбеници Цркве?″

(16/29. 11. 1992):

″И није случајно, драги моји, то што у страшно апокалиптично време песледњег раздобља постојања света милост Божија пружа руку човеку који тоне″