-Слово на дан светих првоврховних апостола Петра и Павла-

     „Шта је веће од Петра! Шта је равно Павлу по делу и речи.

Они су превазишли сву природу земну и небеску.

Свезани телом, они су надмашили анђеле...“

Свети Јован Златоуст

На дан спомена два највећа изабраника Божија – светих првоврховних апостола Петра и Павла, ми размишљамо о тајни њиховог и нашег изабрања. Бог хоће да се сви људи спасу и Он призива сваког човека на сарадњу са Њим, на особен начин. А некима од призваних Својих, Он даје крајње важно служење. Тако је било изабрање Аврама. Тако је у потомству Аврама Бог изабрао Израиља да би с њим склопио Завјет и учинио га сведоком истинитог Бога, међу народима. Ово изабрање савршава се слободно – оно је дар Божији. Израиљ није био изабран због своје величине, нити ради својих заслуга – он је био „најмањи међу народима“ (по бројности) (Пета књига Мојсијева 7,7). Он је био далеко и од праведности, тј. он је био „народ немилосрдних“.

Шта ово значи? Ово значи да је Јеванђеље проповедано Павлом, а пре њега Петром и другим апостолима, - није од човека (Гал. 1, 11). Да би Павле поверовао у ово Јеванђеље, било је потребно да му се јави живот и слава Христова, у коме је он видео само распетог. Но сведочанство других апостола, дало му је да сазна за Васкрсење Христовог, а лични сусрет са Господом, Који му се открио као жив и присутан у онима који верују у Њега, управо у онима које је Павле гонио због њихове вере „Ја сам Исус, кога ти гониш“. Ове речи се три пута чују у књизи Дјела апостолска, у повести о обраћању Павловом, слично томе као кад Господ три пута пита Петра на Тиверијадском језеру, било је за  апостола откровењем тајне Васкрслога Христа, тајне јављене свету кроз Цркву, у којој присуствује живи Христос. Христос се јавља као Син Божији – ономе чије служење започиње од тог обраћања. Бог га изабира својом благодаћу, да буде апостол спасења, понуђеног бесплатно и свим људима.

Бог даје свакоме човеку служење и дарове, какве хоће. Но, ми данас говорим о онима, који су обележени Његовом особеном благодаћу. „А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави“ (Рим 8, 30). Јавља се питање: не значи ли ово да Бог не воли подједнако своју децу? Одговор даје сам апостол Павле: „Сваки добија дар ради добра свих“(1 Кор 12, 7). Апостол Павле каже да је он изабран од Бога још од утробе мајчине, тј. без икакве заслуге са своје стране. Изабрање Божије учинило га је апостолом, и његово служење, као и служење апостола Петра, припада читавој Цркви.

Какво изузетно место заузимају првоврховни апостоли у Цркви! На исповедању апостола Петра (првом међу исповеданима свих верних) гради се Црква, зато што је он изабран да би сведочио да је једина основа ове Цркве – Христос, Син Бога Живога (Мт. 16, 18). Апостол Павле је изабран да би благовестио да је Црква отворена за све, да у њој „нема ни Јудеја, ни Јелина“, већ су сви призвани да постану синовима Божијим по вери у Христа Исуса. Изабрање апостола Павла има за циљ пуноћу остварења замисли Божије – спасење свих без изузетка, а нарочито оних који нису знали за истинитог Бога и били одбачени. Ради њих је он изабран, ради свих нас.

Изабрање апостола Петра је толико значајно да је знаменовано од првог сусрета са Господом, променом његовог имена. Ми слушамо на јутрењу празника Јеванђеље о трикратном питању Васкрслога Христа о љубави Петра према Њему. Сви свети оци говоре да се ово односи на тајно одречење апостола. И свакако није случајно што га Господ не назива именом Петар, већ његовим првим именом – Симон, син Јонин. Ово означава да му Спаситељ нуди да обнови своје изабрање и принесе исповедање за изглађивање свог издајства. У грчком тексту питање Спаситеља – није просто понављање. Сваки пут оно добија нови призвук. Исто као и речи Господа:,,Паси јагањце Моје, паси овце Моје“. На прво питање:,,Љубиш ли Ме више него они?“, Петар не даје потпун одговор. Он се ограничава потврђивањем своје љубави и призива свевидећег Господа за сведока. Ово смирење није нимало слично његовој наглој уверености у себе на Тајној Вечери. „Зашто ја не могу ићи сада за Тобом? Ја ћу душу своју дати за Тебе“. Сазнавши за своју немоћ, Петар се не усуђује више да тврди да је његова љубав према Господу већа него код других ученика.

Господ хоће да чује од њега управо такав одговор. Служење које Он поверава Петру – није награда за његову непоколебљиву верност. Оно није повезано ни са његовим заслугама, ни са његовом близином Христу. Оно треба да се остварује у љубави. Петар ће бити пастиром у име Христово. Стадо, које ће напасати, њему не припада: „Паси јагањце Моје, паси овце Моје“.

Но, подобно Христу Пастироначалнику, Петар ће бити дужан да положи свој живот за овце Господње. Некада се Петар испуњавао одважном одлучношћу да одмах следи за Христом, чак и ако буде требало да плати собом. Сада га Господ зове да следи за Њим до Својег крста („Хајде за мном“). Он објављује будућност Петрову у виду приче, узете из живота. У младости је човек самоуверен, сам одлучује шта ће да чини. Међутим, долази старост, када се мора зависити од других. О овој зависности Господ говори у речима, које предпостављају распеће „Ширићеш руке твоје“. Какав оштар контраст у поређењу са самоувереним хероизмом онога ко је био убеђен да може умрети за Христа. „Други ћете опасивати и повести куда нећеш“. Страдања ће бити мучна, али је у њима – слава Божија. „Ученик није већи од свога учитеља“. Следећи за Њим, он је призван да покаже славу Његову – својим сведочењем и Крстом.

Како је велико милосрђе Божије! Господ наставља да верује ономе ко ће Га се одрећи у тешкоме часу Његових Крсних Страдања. Сада Он тражи од њега само потврђивање љубави, свесне своје крхкости. Ученик не треба да се горди ни добијеном благодаћу, ни служењем која му је поверено. Ми опет видимо да реч није ни о наградама за заслуге, ни о проглашавању своје нерањивости (а тим више, непогрешивости оних који ће се називати наследницима његовог престола и чак Христовим намесницима).

Служење Цркви је поверено ономе ко може благовестити чудеса Божије благодати, зато што је он сам дознао шта је то праштање. Пастир је дужан да сведочи о својој благодарној љубави према Христу, а не о својој гордељивој неустрашивости. Ова љубав ће га повести за Христом на крст, када дође његов час. Ми се овде враћамо једној од највећих истина хришћанства, о којој други Апостоли, будући њеним проповедником и примером, говори:

„Ако ја раздам све имање своје и дам тијело своје да се сажеже, а љубави немам – ништа ми не користи“ (1 Кор. 13, 3).