header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Не екуменизму!
Не екуменизму! Штампај Е-пошта
уторак, 28 октобар 2008
            Екуменизам је измишљотина исте оне исконске Змије (која је ђаво и сатана, Откр.12, 9) која је нашим Прародитељима у Рају предложила да постану богови али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола.

Тако и данашњи екуменисти, желе да остваре јединство Хришћана за које се Исус Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види Јн 17,21) али не на Истину и у Истини, него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Исус Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој него на релативизацији свега па и саме Цркве.

Тај пројекат су измислили протестанти а прихватили сви остали, на жалост и многи "православни" пастири (епископи и свесштеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог са неправославнима: митрополит Амфилохије) увелико прешли на практични екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима па негде чак и у заједничком причешћивању (intercommunion).

            Но, то није довело до постављеног циља уједињења "свих цркава" него до небивале саблазни смутњи и деоба и Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви Православној. И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњавају се речи Исуса Христа да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати (Mт. 16, 18).

          И заиста, у свакој помесној Православној цркви има оних међу клиром и народом који не пристају и не прихватају отров екуменизма ма у каквим обландама се нудио и сервирао. Они јесу и остају "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1.Tим, 5). Ту цркву заиста никад врата пакла неће надвладати јер је Истинит Онај који је то обећао онима који Га љубе. ("Православље", лист српске Патријаршије, 15.децембар 1996. Еп.Артемије).

            У наредном излагању наведено је пет основних лажи екуменизма :

  1. Прва и главна лаж екуменизма је - теза о "историјски проистеклој подели цркава". Она Црква, коју је Исус Христос основао и која је садржала пуноту спасоносне Истине, - говоре екуменисти – током времена, под дејством историјских разлога, разделила се на различите гране. Те гране су : православље и римокатолицизам, протестантизам и његове многобројне варијанте – а оне су потпуно равноправне. Оне су резултат људске делатности, последица политичких и националних несугласица, и зато су све подједнако несавршене. Сада је, коначно, дошао час да се те несугласице уклоне и да се уједине различите религиозне конфесије, вративши се првобитном, ранохришћанском јединству...

    Лукавство сличних разматрања састоји се у томе што у самој ствари никакве поделе цркава никад није било. Историја хришћанства недвосмислено и јасно сведочи о томе да је ту реч о постепеном отпадању западних народа и западноевропских конфесија од Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

   Та Црква недирнута постоји и сада, примивши име Православне, то јест Цркве која правилно слави Бога. Било које непристрасно историјско истраживање ће показати да Православље уопште није „једно од“ многобројних исповедања. Оно је управо то првохришћанско, апостолско исповедање, од кога су касније – вођени својом гордошћу и лажно названим разумом отпале све остале „хришћанске“ конфесије. И жеља да се „изједначи у правима“ Руска Православна Црква са било којом протестантском сектом није ништа друго до покушај да се Русија гурне у онај погубни процес духовне деградације, који је садашњи Запад претворио у беждушно и обезбожено „потрошачко друштво“!

  1. Друга лаж екуменизма нераскидиво је повезана с првом и њен је логички наставак. То је теза о томе да "свака од раздељених цркава чува свој део Божанствене Истине, и нико не може да претендује на поседовање пуноте исте".

   "Зар се Христос поделио?" (Koр., 1,13)-клицао је још пре деветнаест векова апостол Павле, корећи оне који су незаконито објављивали своје претензије на пуноту црквене благодати. Сада се број таквих претендената многоструко умножио. Притом они из неких разлога стидљиво заборављају да кажу да су њихове претензије – претензије новотараца, који настоје да своја тобожња права заснују на лукавим преварама, намерним прећуткивањима и очитим измишљотинама.

      Овде је умесно још једном указати на смртну опасност сличних покушаја не само за руску религиозну самосвест, не само за Православље и православне, него и за руску државност уопште, за наше друштво у целини. Сада је сваком политикологу јасно да је оздрављење државног организма незамисливо без консолидације друштвеног погледа на свет, без умирења масовне свести. Са своје стране, такво умирење могуће је једино у оквирима јасне и појмљиве национално-државотворне идеологије, која у себи мора садржати темељне духовне вредности и моралне оријентире-идеале народног постојања. Ти идеали свој корен неизбежно имају у религиозној сфери људске свести, јер управо религија претендује на то да у себи чува апсолутну Истину, управо религија одговара на питања о добру и злу, о врлинама и пороцима, о смислу човековог живота.

      Народ који је веру изгубио губи своју способност да живи. И тврдње о томе да "све конфесије имају једнако право на "Истину", објективно је обезвређују сву хиљадугодишњу историју руског народа, који је из столећа у столеће настојао да у свом животу оствари управо православно морални-религиозни идеал.

      Са догматске тачке гледишта претензије екумениста изгледају сасвим неоправдано. Првих десет векова сав хришћански свет веровао је управо тако како сада верује Православна Црква. При том су сви покушаји да се ово вероучење осакати од стране Цркве били сузбијани са свом строгошћу, јер су претили да наруше чистоту и целовитост Божанственога Откривења. Тек од почетка XI века, после пада Запада у јерес римокатолицизма, почело је дробљење Хришћанства на новоизмишљене "конфесије", које сада, у оквиру екуменизма, захтевају да се њихова лажна учења признају као "равноправна" са истинама Светог Православља.

      3. Трећа лаж екуменизма је – лаж о о томе да је његова духовна основа љубав, чијем позиву повинујући се екуменисти покушавају да у религиозној области одстране сва разногласја и поделе, свуда учвршћујући мир и јединство.

      Љубав је - прва и главна врлина Хришћанинова. Апостол Павле вели: "Ако језике човјечје и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и знање, и ако имам сву вјеру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи" (1.Koр. 13, 1-3).

      Али та љубав, без које је немогуће само постојање света, без које губи смисао живот човеков јесте, пре свега, љубав према Богу, према Божанственим Истинама и благодатним Откривењима, која човеку омогућују да победи грех и стекне себи вечни и блажени живот у рајским обитељима. "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим : ово је прва и највећа заповест", поучавао је Христос Спаситељ Своје ученике.

      Таква љубав не трпи никакве насртаје на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви, до последњег даха, бори против јереси које насрћу на чистоту Божанствених заповести. Таква љубав не допушта чак ни мисао о могућности да се изједначе истинита Црква Христова и погибељне јереси, пуне убиствених људских заблуда. Та љубав нема ничег заједничког са оним лукавим изговорима које екуменисти користе ради прикривања својих ружних циљева.

      Право Хришћанство, пуно живе вере, бескрајно је далеко од мутних "хуманистичких" веровања "околоцрквене" интелигенције, која сада чини главни ослонац екуманизма у Русији. Не може да буде мира између истине и лажи - управо то је имао у виду Господ, обавезујући Своје ученике да воде непрекидну борбу против погибељних заблуда, рекавши : "Нисам дошао да донесем мир, него мач" (Мат. 10, 34). Тај духовни мач свете Истине мора са собом носити сваки Хришћанин и одлучно се њиме служити у случају да види насртај на рођене светиње. За борбу против неправде имамо директну заповест Господњу: "Сад продај одећу своју и купи мач ..."  (Лк. 22, 36).

      Дакле, бежање од заштите истина вере не може се оправдати ни телесном слабошћу, ни материјалним проблемима! Ко се такве борбе уклања правдајући се лажно схваћеном "љубављу", на себе ће примити велики грех одступника од вере и издајника ...

      4. Четврта лаж екуменизма је - широко рекламирана тврдња о његовој "аполитичности".

        Бојећи се да ће антидржавотворна, антинационална суштина екуменизма привући пажњу родољубивих политичара, његови заговорници свим силама наглашавају "неполитички" карактер тог покрета. У самој ствари настојање да се екуменизам представи као чисто "унутар религиозни" феномен има пуки коњуктурни карактер и не може да издржи чак ни површну проверу чињеницама.

        Прво, сама по себи "светска религија", заједничка за читаво човечанство – а управо она је коначни циљ свих напора екумениста – није ништа друго до идеолошка основа мундијализма, светопогледни темељ "новог светског поретка". Управо та јединствена лажна религија мора "духовно" да утемељи неопходност рушења националних држава и уједињење читавог човечанства у једну супердржаву са Светском Владом на челу.

         Сaдa више ни за кога није тајна да после распада СССР-а Запад, на челу са Сједињеним Државама, отворено претендује на планетарну диктатуру. У оквирима ОУН сада се већ сасвим јасно оцртавају поједине структуре будуће Светске Владе, која се ослања у својој делатности на колосалну војну моћ НАТО-а. Разарање Ирака, дављење Југославије, варварско бомбардовање православних Срба – све те акције кажњавања недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике "новог светског поретка"...

          Неоспорне су такође везе екуменизма са светским масонством. Још 1946, у освит екуменског покрета, француски масонски часопис Темпле је писао :"Питају нас зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе ; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу једног масона?   Проблем који се јавио са пројектом уједињења цркава врло занима масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма ... У сваком случају приликом сазивања првих екуменистичких конгреса улога наше браће била је пресудна ..."

         Са хришћанске тачке гледишта, покушаји стварања "универзалне религије" могу се оценити једнозначно – као припрема за царење антихриста. Није онда ни чудно што су многи православни јерарси веома оштро реаговали на питање екуменизма.

           "Осуђујем екуменизам и не сматрам га просто јересју, него надјересју", изјавио је 1972.године александријски патријарх Николај VI. "То је сместиште свих јереси и зловерја. Добро су нам познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом. Екуменизам је усмерен против Православља. Он је сада највећа могућа опасност, скупа са безверјем наше епохе, које обоготворује материјалне привржености и задовољства". Пре неколико година Блажењејши патријарх Диодор, предстојатељ Јерусалимске Православне Цркве, дао је изјаву о прекиду свих екуменистичких контаката.

            А Руска Загранична Православна Црква сасвим званично је у богослужени чин (Последованије у недељу Православља) унела анатему против екумениста следећег садржаја :" Онима који насрћу на Цркву Христову и уче да се она поделила на огранке ... и онима који имају општење са таквим јеретицима, или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињења раздељених Хришћана, -  анатема !"

         У вези с тим нарочито јасно се показује неоснованост става садашњих "православних екумениста" који, да би се оправдали, користе пету лаж екуменизма- тврдњу да они у оквирима екуменског покрета остају само ради тога да би неправославнима сведочили о истинама Православља. Такво сведочанство је сав живот Православне Цркве у његовој благодатној, чудесној пуноти. Из столећа у столеће је спасоносна црквена благодат себи привлачила десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и налажења највишег смисла живота. Никаквих додатних "сведочанства" истине Откривења Божијег не потребују. За усвајање истих од човека се тражи само покајање за грехе и добра воља. И више ништа...

           Треба рећи да је у Русији широко саборно разматрање екуменизма било спроведено свега једном – 1948.године у Москви на Конференцији Православних Помесних Цркава. Тада су на ту тему говорили многи угледни православни богослови и епископи. У закључној резолуцији било је примећено да "циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства", да је "стварање Екуменистичке цркве пад пред искушењем (земне власти), које је Христос одбацио... и скретање на нехришћански пут", да "екуменистички покрет не омогућује сјединење цркава благодатним средствима"...Резолуција је имала закључак: "Одбити учешће у екуменистичком покрету".

           Испод тог документа прво стоји потпис Патријарха Московског и све Русије, затим још једанаест потписа православних првојерераха. До овог часа нико није ни покушавао да оспори његов значај и канонско достојанство. Истина, у исто време са хрушчовљевским прогонима цркве, почео је активан притисак КГБ-а на епископат са циљем да се Московска Патријаршија увуче у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да искористи морални ауторитет Руске Православне Цркве за сопствене спољнополитичке планове, ни у шта не рачунајући став верујућих људи...

         Сада се питање о односу према екуменизму јавило са свом оштрином поново. Та духовна агресија, која је наступила последњих година, агресија инославних конференција на Русију и Србију потврдила је наша најцрња упозорења: оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против Руског Православља. Архијерејски Сабор, који се састао 1994. године, констатовао је "неопходност да се сва питања која узнемиравају свештенство и верни народ наше Цркве у вези са учешћем у екуменистичком покрету подвргну брижљивој богословској, пастирској и историјској анализи и наново осмисле".

         Наравно, то је тек почетак оног пута који нам предстоји да пређемо до краја, ако не желимо да хришћанско име носимо узалуд.

        Тај ће пут бити тежак и напоран, он од нас тражи храбрости и мудрости, трпљења и упорности.  Другог пута нема!

Господе, благослови!

 Изво: pravoslavljedanas.info

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.