Пропаст преговора ЕУ о евентуалној забрани увоза клонираног меса из Америке, значи да је његов увоз практично дозвољен – уз додатни услов: овакво месо не сме бити посебно етикетирано. Многи се питају да ли то значи да Европљани већ увелико конзумирају ово месо, не знајући за то

Међу земљама ЕУ, Немачка је прва подлегла уцени САД, што је онемогућило Француску да истраје у даљим преговорима. Америка је Европљанима јасно ставила на знање да ће свака земља која одбије да прихвати клонирано месо бити подвргнута економским санкцијама – што би за земље ЕУ значило губитак од 250 милиона евра, колико износи годишњи извоз у Америку.

И док ЕУ подлеже уценама које ће од становника Уније начинити покусне куниће, будућност малих пољопривредника – који се у Француској баве традиционалним узгојем стоке – све је неизвеснија. Према писању часописа „20 минута“, Француска је своје мале пољопривредне произвођаче већ „пустила низ воду“, што је довело до самоубиства 400 власника фарми који су традиционално везани за своје животиње и тешко подносе њихов губитак.

Очигледно је да произведена криза сточарства коинцидира са притиском на Француску да отвори тржиште за месо клонираних животиња, као и за ГМО – да би Европљане „спасли од глади“.

СТРАТЕГИЈА  „МОНСАНТО“

Упркос отпору европске јавности према ГМО, са кулминацијом 1998. године – после „скандала-Пустај“, „Монсанто“ је успео да наметне правила игре – блокира медије и уђе у Парламент, како би преко лобиста спровео стратегију за извлачење компаније из кризе. Организован је читав „ратни штаб“, он је припремио три пробиотехнолошка извештаја са циљем да се обезвреде резултати до којих је дошао научник др Арпад Пустај током рада на генетској модификацији кромпира.

С обзиром на то да није имала никакве аргументе у одбрану своје технологије, компанија је одабрала маркетиншки приступ избегавања учествовања у било каквој јавној расправи с научницима који знају о чему се заправо ради. И не само то, свако ко се усудио да изговори истину о ГМО био је систематски потиснут из научних кругова, губио је посао, а неретко је атаковано и на живот опонената „Монсантове“ технологије.

Режисер Бертран Верханг већ 10 година снима филмове са темом – генетски инжењеринг, а његов филм „Живот који се отео контроли“ користи се у Баварској као наставно средство.

Верханг се заинтересовао за позадину скандала који је изазвао др Арпад Пустај изјавом да генетски модификовано поврће није безбедно, после чега је кренуо трагом криминалних активности компаније „Монсанто“ која је елиминисала све који нису пристали да „лажирају“ резултате научних сазнања у вези са ГМО. Резултат његових истраживања преточен је у филм под називом: „Нападнути научници – Генетски инжењеринг у магнетном пољу новца“ („Scientists under attack – Genetic engineering in the magnetic field of money“).

СКАНДАЛ ПУСТАЈ

Др Арпад Пустај је научну каријеру започео на „Ровет Рисрч Институту“ (Абердин, Шкотска), радећи на пројекту генетске модификације кромпира, за који је његов тим добио стипендију од шкотске владе у висини од 1,2 милиона долара.

Током двогодишњих експеримената са кромпиром – у који су убацивали ген висибабе ради побољшања отпорности биљке – открили су да се на пробавном систему животиња храњених овим кромпиром појављују знаци озбиљних оштећења. То је нагнало др Пустаја да током интервјуа приказаног на Би-Би-Сију (1998) упозори јавност на опасност. „Скандал – Пустај“ инициран је његовом изјавом: „Није фер изложити људе овој храни без додатних научних провера, а ако мене питате –тај кромпир не бих јео.“

Влада је – под притиском индустрије – моментално обуставила рад његове лабораторије, а др Пустај је суспендован са места директора „Ровет Рисрч Института“ и никад више није био ангажован на новим научним пројектима. Његови сарадници су доживели исту судбину.

Кад се зна да је овај институт на име истраживачких пројеката добио три милиона долара од компанија које су рачунале на профит из производње ГМ кромпира, постаје јасно због чега је уследила тако сурова одмазда. Многи тврде да се др Пустај може сматрати срећним што је уопште остао жив. Одмазди су се прикључили и званичници из Краљевског друштва и Академије медицинских наука, својим сврставањем на страну криминогених елемената доказали су да се овај сектор налази ван било какве јавне контроле.
У Верханговом филму се појављује и мексички научник др Игнацио Чапела, чије активности нису промакле службама задуженим за прикривање информација које би могле успорити глобално успостављање контроле над храном.

Др Чапела је озбиљно пришао феномену генетског инжењеринга, не пристајући да – као већина научника – своје знање изнајми ономе „ко да више“. Упозорио је на чињеницу да 95 одсто истраживања у овој области плаћа индустрија, што значи да се само пет одсто научника може сматрати независним. Ово указује на тренд постепеног нестанак праве науке и њено претварање у услужни сервис индустрије.

До које мере је др Чапела био у праву потврђује понашање једног од најутицајнијих медицинских часописа „Натуре“, који је у пролеће 2001. године урадио нешто што се не памти за 137 година његовог постојања. Уредници су повукли већ објављени чланак др Игнација Чапеле, у којем је изложио резултате својих истраживања у вези са укрштањем старих мексичких сорти кукуруза са ГМ варијететима, упозоривши на опасност која прети области Оаxаца – великом генетском резервоару различитих сорти кукуруза које су одатле кренуле у свет пре 5.000 година. Такође је скренуо пажњу на чињеницу да се манипулација семеном одвија упркос званичној политици владе која декларативно брине о његовој заштити.

„Монсанто“ је уз помоћ маркетиншке компаније „Бивингс груп“ покренуо невиђену кампању блаћења др Чапеле, у којој је – низом прљавих трикова и уцена – дошло до јавне дискредитације овог научника и његовог губитка посла на Берклију.

Непослушни др Чапела је, у међувремену, кренуо путем радикалног активизма. Он је у Мексику основао удружење „Микологикал фацилити“,  у сарадњи са Костариком и Еквадором бави се заштитом права локалних сорти – како из области Оаxаца, тако и на читавом латиноамеричком континенту.

ШТА ЖЕЛИ „МОНСАНТО“

Кад је реч о комплексним организацијама, као што су ВХО, ФАО, УН… мора се напоменути да њихови научници и специјалисти често поштено раде свој посао, али резултати  у коначном исходу могу бити веома проблематични. Тако је било могуће да се – упркос промовисању органске хране од стране ВТО, заговарала је да се за 10 година удвостручи њена производња -  истовремено врше притисци на међународну заједницу у правцу наметања ГМО. Ту је и свемоћна, свеприсутна ФДА, која је – упркос захтевима Британског лекарског удружења да се објави мораторијум на комерцијално сејање ГМ култура – остала при свом извештају из 1992. године, у којем тврди да „није потребно научно испитивање хране добијене од биљака подвргнутих биоинжењерингу“.

Што се америчког јавног мњења тиче, кампања заташкавања, прикривања и негирања штетности ГМО спроведена је беспрекорно. За Американце је то била (и остала) табу тема – људи нису били свесни шта једу, иако је већ 60 одсто хране било ГМ. Тек кад су лептири почели да умиру од полена ГМ кукуруза, који производи сопствени пестицид, штампа је почела да реагује.

Хајка на противнике ГМО у Европи узима маха, недавно је у Немачкој један научник добио отказ, када је јавно изразио сумњу у безбедност ГМО. Он је упозорио на чињеницу да скоро сва храна коју Немци конзумирају садржи неку врсту ГМ састојака, како у соји, тако и у кукурузу.

Што се тиче канадских фармера они су на истом броду с Индијцима, само – банкротирали су. У Онтарију је у последњих 30 година нестало 40 одсто фарми.

Индијски научник и активиста др Чопра подсећа на неславне резултате прве зелене револуције која је започела у Мексику и Индији. После „технолошког напретка“ 200.000 земљорадника је извршило самоубиство, попивши пестицид којим су им затровали њиве и потомство. Уместо да субвенционише здраву пољопривреду влада је стимулисала пољопривреднике да искористе субвенције које су даване за набавку ГМ житарица и пратећих пестицида.

На самитима посвећеним очувању екосистема једногласно је закључено да се будућност планете налази у рукама неразвијених земаља које још нису забраздиле у високу технологију и у малим самоодрживим пољопривредним имањима.

Они који нас увлаче у коло европских кодекса прећуткују да квалитет производа којима хранимо нашу децу неће бити гарантован сетом стандарда под називом ХАЦЦП  (Хазард Аналyсис Цритицал Цонтрол Поинт), дефинисаним као „систем који обухвата низ поступака за контролу процеса и осетљивих тачака у ланцу производње хране“ – усвојен од стране ВХО као „најефикасније средство за контролу болести изазваних храном“.

Проблем је што ови прописи не искључују присуство ГМО, нити забрањују коришћење клонираног меса. Напротив, овај систем је осмишљен тако да локалним произвођачима здраве хране отежа приступ тржишту, намећући им низ бирократских препрека, с којима из финансијских разлога неће моћи да се изборе. Ова контрола се не односи на контролу лабораторија у којима се производе клонови, нити прати стање покусних животиња храњених ГМ храном. ХАЦЦП контрола ступа на сцену тек кад ово смеће неометано уђе у Србију, како би се „безбедном процедуром“ проследило до трпезе конзумената.

Ако моћна ЕУ нема петљу да одбије данајске дарове из америчких лабораторија, колико ће дуго одолевати „европска Србија“ – уколико неки тајни пакт већ није потписан?

http://www.pecat.co.rs/2011/06/klonovi-u-ishrani/