„... Jа сам позван да будем добротвор човечанства. Ја ћу дати мир...“  говорио је Антихрист. И на Конгресу свих народа, који ће личити на заседање Уједињених нација, он ће патетично поставити питање: “Шта још могу учинити за вас?“ 

У програму свога покрета Антихрист пише књигу под називом „Отворени пут ка васељенском миру и благостању“ - натпис прожет хришћанским духом делатне љубави и свеобухватне добре воље.

У савременом екуменском покрету постоје три различита схватања

1. Протестанти су углавном релативисти својој еклисиологији, зато њихово „јединство у вери“ жели само минимум догматскога сагласја међу Хришћанима. Они виде јединство Хришћана као „конфедерацију вероисповести и секти“.

 2. Римско схватање екуменизма: римски бискуп треба да има првенство и власт над свим хришћанима у екумени (васељени).

 3. Православно схватање екуменизма: услов за Јединство вере је прихватање непромењеног учења првих седам весељенских (екуменских) сабора. Православна црква као Тело Христово има своје јединство у Евхаристији, а јерархија је нормални канал непогрешивости (само не и аутоматски, како мисле у Риму, нити случајни, како мисле протестанти).

 Верска политика Антихриста биће синкретизам свих религија. Он ће позивати све вернике да престану са старим препиркама око догматике, а лажни пророк и помоћник Антихриста, неки „епископ“ Аполоније театрално ће да труби у својој верској „широкогрудности“ (уствари равнодушности према Истини), говорећи:“ Ја сам исто толико прави православац, и прави протестант, колико и прави католик!“

На крају, Антихрист ће да позове представнике свих вероисповести да сви заједно учествују у богослужењу. За ту сврху он ће сазидати „велики царски храм“ за уједињење свих култова.

Многи православни верници не разумеју у чему се састоји „екуменизам“. Треба рећи да ми не прихватамо минималистички и и релативистички екуменизам, који заводи у равнодушност према истинама вере као да су, тобоже, све вере једнако добре.

Међутим, то не значи да смо ми против развијања добросуседских односа са другим верама, што савремени екуменизам проповеда. Такво понашање код нас православаца било је традиционално. Узгред буди речено, наш „први међу једнакима“ епископ Новог Рима Патријарх цариградски још од VII века носи титулу „Икуменски“, а сваки епископ православни може за себе да каже: “И ја сам Икуменски васељенски по ширини своје љубави према целој Цркви и према свима људима у васељени“. Тако нешто може да каже и сваки православни Хришћанин, да има икуменску (васељенску) ширину љубави.

            Ипак, међусобна љубав и љубав према неправославнима не разрешава нас, православне, од обавезе љубави према целој Истини. Ми православни допуштамо да Истина постоји једино у Православној саборној Цркви. То релативистички екуменизам не признаје. Зато ми православни треба да разликујемо у овој грчкој речи два изговора: ми Јесмо за православни екуменизам, али нисмо за неправославни екуменизам.

            Човечанство се припрема за дочек Антихриста не само путем религије (кроз синкретизам), него и политички. Треба само поћи у Лондон или Париз, па видети савремени Вавилон где се мешају сви језици и руше старе традиције, а расте тероризам пред којим је влада беспомоћна.

            У целом свету је све веће неспокојство, а то је погодно тле за појаву Антихриста, који ће по речима Владимира Соловјева, понудити вештачки, материјалистички рај свим класама човечанства.

            Ревносни јеврејски верници, у наше дане, нестрпљиво очекују долазак свога Месије.  А блажени Теофилакт Охридски предсказао је да ће доћи „Погубитељ“. Пророк Данило назвао је Антихриста „цар напасти“. Апостол Павле га именује „човек греха“.

            Стога је пораст греха у човечанству најпогоднија припрема за долазак Антихриста.