Сасвим недавно Црква је обележила помен Сабора Новомученика и Исповедника руских. У тим данима научна заједница обележавала је двестагодишњи јубилеј Чарлса Дарина, који се прославио својом хипотезом природног настанка животињских врста и човека.

Рекли би, постоји ли каква веза између једног и другог? У животима неких Новомученика веза је постојала. Неке од њих репресивна машина комунистичке државе је окривила управо због неслагања са дарвиновском хипотезом настанка човека, што се тумачило као "неслагање са науком", па чак и "агитација против совјетског образовања".

Например, преподобномученику Варлааму (Никољском) (+1937) у време испитивања, иследник је поставио овакво питање: "Ви сте међу децом, ученицима, покушавали да водите религиозну пропаганду? Пре свега говорили сте о томе да у школама лажно објашњавају настанак човека?" На ово је Свети Отац одговорио: "Прошле године, када сам пролазио поред школе, обратио ми се ученик са питањем како је настао човек, рекавши да је учитељ на часу говорио о томе да је човек настао од мајмуна, и питао ме је, шта ја мислим, а ја сам на то одговорио да је настао од Бога".[1]

У то исто време други светилник Христове вере, свештеномученик Николај (Покровски) (+1937) такође је на ислеђивању одговорио: "Ја сам човек религиозан, никада се нисам одрекао, нити ћу се одрећи својих убеђења, без обзира на то што се религија разилази са науком. Да узмемо питање чак и о настанку човека; ја доказујем вернима и убеђен сам у то да је човека створио Бог, а наука говори супротно."[2]

Преподобноисповедник Гаврил (Игошкин) (+1959) за време испитивања по оптужби да игнорише науку, одговорио је: "То није истина, ја науку волим и цео живот учим, а и другима саветујем да уче, јер је учење - светлост, а неучење - тама... (Али) о стварању живота и човека на земљи ја сам говорио, како је написано у Светом Писму, а другачије и не могу рећи."[3]

У то исто време, сведок који је седео у истој ћелији са свештеномучеником Павлом (Андрејевим) (+1937) говорио је да је "свештеник Андрејев... говорио да совјетска власт проповеда Дарвиново учење, да је човек настао од мајмуна, а то је богохулство и лаж."[4]

Још пре поменутих Новомученика, то исто је говорио свештеномученик Владимир (Кијевски) (+1918): "Тек у данашње време је себи нашла место таква дрска философија, која обара људско достојанство и труди се да свом лажном учењу обезбеди широко распрострањивање...

То учење говори да човек није настао из Божјих руку. У бесконачном и постепеном преласку од несавршеног ка савршеном, он се развио из животињског царства. И као што животиња има мало душе, тако исто и човек... Колико неизмерно дубоко све то унижава и жалости човека! Са највишег степена у реду створења, човек се спушта на једнаки ниво са животињама... Нема потребе да се такво учење оповргава на научним основама, иако је то лако учинити, јер неверје уопште није доказало своје претпоставке."[5]

Такав став наших Новомученика уопште није био случајан ни спонтан, јер су још пре револуције Руски Светитељи једнодушно посведочили оштро неприхватање предложених Дарвинових идеја. У одбацивању тих идеја иступали су, на пример, свети праведни Јован Кронштатски, Преподобни Амвросије Оптински, преподобни Варсануфије Оптински, свети Теофан Затворник, свети Макарије Невски, свети Николај Јапански, а такође су реаговали и Светитељи других Помесних Цркава: у Грчкој Цркви свети Нектарије Пентапољски (Егински), а у Српској Цркви Свети Николај Велимировић. Пошто у кратком чланку немамо могућности да наведемо све њихове речи по том питању,[6] ограничићемо се само речима светог Теофана:

"Код нас се сада намножило много нихилиста, природњака, дарвиниста... а ви мислите, Црква би ћутала, не би подигла свој глас и не би их анатемисала, ако би у њиховом учењу постојало нешто ново? Напротив, Сабор би се одржао истог тренутка и сви они, са својим учењима, би били предани анатеми. Садашњем чину Православља додала био се само једна тачка: "Бјухнеру, Фојербаху, Дарвину, Ренану, Кардерку и свим њиховим следбеницима - анатема!" Да, нема никакве потребе ни за посебни Сабор, ни за какав додатак. Сва њихова лажна учења су већ одавно анатемисана."[7]

Још пре неких стошездесет година, целокупно школско образовање у просвећеној и цивилизованој Европи, укључујући и Русију, био је неодвојиво од религије, и сагласно библијском схватању настанка света, живота и човека. Треба претпостављати да тадашњим многобројним атеистима није било лако. Малобројни међу њима нису имали прилику да од рођеног детета чују: "како тата ти говориш да нема Бога, а нама су у школи рекли да је Он створио човека. Одакле су онда настали људи?" И родитељ - слободоумник је морао дизати очи ка плафону и мрмљати: "Овај... хм... схваташ ли сине..."

Није тешко замислити какав је дар свом том "просвећеном" аудиторијуму представљао Дарвинов "Настанак врста". Наравно, и пре њега су постојали људи који су писали књиге на ту тему, да се "све некако створило само од себе, без икаквог Бога". Али када је Чарлс Дарвин успео дати некакав научни тон сличним конструкцијама, међу атеистичком публиком је то изазвало одушевљење. Наравно, направљена је светска реклама те хипотезе, која је уздигла на пиједестал "општеприхваћене теорије", без обзира на изјаве многих великих научника тог времена, чији су гласови потонули у атеистичком ликовању. У процесу тог кретања, да би што пре исфабриковали чињенице, које су недостајале за потврду новог учења, еволуционисти се нису гадили низа свесних фалсификовања. Међу њима је "питлдаунски човек", "гесперопитек", "археораптор", "Хекелови ембриони" и много другог. Сви они су касније, понекад и деценијама, били званично оповргнути и одбачени од стране научне заједнице, али су одиграли своју улогу у реклами еволуционе хипотезе.

Након револуције, еволуциона хипотеза је постала један од главних адута антирелигиозне пропаганде па је, како смо видели, у неким случајевима постајала и једна тачка оптужбе против служитеља Цркве. Разумљиво је да сви верујући, попут Новомученика, нису били спремни да учине недвосмислени избор у корист Речи Божије и да храбро посведоче тај избор пред "спољашњима".

Ситуација се променила, тако да су сада већ деца верујућих родитеља питала: "Тата, како је у Библији написано да је Бог створио човека, када су нам у школи рекли да је човек настао од мајмуна?" Ето и неки родитељи су онда решили да као одговор мрмљају: "па, знаш, синко... уствари, овде нема никакве разлике... то је све једно исто... наука и религија не могу да противрече једна другој, јер говоре о различитом", и тако даље и томе слично.

Током времена, међу православним хришћанима је оних који тако говоре било све више. Некима се још у совјетско време чинио прикладним да, као одговор на атеистичку критику, одговоре: "ништа слично, нека се еволуција и догодила, али на њу је са небеса гледао и благословио је Бог, тако да она не противречи вери у Бога!"

Апстрактној "вери у Бога", попут деизма, таква тачка гледишта заиста не противречи. Али са Православљем она нема ништа заједничко. У Библији постоји конкретан опис настанка животиња и човека и он се разилази са еволуционистичким представама. Сваком непристрасном човеку је то очигледно. У чему се принципијелно разилазе? У једном случају: "створио Бог од земље", а у другом "настало је само, из воде, а затим једно из другог". Противречност постоји и она се неће уклонити заклињањима да "наука и религија не могу да противрече једна другој, јер говоре о различитим стварима". Како о различитим? Па и Библија и дарвинизам говоре о настанку једног истог света - тог света у коме живимо - а не о некаквим различитим световима.

На тај начин, противречност постоји. Библија се у Православљу не назива случајно Речју Божијом. Она садржи ту истину, коју је Сам Бог открио човеку. Тако да, када избор стоји: да ли веровати Богу, Који је рекао да је Он створио човека од земље, или веровати овом свету који говори да је човек настао од мајмуна - за побожног човека ту не може бити никаквих колебања. Побожни човек ће веровати Богу, па нека му остало, чак и целокупно човечанство, тврди другачије, нека чак, због свог избора, изгледа "глупо" и "заостало" у очима надувених ауторитета овога века, нека чак "престану да се односе према њему озбиљно" и почну да му се смеју.

Уствари, цело питање у вези са еволуционизмом за православног човека означава управо то - питање поверења према Богу. То је лакмус папир, који јавља присуство или одсуство таквог поверења, и уопште, Божијег места у човековом животу. Он показује коме човек више верује - себи и сличним себи грешним људима или Богу. А такође и да ли је он спреман да крене за Богом против стереотипа безбожног света или ће томе претпоставити очување добрих, пријатељских односа са светом.

И овде за православног човека постоји толико додатних оријентира да је немогуће погрешити. Ми, слава Богу, нисмо протестанти. Поред текста Библије и сопственог здравог разума, као помоћ ми можемо узети и древна светоотачка тумачења књиге Постања, како би се уверили да је еволуционистичко учење њима толико туђе, колико и библијском тексту. На крају, можемо да ослушнемо и Светитеље каснијих времена, у којима је дисао исти Онај Дух Свети, као и у древним Оцима, и погледамо како су се они односили према дарвинистичким идејама. За макар мало поштеног и непристрасног човека, све то ће дати очигледан и несдвосмислен одговор.

Они "православни", који знајући то, настављају да буду упорни у својој привржености еволуционизму, чине то - не због неке "нејасноће", већ зато што су учинили свој избор и тај избор, авај, нису учинили у корист Божију. Ако ни речи Светитеља, ни речи Самога Бога нису могли да буду за њих "довољан аргумент" онда наравно, ни речи овог текста такође, неће бити и било би врло наивно мислити другачије.

Неопходно је рећи и неколико речи о онима и за оне који мисле да је тобож то неко "неважно питање" и да је тобож "неважно како се мисли - да ли је Бог из земље или из мајмуна створио човека".

Чак и мало размишљање над тим питањем, за макар мало поштеног човека, показаће да је таква мисао лажна. Најједноставније питање на коме се то показује је - питање смрти. Свето Писмо и Свети Оци уче да у почетку смрти у свету није било, већ да се она јавила као резултат грехопада Адама и Еве, од којих се, кроз првородни грех, раширила на све њихове потомке - "кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт." (Рим. 5:12). И од те несреће је дошао да ослободи људски род Господ Исус Христос, који се такође зато и назива Новим Адамом.

Према еволуционистима, смрт не само да није никла независно од људског греха, већ је постојала у свету до Адама, и штавише, као да је саучествовала у стварању света (заиста, догодили су се милиони смрти "прелазних облика" да би се појавио човек). Ако би се сагласили са еволуционом хипотезом, следи да признајемо да је смрт - природна и неодвојива особина првостворене живе природе, између осталог и људске, Адамове. Иако је, том поводом, Црква донела одлуку: "Ако неко каже, да је тобоже, Адам, првостворени човек, био створен смртним, тако да, погрешио или не, умро би телом, то јест, изишао би из тела не због казне за грех, већ по неопходности природе: нека буде анатема [109. (123.) Правило Картагенског Сабора]."

На тај начин, разлика постоји, и то веома суштинска. Штавише, ако би били макар мало поштени и довели до логичног краја, следи нам да признамо да се, у зависности од прихватања хипотезе еволуције, код верујућег човека мења и слика Бога, Кога он проповеда људима око себе. Или, зар већ нема никакве разлике - говорити да "Бог није створио смрт и не радује се пропасти живих." (Прем. Сол. 1:13) или говорити да је Сам Бог створио смрт у свету, и тако је, без икакве кривице, "наградио" том чудовишном муком Своје створење? Зар и овде нема никакве разлике - говорити да "Бог није човјек да лаже" (Бројеви 23:19) или пружати прилику за схватање да је Бог, тобоже по необјашњивом хиру, слагао Свог Пророка Мојсеја уместо да му поштено каже за еволуцију, а затим је држао у потпуном незнању и Своје друге Пророке, увео је у заблуду и Апостола Павла који је говорио да је "први човјек од земље" (1. Кор. 15, 47.), уводио је у заблуду и Своје Светитеље, и мноштво Својих искрених следбеника до тренутка када одједном, у 19. веку није одлучио да јави истину свету устима енглеског слободоумника, који је, између осталог, говорио: "Тешко да сам у стању да схватим на који начин би било ко могао да жели да се хришћанско учење покаже као истинито; јер ако је такво, онда би незамисливи текст (Јеванђеље) очигледно показивао да су људи неверујући - а у њихов број би требало укључити мог оца, мог брата и скоро све моје најбоље другове, који ће поднети вечну казну. Одвратно учење!"[8]

Понављам се: за човека, заиста верујућег и побожног, неће бити никаквих сумњи у то, како се решава ово питање.

Верујућег човека неће уплашити ауторитетом науке, тог савременог идола, на кога се позивају еволуционисти. Он одлично зна, да је научно знање увек врло ограничено границама тварног, а такође и греховним падом изопаченог људског ума, и зато не може бити задовољан тим знањем, које добијамо посредством откривења онога ко је био јединствени посматрача стварања света. Он зна, да сама еволуциона хипотеза није "установљена чињеница" већ само интерпретација распарчаних чињеница, и при том је далеко од убедљиве, која има много нерешених питања.

Отворено говорећи, еволуционизам стоји на два "кита" - абиогенези и дарвинизму. Сваки од њих има фаталну рањивост управо са научне тачке гледишта.

Абиогенеза - је хипотеза о природном настанку живих створења (биосистем) из неживе материје. Еволуционисти предлажу да верујемо да су се из обичних хемијских једињења, која су се нашла у посебним условима, "сами од себе" одједном појавили најпростији организми, који су, са своје стране, почели већ даље да се развијају у сложеније.

Али како? На то еволуциониста нема основан и макар мало убедљив одговор. Све етапе абиогенезе које они предлажу (биомономери, биополимери, надмолекуларне структуре итд.) - то су чиста гатања и фантазије, које нису потврђене ничим, штавише, оповргнуте су многобројним доказима, који се наводе још од 20. година прошлог века.

Слични прелаз је у принципу немогућ, јер чак и најпримитивнија једноћелијска бактерија представља сама по себи најсложенији систем, чији су сви елементи међусобно повезани и имају конкретну улогу у оквиру основних задатака живог организма - да подржи своје постојање и да се размножи. На пример, најпростија бактерија - паразит - микроплазма - састоји се из 500 гена, а најпростија аутотрофна бактерија из 1100 гена. И ни један елемент - није сувишан. Сваки тако сложен систем не може се створити "сам од себе", по принципу "у почетку један елемент, затим други, и тако даље". Он може да "проради" само ако постоје одједном сви елементи, при том сабрани од некога по одређеној логичности.

Већ читаве генерације научника, током десетина година у стотинама института најразличитијих земаља, покушавају безуспешно да добију "самообразовање" неопходних хемијских једињења у најједноставније једноћелијско створење. У каква све једињења нису спајали та једињења једно са другим, у какве само услове их нису стављали - резултат је један - нула бактерија. И није за изненађење. То је исто као када би сабрали на гомилу нешто гвожђа, стаклића и комада пластике, почели да експериментишемо са тим, и како год их поново мешали и у које год их услове стваљали, сами од себе они се неће сакупити у телевизор!

Абиогенеза се разбија о немогућност образовања сложенијих система путем "меких корака". Све што еволуционисти могу на то да кажу - јесу фантазије сложене у глави и "лаки доручак" - кажу, ево, ево још само мало и код нас ће се сама од себе родити ћелија, треба само сачекати, и ето, тада ћемо све објаснити. Све што су добили је - раст и подела микрокапи, у које су додани ензими (А. Опарин), или сличне реакције у капима, које су добили након загревања смесе аминокиселина (С. Фокс), то јест, некакве рекације, које нису способне за стварање живота у већ припремљеним "полуфабрикатима". И сам С. Милер, након полувековних експеримената, објавио је текстове о нестабилности биомономера. На тај начин, до сада им није пошло за руком да добију ни најпростију бактерију.

Што се тиче дарвинизма, то је идеја о настанку свих врста једне из друге - и коначно од заједничког претка - при условима природне селекције у борби за опстанак. У његовом почетном "класичном" виду дарвинизам се више не користи. Највећу распрострањеност има синтетска теорија еволуције, која покушава да усагласи дарвинизам са генетиком, о којој Дарвин није ни сањао. Уз то постоје и шире се и алтернативне варијанте еволуције - различити салтационистички модели (теорија Елдриџове равнотеже, Берова номогенеза).

Разлика између њих је врло битна. Сагласно са дарвинизмом промене се дешавају у току милиона година, полако, неусмерено, ситно, а сагласно салтационизму, еволуционе промене се догађају веома брзо, усмерено, а затим следе - милиони година спорих адаптација.

Наравно, да би се уверили у неодрживост теорије еволуције, чак не треба читати књиге креациониста - довољно је да се упознамо са полемиком та два усмерења еволуционизма и поновимо са Светим Василијем Великим, да ми "препустивши им да обарају једни друге, сами, не трудећи се да расуђујемо у суштини, и поверовавши Мојсеју да "Бог створи небо и земљу" прославићемо најбољег Уметника, који је вешто и премудро створио свет".[9]

Али, ако већ говоримо о неодрживости тог "другог кита", треба указати на главно лукавство еволуциониста - то што они из примера промене кљуна изводе сам кљун, из промене боје крила изводе само крило, то јест из "параметријске оптимализације" изводе структурну промену, док су то принципијелно различите ствари.

Примере промене у оквирима споре адаптације унутар животињских врста врло лако се опажају у природи, производе се експериментално и потврђују се археолошки, а ето, озбиљне структурне промене, на чијем допуштењу се наравно, гради целокупна еволуциона идеја "природног" преласка једних животињских врста у друге - не налазе се у природи, не производе се експериментално и не потврђују се археолошки. Грубо речено, да би створили нову врсту паса - нема никаквих проблема, а да изведемо "на природан начин" мачку из пса, или, рецимо, крилатог пса - немогуће је.

На сваку молбу да чињенично докажу своје хипотезе, еволуционисти са спремношћу наводе примере адаптационих измена унутар врста, познатих људима хиљадама година пре Дарвина, стварајући слику, да су на тај начин доказали саму основу еволуционизма, то јест, идеју о томе, да су се "саме од себе" догодиле принципијелне структурне измене организама - идеју, коју они до сада нису успели да докажу ни посматрањима у природи, ни експериментима, ни археолошким налазима.[10]

Али ако побожни хришћанин чак и не зна све то, за правилан избор њему је довољно да зна Реч Божију, да не би, како је говорио Преподобни Амвросије, "веровао свакој бесмислици без разлике: да је могуће родити се из прашине и да су људи били мајмуни".[11]

А они, који правећи други избор, називајући себе "православним еволуционистима", природно, из све снаге покушавају да "замагле" и да по сваку цену оправдају свој корак. Али у светлости толико јасних сведочења и очигледних сваком, макар мало поштеном човеку, сви њихови аргументи, попут, да је на пример, "древна јеврејска реч "земља" може да се разуме као глина, то јест, црвенкаста земља, а црвено може бити алузија на крв, на тај начин, под земљом се може разумети и "мајмун" итд. - у стању су да изазову само састрадавајуће жаљење, исто онакво као и уопште, према сваком несрећнику, који тежи да оправда на један или други начин своју заблуду.

Најчешће у пракси, аргумент "православних еволуциониста" је психолошки: указујући на имена неколико познатих свештеника и епископа из 20 века, који су веровали у еволуцију, они страшно питају: аха, да ли смете да кажете, да је тај и тај отац или тај владика био у заблуди? Ко сте ви да говорите да су они били у заблуди, а ви, ето, знате истину? И тако даље и томе слично.

На ово се саговорницима може рећи: ви на једну страну стављате неколико познатих и ауторитетних људи 20. века, а на друге стране нас терате на избор. Али ви грешите, јер правда принуђује да на другу страну поставимо не нас, већ мноштво Светих 19. и 20. века, који су јасно одбацивали еволуцију, а осим тога, и све Свете Оце претходних векова, који су учили о настанку живота и човека другачије од Дарвина, на крају, Самога Бога, Који је у Својој Речи, то јест, у Светом Писму, описао настанак животиња и човека потпуно другачије. И пошто је избор управо такав, не треба да се љутите због тога што при таквој противречности, ми бирамо да станемо заједно са Богом и збором Светитеља Његових, који су несагласни са Дарвином; а не са неким људима, који су сагласни са њим, и да се молимо да Господ опрости тим људима њихову заблуду. Ако ви у тој противречности дајете предност придруживању малобројној групи наших старијих савременика, нама ништа друго не остаје, сем да тугујемо због вас и да се сећамо апостолских речи: "не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје." (Јак. 4:4)

НАПОМЕНЕ:

1. Иеромонах Дамаскин (Орловский). Мученики, исповедники и подвижники благочестия Российской Православной Церкви ХХ столетия. Жизнеописания и материалы к ним. Кн. 6. Тверь, 2002. С. 313.

2. Иеромонах Нестор (Кумыш). Новомученики Санкт-Петербургской епархии. СПб., 2003. С. 209.

3. Жития новомучеников и исповедников Российских ХХ века Московской епархии. Сентябрь-октябрь. Тверь, 2003. С. 122.

4. Иеромонах Дамаскин (Орловский). Мученики, исповедники и подвижники благочестия Российской Православной Церкви ХХ столетия. Жизнеописания и материалы к ним. Кн. 7. Тверь, 2002. С. 162.

5. свмч. Владимир Киевский. Где истинное счастье: в вере или неверии? М., 1998. - Сс. 6-18.

6. Заинтересоване упућујем на мој чланак: "Богословские аспекты проблемы согласования православного и эволюционного учений о происхождении человека" у зборнику "Шестоднев против эволюции", где су сви цитати наведени.

7. свт. Феофан Затворник. Созерцание и размышление. М., 1998. - С. 146.

8. Дарвин Ч. Автобиография, гл. 4.

9. Свт. Василий Великий. Беседы на Шестоднев, 1.

10. Што се тиче последњег, то их је одсуство "прелазних карика" чак принудило на измишљање многобројних фалсификата, који су касније били са срамотом откривени.

11.    Преп. Амвросий Оптинский. Советы супругам и родителям.

 Превод са руског:

Станоје Станковић

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/NovomuceniciRuskiIDarvin.htm