header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow УВОДНА РЕЧ arrow Владимир Димитријевић: Црна Гора између Ватикана и НАТО-а
Владимир Димитријевић: Црна Гора између Ватикана и НАТО-а Штампај Е-пошта
уторак, 05 јул 2011
       Ватикан је од 1943. године у савезу са Вашингтоном и помаже Империји у остварењу глобалистичких геополитичких циљева. Од Пакта Реган-Војтила, који је био увод у рушење Источног блока, па све до данас, циљеви ове осовине су заједнички. Зато и Црној Гори пре уласка у НАТО претходи конкордат с Војтилиним наследником

Све личи на лудило: Црна Гора нема историјске везе са Србијом, него је у питању некаква Дукља (Диоклитија, једна од области Римског царства); Црногорци су, у ствари, „Црвени Хрвати“ (ево, сад неки институт за генетику из Канаде доказује да Црногорци имају хрватске гене); српско национално осећање у Црну Гору је унето насилно, преко „православне инквизиције“ Светог Саве… Црногорци имају своју Самосталну црногорску цркву, коју води распоп Мираш Дедејић. Њега ниједна Помесна црква не признаје, али му је зато которски дон Бранко Сбутега давао свесрдну подршку и помоћ, тврдећи, у оквиру те помоћи, о католичком Божићу 2004, у листу „Данас“, да Србија и Црна Гора не треба да буду заједно.

Онда се измисли црногорски језик, а прогањају се они који ту кривотворину не признају. Па се све што је српско прогласи антицрногорским, а Његош геноцидним идеологом етничког чишћења. Па се у уџбеницима историје појави тврдња да је Србија 1918. године окупирала Црну Гору. Па онда мр Ванда Бабић објави студије извесног Вулићевића, који је пре више од сто година доказивао да су староседеоци Боке Которске били Хрвати… Па онда владајућа партија Црне Горе 2011. године себи да у задатак да у Црној Гори направи аутокефалну цркву… Па се онда прети избацивањем из Црне Горе свештеницима и монасима Митрополије СПЦ који немају држављанство (а нису им га дале управо државне власти, иако су га уредно тражили). Па се прети отимањем храмова и манастира од законитог власника… Па се прети рушењем храма на Румији, наводно илегално подигнутог… А онда се склапа конкордат с Ватиканом…

Ко ће се снаћи у том хаосу? Шта све то значи?

„У том лудилу има система“, рекао би Шекспиров Полоније. Очито је да непријатељи нашег народа иду у коначни обрачун са наслеђем Светог Саве, и то у геополитички најосетљивијим областима. Сада је, очито, на реду Црна Гора – пред улазак у војни савез Империје.

ЦРНА ГОРА И БОКА У ОДНОСУ СА ВАТИКАНОМ

Иако је још од доба пре трагичне 1054. године, када је Рим напустио Цркву од Истока, простор српских земаља, међу којима је и Зета, био изложен верском притиску Запада, успеси римокатоличке пропаганде били су мршави: српске владарске куће, прво Немањићи, а затим Балшићи – Статимировићи и Црнојевићи, пажљиво су чували своје земље од промене духовног идентитета. После доласка Турака на наше просторе, Рим није одустајао од покушаја да локалном живљу наметне унију, али римокатолика међу Србима у старој Црној Гори није било; за разлику од њих, албанска племена Клименте (Кељменди), Рапше, Шкрељи и Кастрати, као и нешто Куча, били су у општењу с римским престолом. Угледни Которанин Марко Болица, у служби Млетачке републике, тако пише 1614. године у свом „Опису скадарског санџаката“, додајући да се „у Пећи, која је пет дана путовања од Котора, налази седиште патријарха монаха српског и грчког обреда, у којем у великом сјају столује патријарх Јован (…) Овај патријарх духовно руководи онима који су обреда српскога из читаве Сервије ( Србије ), Подгорице, Црне Горе и Жупе која је део Котора“. Што се старе Црне Горе тиче, Болица пише: „Први главни део, који је Црна Гора, има 90 села са укупно 3.524 кућа и 8.027 људи под оружјем, од којих је негде 800 са кубурама, док остали користе сабље, штитове и копља, и сви живе по српски“ (толико о националном припадништву старих Црногораца). У време поменутог патријарха Јована Кантула, Запад је Србима нудио војну помоћ у борби против Турака, али и унију с Римом. Но, Срби нису на то пристајали. У преговорима које је са савојским херцогом Карлом Емануелом водио патријарх Јован у пратњи српских главара, било је изричито речено: „ (…) У наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски зашто отле би могло бити велика скандала међу народ“. Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе. За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је поткупљујући свештенике и монахе успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца.

Изгледало је да ће Леонардис највећи успех остварити преко цетињског митрополита Мардарија, који је, због претешких услова у којима је Црна Гора живела, 1639. године признао папу као „самодршца целог хришћанства“ (у исто време, молио је за помоћ од московског цара, „самодршца Русије“.) Папа Урбан Осми одушевљено је поздравио одлуку цетињског владике и обећао му „мисионарски хонорар“ на сваке три године. Преко њега, добио је препоручено писмо за Леонардиса, који је отишао у Пећ и тамо покушао да придобије патријарха Пајсија за унију. Није у томе успео, али је од папе примио титулу барског надбискупа. Мардаријев синовац, Висарион, наслеђује свог стрица на Цетињу, али као римски плаћеник. Године 1648. у манастиру Морачи, римски пропагандисти, унијати са Украјине, праве лажне саборе са којих папи шаљу писма о томе како су наводно Срби тог краја спремни да се поунијате, а 1651. године група требињских унијата, калуђера и верника, устаје против законитог херцеговачког митрополита Светог Василија, због чега он и бира острошку стену, настављајући да чува верски и национални идентитет свог народа.

Династија владика из лозе Петровића иде путем Светог Саве, он је Риму јасно ставио до знања да се Срби неће католичити. Владика Данило, који се потписивао као „војеводич српске земље“, био је омрзнут међу римокатоличким првацима. Которски бискуп Марин Драго о њему каже: „ Он је агресиван и ако му световне власти не стану на пут католицизам у удаљеним крајевима његове Епархије доћи ће у веома велику опасност. Цетињски владика спушта се сваке године с Цетиња у которску дијецезу, те поред православних опорезује и католике“. Сличним путем наставили су и остали, а Његош је (из Ненадовићевог путописа по Италији то видимо) одбио да целива окове апостола Петра (не зато што није поштовао светињу, него зато што је основна теза папизма да су папе Петрови наследници у власти над Црквом), као и то да изађе из својих кочија и поклони се понтифексу којег су слуге носиле у носиљци (иако су то налагали закони земље кроз коју је путовао). Због одбијања да се поклони Ватикану, Његошу су се светили два пута: први пут, када је за време Великог рата командант Вражје дивизије Стјепан Саркотић наредио рушење Његошеве капеле на Ловћену,  и 1974. године, када су опет порушивши 1926. године обновљену капелу црногорски комунисти, Титови измећари, утамничили великог владику у маузолеј, дело хрватског паписте Мештровића, који је у својим мемоарима најподругљивије писао о Србима, „бизантинцима“ и њиховој туђости „Еуропи“. Врло добро су знали шта раде: приликом отварања маузолеја Вељко Милатовић је рекао да је дужност Новог црногорског поретка да Његошево државничко и књижевно дело ослободе „баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије“. Принц Михаило Петровић Његош је желећи да спречи трагедију рушења ловћенске капеле, писао чак и папи Павлу Шестом, молећи га да интервенише код Тита да би се избегла та културна катастрофа. Од папе није било аваза. Наравно…Знао је он ко је Његош.

Покушаји превођења Црногораца на унију наставили су се и за време Краљевине Југославије, када је митрополит црногорско- приморски Гаврило (Дожић), касније поглавар СПЦ-а, 1936. године извештавао Синод: „Очигледно је и тачно, да се римокатоличка пропаганда свестрано и свим силама и средствима труди да постојеће незадовољство овдашњег становништва експлоатише у своју корист. Преко својих часописа, летака, проповиједи и са разним средствима римокатоличка пропаганда настоји да папу и папску цркву представи као заштитника и душебрижника не само Хрвата већ и Срба. Она једнако шири и доказује отворено и тајно, да су Срби ових крајева, па цио Наш Народ и његови свјетски и духовни поглавари у далекој прошлости били под папом, али да су их Турци и Грци отргли од Рима! Чак се стално, па у посљедње вријеме јавно протурају тобоже историјски утврђена факта да су ови крајеви некаква Црвена Хрватска, а несрпска покрајина, да су владари Зетско-Црногорски од Вукана до Црнојевића били римокатолици и томе слично, само да би се наше светиње и традиције што више сумњичиле и омаловажавале у очима данашњих народних маса!“ Зато је патријарх Гаврило, у тешким условима изгнанства после Другог светског рата, а знајући за улогу Ватикана у НДХ, одбио сваку помоћ папе Пија Дванаестог.

У условима комунистичког ропства, Црна Гора је живела тешко и страшно, а Ватикан је и ту гледао да нешто ушићари. За време толерантног и благог митрополита Данила (Дајковића) посредно му је нуђена помоћ у стварању аутокефалне „Црногорске цркве“, што је владика Данило одлучно одбио (знајући како је Ватикан помагао стварање македонског раскола). Још за време Другог ватиканског концила, папа Иван Двадесет Трећи дао је смернице барском надбискупу Токићу да ступи у везу с митрополитом Данилом, зарад екуменизма. Приликом једне посете Острогу, Токић је у спомен-књигу забележио да би било добро да се СПЦ уједини с другим хришћанима, што је владика Данило (знајући да овде уједињење значи унију с Римом) назвао „бесмислицом“. Иако је неговао више него добре односе са римокатолицима у Црној Гори и Боки, подсећајући на верску трпељивост Његоша и југословенски оријентисаног которског бискупа Ућелинија, владика Данило је знао меру и границу.

Али, наравно, Ватикан никада не одустаје. Он мења само тактику, а не и стратегију. Иако је званична Црна Гора била саставни део СР Југославије, Рим је још деведесетих година прошлог века нудио своје „добре услуге“ владајућој гарнитури. Године 1994, у посету су дошли папини „Малтешки витезови“ који су понудили хуманитарну помоћ црногорској влади. У званичну посету примио их је ондашњи министар спољних послова Црне Горе Миодраг Лекић, а у званичном саопштењу се поред помоћи у виду лекова нашла и вест о томе да „Малтешки витезови“ желе да „дугорочно сарађују са свим институцијама црногорског привредног и културног живота“. Најавили су и отварање своје канцеларије у Црној Гори. Новинари су писали да им је циљ подршка црногорском сепаратизму, а ревија „Исток“ је изнела податак да су понудили грдне паре да би из Цетињског манастира узели руку Светог Јована Крститеља, која је припадала њиховом реду пре него што се, крајем осамнаестог века, обрела у Русији (а затим, после бољшевичке револуције, дошла међу нас). Тада су приче о сепаратизму и ватиканским витезовима у нас оцрњиване као „теорија завере“…Но, испоставило се да није баш тако банална прича.

О СТАРОМ И НОВОМ КОНКОРДАТУ

Чим је најављено потписивање конкордата Црне Горе и Ватикана, огласише се проверени европски стручњаци за дату тему; међу њима, и познати изучавалац „јанусовских лица историје“ Шербо Растодер, који у тексту за „Вијести“ подсети читаоце да је краљ Никола потписао конкордат са Ватиканом још 1886. године и да би га можда било само потребно „иновирати“. Растодер је, ипак, упозорио да ондашња и садашња политичка ситуација нису сасвим исте и да је књаз Никола, по свему судећи, имао некакву другачију мотивацију кад је потписивао конкордат.

О чему је, заправо, реч? После Берлинског конгреса, Црна Гора је стекла признату независност, али је, истовремено, добила и излаз на море – код Бара. У приморској области је тада живело неких 5 до 8.000 римокатолика, који су тако ушли у састав државе са православном већином. Ови римокатолици су се осећали као Срби; таквима их је сматрала и држава Црна Гора (у чијем школском уџбенику, „Земљопис књажевине Црне Горе“ за трећи разред основне школе, објављеном 1889, стоји: „Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби већином православне вјере, а има их мало римокатоличке и мухамеданске“). Књаз Никола је, због тога, желео да „своје“ римокатолике избави од власти моћног суседа, Аустро-Угарске, која је преко Которске бискупије надзирала вернике римског обреда у Боки, и да их веже за српски етнос. Трудио се да средишта духовне јурисдикције православних, католика и муслимана буду у Кнежевини Црној Гори. Зато је у сарадњи са ђаковачким надбискупом Штросмајером (који је био за ватиканску верзију југословенства) успео да обезбеди да папа Леон Тринаести издвоји барску надбискупију из састава скадарске, да за бискупа постави Србина римокатолика, фрањевца Шимуна Милиновића, као и да одобри богослужења на старословенском језику (Штросмајер је ту видео свој, криптоунијатски интерес, али је био спреман да помогне). Барски надбискуп је добио стару титулу „примаса Србије“. Преговоре са Ватиканом, у име књаза Николе, водио је познати српски племић, римокатолик Лујо Војновић, а он и новопостављени барски надбискуп Милиновић изборили су се да ватиканском заводу Светог Јеронима остане стари назив „илирски“, а не да му се да назив „хрватски“ ( промена ће се десити касније, кад Ватикан коначно схвати да је цементирање католичења на Балкану управо кроатизација покатоличених). Велики руски историчар Павле Ровински био је веома задовољан успесима црногорске дипломатије у преговорима око конкордата: „Није могуће не дивити се томе што је папа учинио концесије Црној Гори и Србима католицима“, писао је.

Срби католици су, мало по мало, нестајали, то јест бивали похрваћени. Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује аустријску политику претварања домаћих католика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост, с циљем да заузда српске ослободилачке тежње. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу ( иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…) Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“. Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану (Српкињу из Старе Црне Горе коју су као слушкињу у Котору покатоличили и која је постала часна сестра). Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ( 1977. године ) ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“ ( ни више, ни мање!) Поглавар „Цркве у Хрвата“, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“.

И тако долазимо до промењеног историјског контекста: краљ Никола је некад потписивао конкордат да би Србе римокатолике са приморја сачувао за Српство, а Црна Гора данас конкордат потписује да би се што више удаљила од Српске цркве и европеизовала се на ватикански начин. Уосталом, који би политичар на власти у данашњој Црној Гори прихватио речи књаза Николе, упућене председнику црногорске Скупштине Шаку Петровићу, 12. децембра 1906. године (а поводом одлуке да се Скупштина назове „Српско-црногорском“) „да смо, Срби поријеклом, а Црногорци провинцијално. То су све непобитне истине, као истина универзално позната да су Црногорци Срби“? И ту, наравно, долазимо до тајне балканске геополитичке будућности – европеизација Црне Горе значила би њену кроатизацију. На то се спремно чека: довољно је сетити се да је  после „Бљеска“ и „Олује“ када је са својих вековних огњишта протерано 250.000 православних Срба, „Удружење националне заједнице Црногораца Хрватске“ упутило честитку Туђману за „успјешно сламање српске побуне“, а да је својевремено Младен Шварц, вођа Нове хрватске деснице, у свом листу „Независна држава Хрватска“ (25. мај 1999 ) објавио текст „Црна Гора и Црвена Хрватска“, у којем наглашава да је Црна Гора „Црвена Хрватска“, да је хрватски интерес „неовисна Црна Гора“ и да Црном Гором „струји дух Секуле Дрљевића“. Он је јасно рекао: „Данашњи немири на Цетињу и те како се тичу нас Хрвата. Они ће врло брзо уродити одвајањем Црне Горе од своје фаталне заједнице са Србијом. За Црногорце је сада наступио час одлуке: сада или никада. Самостална Црна Гора значиће ослабљену Србију и црногорског сусједа на нашим границама који је ослобођен фрустрација и комплекса што му је наметнуо штетни суживот с београдским хегемоном. Ријешит ће се тада и питање Боке. Зато је приоритетна задаћа хрватске политике свим средствима подупријети пут Црне Горе у слободу“.

ГЕОПОЛИТИКА И МИСТИКА

Најстрашније од свега је што смо, пре двадесетак година, сматрали да се неке ствари никад не могу десити, и смејали се као сумашедшима онима који су кривотворили нашу историју и предање. Један од таквих је био дукљаноид Јеврем Брковић, који је за време ратног распада СФРЈ добегао у Хрватску и у „Гласу концила“ 26. априла 1992. године дао интервју у којем је говорио, између осталог: „Шајкача није капа за Медитеран (…) Лијепа наша Бока, невјеста Јадрана, заједничка културна баштина Хрвата и нас, више није нити невјеста, нити је лијепа, нити је плава (…) Ми смо првобитно били католици. То је познато. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић, једноставно поправославио. Најстравичнијим методама које су икада у том периоду могле бити замишљене. (…) Преко шест стотина наших цркава и манастира сада је буквално окупирано. То је сада у рукама Српске православне цркве (…) То више није православље. Ради се о светосављу. А светосавље је државна религија са изразитом милитантношћу што се сада очитује у рату против Хрватске (…) Црна Гора се мора вратити својим коријенима, својој православној Цркви с елементима католичанства. Као што је Сава Петровић, наш трећи владар у династији Петровић, хтио да поунијати црногорску Цркву. Била би срећа да је то урађено. Јер би нас то на неки начин заштитило од светосаваца“. А онда иде геополитичка поента: „Ја сјутра на том дивом нашем Јадранском мору, поморју и изморју, видим једну будућу медитеранску, јадранску унију коју ће чинити Албанија, Црна Гора  и Хрватска“. Није нимало случајно да је Брковићеве памфлете у то време „тискало“ Министарство обране Републике Хрватске.

Као што није нимало случајно да је Јеврем Брковић сада у Црној Гори постао потпуно непотребан, јер је владајући режим решио да ове геополитичке идеје спроведе у живот средствима државне моћи. Ствари су веома једноставне: Црна Гора треба да постане чланица НАТО-а ( у ЕУ ће ући или неће, то је свеједно); али, НАТО-у, који креће у велики поход на Исток ( читај-Русију ) Јадран је неопходан ради потпуне контроле Медитерана. Реметилачки фактор су, наравно, црногорски Срби ( у благом порасту при новом попису ) и црногорски србофили, заклети ученици геополитичара Његоша, који је свој презир према Западу исказао у лику војводе Драшка баченог међу лажљиве Млетке. Такође, политички болно некоректан, он у „Шћепану Малом“ вели: „Кад Бошњаци, наша родна браћа,/ Слијепи су, те не виде ништа./ Куран им је очи извадио,/ Куран им је образ оцрнио;/ У њих нема душе ни образа/ Који не би за Куран умро,/ То је њина кукавна светиња./ О слободи и о народности/ у њих нико поњатија нејма“. Па онда о Албанцима, који се у данашњој Црној Гори представљају као велики савезници Црногораца: „Арнаут је ни вода, ни вино/ Народности, ни слободе нејма,/ Он за образ не зна и поштење/ Продаје се ко му више даде“…А тек геополитички скандал прве врсте ( опет из „Шћепана“): „Да су Руси наша родна браћа,/ Нејма силе у свијету никакве/ Која би нас могла разбратствити./ Па да нама ни браћа нијесу,/ Него да су из пакла ђаволи,/ Опет су нам милији но Турци“ (А Турска данас једна од најважнијих НАТО сила!) Тај Његош, „идеолог геноцида“ по дукљаноидима, заувек је дао одређење црногорског идентитета: „Српски пишем и зборим/ Сваком громко говорим:/ Народност ми Србинска,/ Ум и душа Славјанска“. Ако је то тако, а јесте, да би Црна Гора постала права чланица НАТО-а и спремила се да после свега крене у рат против Русије, Његошева геополитичка мудрост мора бити прецртана: „Жрец Европе“, како је владика Раде звао папу, требало би да постане најомиљенији и најповлашћенији верски лидер у Црној Гори; Бошњаци су, у ствари, природни савезници црногорских конвертита, као и Албанци; а русофилију и србољубље треба заувек порећи. Одатле до „црвеног хрватства“, о којем су писали усташки фратри попут Крунослава Драгановића и црногорске усташе, попут Штедимлије и Дрљевића, није далеко. Јер, данашње хрватство је србофобија маскирана у еуропејство, борбу против „подлог Бизанта“, против себе некадашњих, пре но што су решили да се одрекну култа кнеза Лазара и Милоша Обилића. Овај култ тражи – жртвовање себе за истину, а не прихватање идеологије – у се, на се и пода се, којој приступају „плахи и лакоми“. Зар није онај премудри потурчењак корио Црногорце, оптужујући их да „крсту служе, а Милошем живе“, при чему „Милош баца у несвијест људе,/ ал у пјанство неко прећерано“. (То јест, бити Србин значи ирационално се борити против силе, уместо да јој се рационално поклониш и промениш идентитет.)

Једном речју, сасвим је логично да се у Црној Гори данас Митрополија црногорско-приморска СПЦ гони, а да се с Ватиканом потписује конкордат у име екуменизма. „Пиј шербета из чаше свечеве,/ ил сјекиру чекај међу уши“, поручују исламски мудраци из „Вијенца“. „Који брзо уче,/ први се потурче“, рекао би Ного у једној својој песми. Уосталом, Хемонд и Херман су у својој студији „Деградирани медији, моћ и косовска криза“ јасно рекли шта је судбина новоетатизованих република бивше СФРЈ: „Преобликовање Југославије из средње велике независне државе, јединствене у региону по репутацији у одупирању страним империјама, у ниску сателита, створених по етничкој основи, чија ће се привредна добра лако експроприсати и чије се територије могу користити за базе НАТО-а у његовом ширењу према Украјини и Каспијском мору, уклопиво је у ширем оквиру у пројекције Бжежинског“ (аутора „Велике шаховске табле“ и личног пријатеља папе Војтиле, који је папски трон увек сматрао битним савезником Империје). Јер, Ватикан је, од 1943. године (а то је научна чињеница коју је изврсно доказала Ани Лакроа Риз у својој студији о спољној политици Курије од краја Првог светског до почетка Хладног рата) у савезу са Вашингтоном, и помаже Империји у остварењу глобалистичких геополитичких циљева. Од Пакта Реган-Војтила, који је био увод у рушење Источног блока, па све до данас, циљеви ове осовине су заједнички. Зато уласку у НАТО претходи конкордат с Војтилиним наследником.

http://www.pecat.co.rs/2011/07/crna-gora-izmedu-vatikana-i-nato-a/

Последњи пут ажурирано ( уторак, 05 јул 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 92 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.