header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Ратко Дмитровић: „Хрватски дом“ на месту злочина
Ратко Дмитровић: „Хрватски дом“ на месту злочина Штампај Е-пошта
петак, 15 јул 2011
         Двоје храбрих људи из Загреба, подржани од стране Славка Голдштајна, покренуло је иницијативу да се са места једног од најстрашнијих злочина у историји човечанства, покоља у Глинској цркви, скине печат хрватског цинизма

Постоје у новинарству и публицистици текстови који су написани „из стомака“, као одраз унутрашњег крика, очајања, спас и олакшање, растерећење, нешто што је по сваку цену морало да изађе на светло дана. Али, има и текстова који се пишу опет из стомака, али невољно, због муке у стомаку. Ово је један од таквих текстова. Радо би прескочио тему која следи, али то, једноставно, не сме да се прескочи. Реч је о покољу у Глинској цркви.

Ових дана, на размеђи јула и августа, навршава се 70 година од догађаја који се, по склопу сазданом од размера, мотива, месту чињења и начину како је проведен, може сврстати у један од најстрашнијих злочина у људском роду. У неколико последњих векова, свакако.

1.500 ЗАКЛАНИХ СРБА

Послератни искази усташких кољача из Глинске цркве, међу којима доминира Хилмије Берберовића, и сведочење јединог преживелог Србина Љубана Једнака, стварају слике пред којима занеме и најгласнији заговорници и описивачи пакла. Како злочинац увек има неконтролисану потребу да неко некада сазна за то што је урадио, тако су и кољачи, пре него што је севнуо први нож, фотографисали Србе у глинској православној цркви Рођења Пресвете Богородице. Та слика је остала сачувана; залеђен тренутак пре него што је звер рикнула и отворила своје ужасне чељусти.

Оно што је уследило дошло је из саме суштине зла: ноћ, Срби по наређењу људи у црним кошуљама засуканих рукава, са ножевима у рукама, покушавају да упале свеће. Од њих десет једва се на једној одржава пламичак. Те ноћи, на том месту, Бога није било. Споља, из дворишта чују се гласови и у цркву улази човек са неколико батеријских лампи које дели наоружаној четворки код црквених врата. Снопови светла секу таму. Избезумљена лица људи у којима још увек тиња нада да ће се, чим сунце изађе, вратити у родно село, ту на Кордуну и Банији. Ништа нису криви, због чега да умру те ноћи. Њих више од 300. Први је клонуо човек средњих година. Усташки нож ушао је са леве стране врата и запарао линију према грудима. Крв је шикнула по иконостасу. Људи се неконтролисано повлаче према зидовима, дрхте, не верују шта се догађа. Зашто? Ништа нису криви. Усташе прилазе, хватају најближе, обарају их на под и кољу. Неколико Срба окончава живот у простору олтара. Нагоном који немају ни животиње, снагом која долази из најмрачнијих предела људског бића, људи у црним кошуљама пуна четири сата кољу своје кумове, комшије, познанике са сточних сајмова и сеоских вашара. Само зато што су Срби? Да, само због тога.

Два сата после поноћи, док кроз Глину пролази још једна топла летња ноћ, усташе излазе из цркве. Преко излизаног каменог прага тече крв. И тако неколико ноћи.
Хроничари износе различите бројке, али нема никакве сумње да су усташе, последњих дана јула и првих дана августа, 1941. године, у Глинској православној цркви заклале више од 1.500 Срба. Доводили су их из околних села Кордуна и Баније, у камионима или пешке, у колони.

Мало ко је био везан. Речено им је да нова држава тражи само једну веру, католичку, и да ће сви Срби који оставе православље и прихвате католичанство равноправно стати раме уз раме са Хрватима. До Срба су већ стигли гласови о покољима у селима Прекопа и Бански Грабовац, па се многи одлучују да прихвате другу веру јер ће тако, мислили су, преживети и спасити породице. Забележени су и случајеви да су људи у колонама које су се кретала према Глини тражили од усташке страже да их пусти кућама да се обрију и обуку у свечано одело. Пуштали су их и ови су се враћали у колону. У смрт.

ПОКЛАНИ У ХРВАТСКОМ ДОМУ

Покољи Срба на Банији и Кордуну почели су само месец дана од проглашења НДХ. Прва жртва у Глини био је Адам Ресановић, а убио га је његов кум, Хрват, Јосо Вребац. Зверски, иживљавајући се на њему. После неколико појединачних злочина над Србима, почињених око Ђурђевдана 1941. године, 13. маја Хрвати хапсе 436 Срба, од 12 до 60 година, одводе их до хрватског села Прекопа и убијају целе ноћи; ножевима, маљевима, чекићима, будацима. Ни у Прекопи те ноћи Бога није било. Преживео је само Никица Самарџија. Ваљда да би сведочио. Данас тај правац Глина-Јукинац-Прекопа локални Хрвати зову „Цеста Динка Шакића“.

Само неколико дана пре клања у Глинској цркви, хрватска држава извршила је још један страшни злочин над Србима. О њему се, као и о многим другим злочинима Хрвата над Србима данас не говори. Од 24. до 26. јула усташе су по банијским селима хапсиле Србе и одводиле их у сабирни центар код железничке станице у Банском Грабовцу, недалеко од Глине. Ту је евидентирано 1.285 Срба, од којих је на лицу места убијено око 800 и закопано у две гробнице код железничке станице у Грабовцу. Остали су депортовани у Госпић и живи побацани у јаме Јадовна.

Многа села на Банији и Кордуну после Другог светског рата, све до 1995. године и „Олује“ нису успела да досегну број становника која су имала пре настанка НДХ. Данас у тим селима, спаљенима или празнима, можете срести тек понеког старца. Путеви и гробља зарастају, шуме се спуштају у воћњаке и баште, време и нова хрватска држава бришу и последње трагове Срба на тим просторима.

Славко Голдштајн, хрватски публициста, издавач, друштвени радник, дугогодишњи први човек тамошње јеврејске заједнице, обратио се ових дана Јадранки Косор, председници Владе Хрватске, отвореним писмом у којем је позива да између 29. јула и 3. августа дође у Глину. Дођите тамо – каже Голдштајн – и потпишите одлуку да се „Хрватски дом“ преименује у „Спомен-дом“, да му се врати и име и намена. О чему се ради?
После покоља у Глинској цркви неки немачки официри поднели су извештаје својим вишим командама, у којима се изражава запрепашћење односом новостворене хрватске државе према Србима. Тако се сазнало и за монструозна убијања у Глини, што је навело Анту Павелића да изда наређење о рушењу цркве Рођења Пресвете Богородице. Истовремено Павелић је јавно похвалио Хрвате у Глини наглашавајући како они примером показују исправан однос према својој хрватској држави.

ЗЛОЧИН И ЦИНИЗАМ

После Другог светског рата на месту срушене цркве 1951. године нова, комунистичка, власт подигла је заједничку „спомен костурницу – за све жртве“. Осамнаест година касније (1969) Срби Баније и Кордуна покрећу акцију прикупљања средстава и прилозима из сопствених џепова подижу „Спомен-дом“, зграду која је путнику намернику ипак могла да објасни шта се на том месту догодило лета 1941. године, ко су били убијени, а ко убице.

После „Олује“ и протеривања Срба, у августу 1995. године, једна од првих одлука новоуспостављене хрватске власти у Глини била је о преименовању „Спомен-дома“ у „Хрватски дом“. Тако је и данас.

Голдштајн у писму Ј. Косор, уз остало, каже: „Дужни смо пре укључења у европско друштво да уклонимо неке мрље које већ предуго таворе на лицу и на савести хрватског друштва. Те мрље нам у нашој кући непрекидно стварају раздоре, а у европском друштву са тим мрљама ми ћемо бити непожељан уљез. Најружнија од тих мрља налази се у Глини“.
Даље у писму Голдштајн наводи да је у Хрватској учињено много масовних злочина, али да нигде ниједно место злочина, као у Глини, није обележено са толико цинизма који вређа жртве, њихове породице, сународнике и цело хрватско друштво.

Због чега је Голдштајн ћутао 15 година и тек сада тражи да се на место злочина врати спомен-плоча и старо име зграде – може се само нагађати. Мада, није ни важно. Писали смо о Голдштајну неколико пута и редовни читаоци „Печата“ знају какав закључак да извуку.

Истине ради иницијативу о враћању „Спомен-дома“ покренули су загребачки Грађански одбор за људска права и Центар за суочавање са прошлошћу, а Голдштајново писмо је подршка таквој иницијативи. Иза ове две невладине организације, то свакако треба забележити, стоје Весна Тершелич и Зоран Пусић.

Косор још увек није реаговала, али су реаговали Глињани, Хрвати. Стјепан Тонковић, заменик председника Градског вијећа Глине и председник глинског огранка Хрватске сељачке странке, одбацује ову иницијативу као српску провокацију. То, каже он, у Градском вијећу сигурно неће проћи, ниједан хрватски вијећник неће гласати за тако нешто, а против тога су и глински Хрвати – категоричан је Тонковић. Злочин почињен на том месту, Тонковић, како сам рече, „препушта историчарима“, али додаје да се морају истражити и злочини почињени после Другог светског рата. Није објашњавао шта под тим подразумева, мада није тешко претпоставити.

Не постоји у Хрватској ниједан злочин над Србима који није оспорен, умањен, омаловажен, доведен у питање. Од Јадовна и Јасеновца до „Бљеска“ и „Олује“. Веровало се да покољ у Глини, због своје монструозности и апсолутног познавања свих чињеница, Хрвати никада неће оспоравати. Игнорисати га хоће, али га неће оспоравати. Крива процена.

Први је у ту страшну работу – која је по својој монструозности дошла из истог мозга који је осмислио Глински покољ – кренуо Каптол, Католичка црква, у „Гласу концила“ свом службеном гласилу. Извесни Томислав Вуковић фељтонски се недељама напрезао, укрштајући различите изворе, датуме и сведоке, а све како би посејао сумњу и довео под знак питања сам покољ у Глини. Том нечасном, и нормалном човеку тешко разумљивом послу још се нико од познатих Хрвата није успротивио. Ваљда и то говори о месту, снази и утицају Католичке цркве у Хрватској и међу Хрватима.

http://www.pecat.co.rs/2011/07/hrvatski-dom-na-mestu-zlocina/#comment-14334

Последњи пут ажурирано ( субота, 16 јул 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.