Архимандрит Арсеније (Папачок) био је један од најстаријих и најпоштованијих румунских  стараца данас. Био је представник златне плејаде румунских духовника XX века, који су били без премца по ватрености своје вере и аскетском подвигу у условима ненасељене румунске пустиње. Био је налик на Авве из древних Отачника, поседовао је искуство у духовној мудрости, префињено проницање у тајне људске душе и изванредан књижевни дар.

Старац Арсеније се подвизавао у непробојним шумама румунских планина заједно са оцем Келеопом (илије). Био је гоњен од стране богоборне власти и затваран због своје вере. Био је отац - исповедник манастира Св. Марије у граду Текиргел, код Констанције. Мудри румунски старац, који би ушао у деведесет седму годину живота 11. августа 2011, упокојио се 19. јула 2011.године.

Питања која следе поставио му је Архимандрит Јоаникије (Балан 1930-2007), надарени духовни писац и песник, аутор румунског Отачника, сабрат и биограф старца Келопе.

-Оче Арсеније, реците нам како да се спасавамо од многобројних земаљских брига; како да нађемо више времена за молитву?

-Оче Јоникије, молитва Богу из чистога срца и усана јесте велика ствар. Молитва је оштра стрела која је све Свете управљала ка Царству Небеском хиљдама година, и не само њих, већ и најједноставније хришћане. Молитва је пробила срце Небеса, можда је дотакла Оне који су били незадовољни житељима земље и спасоносни одговори су се вратили назад истом путањом; таква вера је сачувана на земљи генерацијама.

Брате хришћанине, ти такође имаш своју историју;  ушао си у велику хришћанску заједницу – Цркву – и заувек си откупљен страшном жртвом Спаситељевом. То значи да си од велике вредности и да имаш велику и племениту одговорност.  Да ли је нама толико тешко да једноставно и директно упитамо Бога да нам помогне у нашим невољама и патњама  и да му се захвалимо!?

Где је човек који нема шта да тражи од Господа Исуса Христа и Песвете Богородице? Увредили су Пресвету Богородицу они који је никада нису питали ни за шта! Она је наша молитвена заступница и колико је Бог у стању да учину својом силом, толико може и Богородица својом молитвом. Покажи да си чедо Пресвете Мајке Божије, и имај детиње срце у својим грудима!

Ми се можемо ослободити земаљских брига само ако то желимо – после свега, наше спасење зависи од нас. Као Божија створења, морамо да покажемо добру вољу, да не утонемо у овоземаљске бриге и оптеретимо се њима. Треба да организујемо наше животе као људи узвишених размишљања, као одговорна људска бића. Ако бисмо питали оне који су спасени и живе на Небу: „Шта вас је коштало да постигнете такво блаженство?,“  добили би одговор: „ Мало времена добро проведеног на земљи!“ То значи да ми немамо апсолутно ни једно друго време до ово да наше душе доведемо до савршенства – душе које су позване, надарене и пуне такве решености.

Ми се називамо „анђеоским чиновима“ (монашки чин се зове анђеоски чин). Анеђели се моле непрестано, кроз вечност.

-Који је најлакши начин да се победи грех блуда и телесне помисли?

-У циљу победе над грехом блуда, у било ком стадијуму да је, пре свега морамо тражити милост од доброга Бога. Ово није краткорочна борба, јер ми дефинитивно морамо да постигнемо коначну победу. У почетку, свако види да је немоћан да ту борбу издржи, али Богу је све могуће.

Онај који улази у ову борбу треба:

-          да жели да се ослободи овог греха, без обзира шта се догодило;

-          да се моли свим срцем Богордици, и да пита за Њену помоћ;

-          да избегава, колико год је могуће, све околности које би могле пробудити страсти;

-         да не прихвата у уму оне предлоге које првобитно изгледају невино, а онда попримају обличја.Треба стражити над  мислима, усмеравати ум на молитву – али своју молитву, а не на нешто што је неко други предложио, без обзира ко то био; пребивати у молитви са својим сопственим уздасима, чак и ако је она  без речи.“

Ако је напад агресиван, пријатан, односи победу, човек упорно мора призивати Пресвету Богородицу и не предавати се. Током првих напада, треба се исповедати покајно и чисто, не штедети  себе и не приписвати грехе случајности, околностима или другим појединцима. Много ће помоћи честа исповест.

Отац Јоаникије (Балан)

Духовник треба да има ревност и доброту како би био у стању да своје чедо одвоји  далеко од ове тајанствене и многоструке страсти. Препоручује се читање књига и све што за циљ има припрему за смрт. Изгубљеном ће бити опроштено кроз покајане, без обзира какав грех је починио,  и то ће бити велики успех; али немојмо се варати и мислити да можемо да заслужимо опроштај без покајања. Због овог греха, не можемо знати шта су заиста рај и пакао;  треба мислити о томе и молити се.

Особа која тежи више духовном, али која у већој или мањој мери  ипак буде повређена овим грехом и онда прође кроз бању покајања, самтра то несрећним случајем. Она ће имати озбиљан разлог за истинску, кротку понизност – и ово Богу даје већу радост него кад неко има високо мишљење о себи, јер никада није пао у грех.

Није то парадокс, већ Божанска правда и милост. Он, Господар дома и Добар пастир, напустио је свој тор и пошао да нађе једну изгубљену овцу,  а затим ју је радосно ставио на своја рамена и провео кроз капију Царства славе своје.  Једном сам прочитао следеће: „ Брате хришћанине, веруј ми, постоји две врсте радости које се не могу спојити – не можеш се радовати овде на земљи  у насладама које су пролазне и грешне, а затим владати са Госпдом Исусом Христом.“  „Биће понижени за безакоња своја“(Пслам 106:43) „Ти, безумниче, који време трошиш на зло, копаш  јаму себи, а сутра ће доћи вечност!“ Рекавши ово, мислим да духовник може охрабрити особу која се бори са спољним нападима и са оним природним, изнутра.

-Како неко може да победи славољубље и горде помисли?

 - Грозна и нечиста страст! Зло хвата рибе у овој мутној води! Бог не жели да чује за гордљивца! Одузима му све  благодати како би  пао – можда ће онда постати понизан, како Јеванђеље каже (Петар 5:5)

Бог га напушта, а особа постаје велика гнусоба; Бог од њега одузима сваки осећај лепоте, оставља га да тумара у хаосу, у сваком погледу прљавим и забаченим улицама овога света. Он више нема здраво расуђивање. Свети оци кажу: „Где год је био пад, ту је претходила гордост, која је одрадила свој посао.“ Свака друга страст неће нас учинити толико налик ђаволу као гордост.

Све страсти ће, да кажемо, бити изузете због природе и лоших животних околности, једино гордост се неће моћи ничим оправдати! Она  носи неподношљиву дрскост  – ако може, притаји се за било коју врлину и крије се иза понизности, која јој служи као штит. То често видимо, а како бих доказао оно што говорим, навешћу речи једног оца који је рекао: „Горд  човек  је толико понизан!“

Зато што је гордост толико опасна и тако широко распрострањена у свим узрастима и слојевима, било би добро да нико никога не презре, без обзира колико тај човек охоло изгледао –јер Христ је у њему. Ово ће бити први корак, једна стопа на јеванђељском путу.

Било би добро питати за мишљење свакога, без обзира ко сте; јер ко зна? На крају, Божија милост пребива чешће на једноставнима и неприметнима. Направите метанију, како кажу, иако је само због понизности тела – јер то такође показује добру намеру – и видећете колико су вам потребни људи са којима вас је Бог одредио да живите. Видећете, и уверићете се да у животу мудрост обитава тамо где је понизност – јер Бог је тамо.

Луцифер је пао неповратно; његов грандиозан пад дошао је због једне речи „Ја“. Пошто је пао, постао је супарник за вечност, мрзост опустошења. Нека се нико не вара, мислећи да без истинског прочишћења у бањи понизности може ући у Царство из кога је Анђео пао!

То су укратко моје мисли и мој укор,  да би смо разумели да нас је Бог лепо створио само за себе.

-Како обуздати језик и стећи дар ћутања?

Ово је заиста озбиљна ствар – не бити господар сопственог језика. Као што су Свети говорили: „Језик нас доводи до великог  пада.“ Од говорљивости имамо више сујете него користи, а пакосна оговарања доносе велику опасност не само у овом, већ и у будућем свету. Кажу да у паклу највише има оних који су “убили” другога злонамерном речју!

Брате, мораш волети брата. Није ли ово најважнија заповест Спаситељева? Он је ову заповест дао као круну Његовог учења –  љубав је једини пут ка спасењу, и Он је сишао незаборавном и срцепарајућом Голготом!

Увек морамо понављати људима о одговорности коју носимо током нашег живота, овог јединог времена које нам је дато да ставимо катанац на језик наш и очистимо срце наше од зала. Св. Григорије Богослов каже: „Мораћемо дати одговор за сваку сувишну реч, чак и више, за сваку срамну реч.” Колико је онда ужаснија свака смртоносна реч? Отачник је веома користан у овоме са својим насловом „ Корист ћутања.“

Св. Исидор Пелусиот каже: „ Користан разговор  је благослов, али ако је поткрепљен делима, онда је и крунисан.“ „Јер ћутање доноси већу корист, док наредбодавне речи изазивају бес. Ако су речи и дела уједињени чине отелотворење целе филозофије.“

Чувајте Господа као благо у срцима вашим, пустите вашу пажњу да тамо обитава и останите ту, пред Господом. Тада ћете приметити свако зрно прашине у себи. Тако започиње тајанствено знање. Оно је огледало ума и лампа савести. Оно пресушује пожуду, гаси бес, смирује љутњу,  распршује тугу, кроти дрскост, даје јасноћу ума, одгони лењост, смирује и чини исправним ваше расуђивање; оно рањава демоне и очишћује тело. Такав човек више није учесник у злу. Радије, таква дела су му страна. Све време мисли: „ Коме ћу отићи? Ја сам бедни црв...“ Ово је нешто друго, има везе са сећањем на смрт, човековом вечном судбином и  припада тајанственом знању.

Из књиге: Не ворбесте паринтеле Арсеније. Едитиа ингријита од а Архимандрит Иоаницхие Балан. Вол. 1-3. Едитура Манастиреа Сихастриа, 2004.

Архимандрит Арсеније (Папачок), Архимандрит Јоаникије (Балан)

Превод са руског: OrthoChristian.com

Прево са енглеског проф. Бојана Поповић

7 август 2011 год.

Извор : http://www.pravoslavie.ru/english/47865.htm

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5633