Са игуманијом Дивјејевског манастира Сергијом (Конковом) разговарале су Марија Владимировна и Валерија Колбикова. -Мати игуманија, Свете-Тројице Серафимо-Дивјејевска обитељ је заиста посебан манастир који је познат у целом свету и у који долазе поклоници из свих крајева. Може ли се на основу овога говорити о посебној мисији овог манастира?
-Преподобни Серафим је свенародни светитељ, рођени и вољени. Његово благодатно житије и стање мирног духа, његова жудња за вишим светом све више и више привлаче, постају неопходни у данашње време, јер ми у њему осећамо оно најбоље што постоји у човеку. «Живот и подвизи Преподобног Серафима Саровског нам дају пример тога, како треба да живе хришћани, како да се научимо да волимо Бога и ближње, како да стекнемо навику да побеђујемо саблазни и искушења, како задобити благодат Светога Духа». Ове речи Његове светости Патријарха Алексија омогућавају нам да схватимо зашто људи долазе овде код нас из разних крајева. Каже се да се празном бунару по воду не иде - а ако овамо људи иду значи да они овде добијају утеху и помоћ. Сам баћушка Серфим је говорио за нашу обитељ: «Сретан је онај који проборави код убогога Серафима у Дивејеву од јутра до јутра, јер Мајка Божија свакодневно посећује ово место». То и јесте Дивејево - посебно изабрано место које Мајка Божија посећује, удео, који је она узела под Своје посебно покровитељство. -Може ли се одредити колики је број поклоника који долазе у Дивејево? -Тачан број, вероватно, нико не може знати, јер се сви који овде долазе не обраћају само нашем поклоничком центру. Зна се тачно, да се 1. августа, на дан преподобног Серафима Саровског окупи овде од 20 - 30 хиљада поклоника. Али није ствар у бројности, него у томе што река верника непрекидно долази током целе године. Највећим делом долазе оним месецима одмах после Васкрса - у априлу, мају, јуну, јулу, августу, па све до јаких захлађења. -Како манастир успева да прими тако много људи? -У периоду великог прилива људи морамо да позовемо у помоћ сестре из наших скитова и метоха. У општем код нас има 480 сестара, од којих њих 350 је заузето послушањима, везаним за примање људи који долазе у Дивјејево. А директно у поклоничком центру ради пет сестара. Сада се гради нова зграда поклоничког центра на излазу из манастира. У сали за конференције поклоници могу не само да чују приче о манастиру, него и да погледају видео-филмове. Пројектовали смо нову трпезарију за поклонике јер у летњем периоду морамо да нахранимо људе вани, а зими - у малом простору испод цркве Александра Невског. (поштујући благослов оца Серафима монахиње свим поклоницима који долазе у манастир дају бесплатан ручак, прим. прев.) А по приближним проценама наших сестара из трпезарије за поклонике, у летњем периоду у нерадне дане овде руча до три хиљаде поклоника. Трудимо се да урадимо све што је потребно, да би се они који долазе у нашу обитељ могли помолити не само ујутро (акатист се чита у 7.30 ујутро), него и по дану. Зато се по благослову нашег надлежног архијереја - владике Георгија - акатист испред моштију оца Серафима чита три пута: ујутро и између служби - у 13.оо и 14.оо часова. -Овде, где се скупља велики број људи, увек је присутна комерцијала, трговина, одвија се посебан вид бизнис-индустрије, која се користи светињом места - не прети ли такав проблем Дивјејеву? -Нема претње: сестре се комерцијалом не занимају. Ми се само трудимо да би они који долазе овамо могли нешто узети са собом за успомену: књигу, икону, свето уље или сухарике (суви хлеб исечен на ситне коцкице и који се дели верницима на благослов и на велику радост) освећене у тучаном лонцу оца Серфима. И ако се овим не би бавио манастир, неко други би управо од овога направио прави бизнис. Замолили смо да се уклони са канавке Мајке Божије сва приватна трговина, јер људи долазе овде да би се молили, а њима се нуде сувенири - то није правилно. Ми не заборављамо о истинском циљу хришћанског живота, који се састоји у задобијању мирног духа. Томе треба да тежи сваки хришћанин. -Зар не смета монашкој молитвености овако велико мноштво поклоника? - Трудимо се да имамо за пример свете. Рецимо, блажени Василије Московски је изграђивао «унутарњег човека», ишао је по пијацама, где се и певало и плесало, где је била бука и гужва. Тако и ми: нас је Господ овде поставио, и ми смо дужни да овде изградимо свог «унутарњег човека». Наравно, то није лако у данашње време - непрестално звоне телефони, мноштво људи. Сво време се налазимо у напрегнутости. Али то показује и разлику између нас и светих. Они су ишли по тржници и спашавали се, а ми живећи у обитељи, сво време желимо да тихујемо у осами. А само ономе који је задобио унутарњу молитву, ништа није страшно и ради тога, да би се молио није му потребно да се закључава. Али, имамо ми и скитове - тамо је тиховање и осамљивање. -Где се налазе манастирски скитови и чиме се тамо сестре баве? -Наше сеоско домаћинство је у скиту Флора и Лавра и налази се два километра од манастира. Тамо смо пребацили штале, које су се раније налазиле у Дивјејеву. Скит се налази недалеко од села Осиновке, у којем је живела прва игуманија наше обитељи мати Александра. Она је примила постриг у Флоровском манастиру у Кијеву и у сећање на тај догађај црква у скиту освећена је у част мученика Флора и Лавра. Ту живи 15 сестара, које су задужене за обезбеђивање манастира млечним производима. На територији скита се налази манастирско гробље у коме се сада гради црква у част иконе Мајке Божије «Споручница грешних». Покровски скит у селу Канерга је основан овако. Децембра 1991. године предложили су ми да узмем дрва од старе основне школе и да их искористимо за огрев - у манастиру тада није било дрва. Дошла сам и видела дрвени звоник, на којем је чврсто стајао крст. Црква је била разнесена у деловима још давно од стране мештана, још у советско време, али звоник је стајао чврсто. Рекла сам: «Овде би, изгледа, требало основати скит. Гледајте, крст као да то сам казује». Школу нисмо дирали, него смо је заштитили ради тога да би је обновили. И тек после 10 година сазнала сам да је школа коју смо ми купили за 10 хиљада рубаља, била некада зубарска амбуланта Дивјејевског манастира. А око Канергске цркве су живеле сестре Дивјејевског манастира после затварања обитељи. Вероватно су њихове молитве и довеле до тога да смо изградиле скит. И уколико је раније Канерга била село које се гасило то после изградње цркве почели су овде да се насељавају људи и чак су ме молили да им дам да станују у оној школи. Тако да се сада решавају административни послови у вези с тим. Недалеко од Канергског скита, у селу Авдотево, налази се један наш скит, Никољски. Мештани су се дуго молили за то да им ми саградимо цркву. «Канергу сте узели, а нас нећете», - изјавили су 1992. године. На то сам им одговорила: «Дошли смо у Дивејево да обнављамо - то је наш главни задатак». «А Автодејево је сазвучно са Дивејево, узмите наш храм да обнављате», нису се предавали житељи. И морали смо почети. Када је патријарх у лето 1992 године посетио скит, одмах му је дао име, не премишљајући се, Никољски - у част светитеља Николаја. При обнове цркве смо сазнали, да је у њој служио свештеник Михаил Критски, који је стрељан 1920. године зато што је помагао Дивјејеским сесрама. На оптужбе одговорио је властима овако: «Дивјејевским сестрама сам почео да помажем услед осећаја одговорности пред Богом на Страшном Суду». Када смо обављали радове на цркви, пронашли смо гроб оца Михаила. Тако да се ништа не дешава случајно, и ни један скит немамо просто тако. Сада у Никољском скиту живи 30 сестара. 21. октобра је било освећење главног дела цркве Никољског скита у част Свете Живоначалне Тројице, у којем су очуване фреске старог Дивјејевског иконописа. Још један скит, Знаменски (у част иконе мајке Божије Знамење, знак да ће се од девојке родити Спаситељ) који се налази пет километара од Никољског скита. Тамо су исто живеле сестре Дивјејевског манастира када је манастир затворен, и молиле су се у сеоској цркви која је остала очувана. То је било породично имање Чадаевих, и родитрељи Петра Јаковљевича Чадајева, који је био близак са Пушкином, изградили су велику цркву са пет престола у част небеских покровитеља чланова породице. Данас у Знаменском скиту има 20 сестара. Има и обрадивог земљишта - око 100 хектара земље, велике штале за 15 - 20 говеда. Укупно имамо 11 скитова и 3 метоха. -А где се сестрама више свиђа, у манастиру или у скиту? - Обично ми од 12 јула узимамао сестре из скитова у манастир ради припрема за празник преподобног Серафима Саровског. Празник прође - и оне већ почетком августа почну молити да иду назад, јер тамо где их је Господ призвао, тамо оне и хоће да се врате. Ове сестре воле да дођу овде, да се помоле, да прођу светом Канавком, али свом душом стреме да се врате. Веома воле своје скитове. -Да ли оне тамо одмах и иду? -Не увек. Али из праксе се показало да је у време испитног рока сестре боље сместити у мањи колектив - тамо се оне брже отварају. У великом колективу се лакше изгубити, а у скиту - све се види. Ступају у наш манастир из целе Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана. Има монахиља из Пољске, била је искушеница из Србије. -Савремене монахиње се разликују од оних које су биле у ранија времена? -Наравно да се разликују. Савремено поколење је живело и расло у богоборној атеистичкој средини, и то не може а да не остави трага на човека. Али то, како се остварује долазак човека у веру, - то је тајанствено дејство Духа Светога на душу човекову. У свим временима Господ сам бира за служење, а ако је човек прихватио овај призив, Господ га дарива са свиме. Једна монахиња у нашем манастиру је била из апсолутно неверујуће породице. Осим тога, мајка девојке је била муслиманка. Родитељи су стално долазили у обитељ и водили кћерку кући. И једном је она дошла код мене и каже: «Мати, идем ја у други манастир. И нико неће знати у који». И отишла је. Ето како се човек одазове на призив Бога, и ништа га не може зауставити - ни рођаци, ни одрицања, ни тешкоће. -А како сте Ви сами, мати, овај призив осетили? -На монаштво сам имала благослов духовника, из Тројице-Сергијеве Лавре архимандрита Серафима (Шинкарева). «Духовник над духовницима» - тако га је назвао Патријарх Алексиј И. Живео је 94 године и после тога од како је дошао у манастир за 36 година ни једном није изашао из њега. Чак ни своју рођену сестру - монахињу није изашао да сахрани изван зидина манастира. Био је носилац Светог Духа и није важно то што је имао само три разреда црквене-парохијске школе. Могли сте доћи код њега у келију са питањем, поседети мало тамо, и не поставивши питање, добити одговор. Отац се цело време, непрестано, молио. Једном му је моја мама рекла: «Хтела бих да се моја кћерка определи. Да знам где ће она бити.» Тада сам студирала на медицинском факултету, и нисам имала намеру да ступим у манастир. Отац Серафим јој је одговорио: «Она ће бити монахиња». Мама је била дубоко верујући човек, живот је завршила као схимница, али узвикнула је: «То је веома усамљено, оче». Отац је приметио: «Ето ја нисам усамљен, ни она неће бити усамљена». Дуго ме родитељи, посебно мама нису благословили да идем у манастир. И тек после 12 година са благословима оца Серафима и родитеља нашла сам се у Рижском Свете-Тројице Сергијевом манастиру. А одатле - већ у пустињу Преображења, испоставу Рижског манастира. Имала сам тада 23 године, и ово место ме пленило својом тишином и молитвеношћу. Тамо је све било неземаљско. Необичан човек је био духовник пустињице архимандрит Таврион (Батозскиј). Провео је 25 година у логорима, а када је изашао на слободу, схватио је да не може себе да замисли у «светском» животу. Дао ми је на благослов икону Мајке Божије «Знамење» која је била урађена јерусалимски стилом сликања. Исту такву икону добила сам касније од игуманије, када сам постригавана у манаштво. У то време појавила се у мени жеља да оставим свет. Сећам се, плакала сам, што никада нећу ступити у манастир, јер је било потребно радити после добијене дипломе у институту вишег образовања. То је било 1969. године, хрушчоовско време. Радила сам у периоду од десет година као зубни лекар у граду Александрову Владимирске области, где су ми одредили. Али сваки одмор проводила сам у манастирима. Три године после завршетка факултета предала сам документа у ординацију института за докторску специјализацију у Москви. Али духовни отац је рекао: «Доста је за тебе, дете, учења. Празан је то посао.». А после десет дана документи су се вратили преко поште с писмом: «Нисте прошли на конкурсу јер нисте пријављени у Москви, него у Московској области.» Јер сам ја родом од Сергијевог Посада. У ствари кандидатура ми није била важна: постала дам директор одељења и праксе што је иначе веома сложен посао. А онда, после 10 година шаљу ми са факултета, у којем сам студирала, документе за кандидатуру, а ја тамо нећу. Јер док сам студирала, нисам могла отворено да исповедам своју веру - бојала сам се, да ће ме лишити повећања стипендије или удаљити са факултета. И веома сам туговала кад бих чула речи из јеванђеља: «Ко се постиди Мене и Мојих речи, када дођем у Слави Својој». Господ ми је дао одлучност да носим крст и да га више никада не скидам. Ишла сам у манастире, и сви у граду су то знали, који су долазили код мене на лечење. А овде је Господ тачно рекао: иди и сведочи о том месту где си се ти научила. Отишла сам духовнику да се посаветујем везано за кандидатуру - мислила сам да ће ме уместо тога благословити да идем у манастир. А он каже: «То је добро дело, дете. Иди, учи. А хоће ли хтети и да те приме у манастир». Ипак сам отишла у Пјухтитски манастир, али речи мога духовника су се опет обистиниле: одговор је био негативан. После две године успешно сам завршила практичну медицинску аспирантуру - и предложили су ми да останем на катедри. «Ако останеш, веру губиш», рекао је духовник. Наравно, неразумно је било одрећи се таквог предлога, али одрекла сам се и отпутовала у Рижски манастир. Живела сам три године у манастиру, а онда су ме изненада послали у Преображенску пустињу игуманији. Како тамо да идем, мислим, па скит је пољопривредни, а ја зрно од зрна не разликујем! Дошла сам тамо и прво пошла на гробље. И сетила сам се, пре 12 година сам туговала због тога што никад нећу моћи ступити у манастир. Сетила сам се проповеди оца Тавриона: «Онај ко је положио на своје срце да служи Господу, да не одступа од ове мисли, и у своје време Господ ће то испунити». И Господ је то заиста испунио. После 12 година. Сећам се када сам дошла кући и рекла мами: «Од данас ја месо нећу да једем». Родитељи дуго нису хтели да ме пусте у манастир, говорећи: «Нисмо ми тебе ради тога одгајали, да би под старост остали сами.» Ипак су ме пустили , и то је било на празник Иверске Мајке Божије. Моја мајка се после неколико година упокојила на овај исти дан. Ето такве случајности. Родитељи су умрли овде у Дивјејеву и сахрањени су на манастирском гробљу. Пред смрт су обоје пострижени у схиму. -А онда вас је свештени синод одредио за игуманију Дивејевског манастира којег је требало обновити. Шта ви мислите, ради чега су вас одабрали? -Не знам. Можда јер сам у пустињици ја била главна. Тамо је све било изграђено: свештеничка кућа, гостионица, сестрински конак. Све уређено, односи са свима добри. Ово место је за мене постало рођено, и одлазак у другу обитељ - било је као скок у воду, у неизвесно. А у Дивејеву сам била још као студентица са татом. Сећам се заветног тучаног лонца, велике иконе преподобног Серафима у кући монахиње Ефросиније (Лахтионове). Водили су нас по Канавки, зараслој -ишли смо на извор Цигановку, али тада није било ни мисли о томе, да ћу ја поново овде доћи.Господ није мене овде поставио игуманијом због нечега, него ради нечега. Да би показао Своје моћи у човековој немоћи. И ја сам се потпуно предала у руке Божије. -Како препознати Божију вољу у себи, како усагласити с њом своју вољу? -Сви ми - од искушеница до игуманије - налазимо се у послушању. То јест, изнад сваког од нас јесте старији: тражити од њих савета - и по вери вашој даће вам се. Можемо се обратити надлежном архијереју, а мирјани - могу отићи старцу, духовнику. Али ако питаш за савет, тада требаш то и испунити шта ти се каже као одговор, јер иначе нема смисла ни питати. Може се и унутар себе поставити Господу питање, помолити се и добити од њега одговор. У екстремним ситуацијама чита се три пута «Оче наш» и моли се Господу да нам открије Његову вољу. Тако нешто је заиста могуће. -У света места људи често долазе у нади на чуда, траже исцелења, помоћ у тешким животним ситуацијама. А како Ви одређујете овај појам «чудо»? -Сматрам да је чудо преображење човекове душе, које се дешава при додиру са светињом. Например, човек је дошао у манастир на дан, два на поклоничко путовање или је дошао да посети другарицу - монахињу - а остане у обитељи да служи. Људи би хтели јавна чуда. А чудо преобраћења човекове душе је сакривено од погледа и оно није за све јавно. Недавно је код нас долазио амбасадор из Француске. Шта га је довело овде, преко толиких земаља, чак у Дивејево? Хтео је да се поклони моштима оца Серфима. Срели смо се и рекао ми је да се крстио пре десет година после посете Атонској гори. То јест, доживио је сусрет са светињом, посетила је човекову душу Благодат Светога Духа - и ова душа се преобразила, почела је да све прихвата на други начин. Душа је добила дар вере. У Светом Писму је речено да ако бисмо имали вере колико је зрно горушичино, могли бисмо горе да премештамо. Веома често људи долазе у веру у екстремним ситуацијама. Например, човек се безнадежно разболи, и он, као за последњу сламку, обраћа се Богу. Али када човек добије утврђење у вери или исцелење---, тада га ништа не може омести на овом путу - он постаје дубоко верујући човек. Има тако дубоке вере каква је била например, код Марије Египатске, и тада човек, чак и не путујући у манастир због удаљености места, шаље мараму и моли да је освештамо на моштима преподобног Серафима, а после неког времена нам пише да је добио исцелење од дугогодишње болести која га је мучила. -Мати Сергија, били сте очевидац многих судбина људи. Како се мења њихов живот приликом сусрета са Богом? -Некада је у Рижску пустињу где сам ја била главна сестра----, дошла млада девојка, у хлачама, у раскопчаној кошуљици. После екскурзије ми је пришла и рекла: «Мати Сергија, Ето мени Бог даје све, све што затражим од Њега: кћерка моја расте, муж - прекоокеански морнар. Хтела сам - уписала се на факултет, пожелела - отац ми је купио ауто». А ја јој кажем: «Можда вам све то Господ даје на реверс. Требало би да знате Његову вољу - шта Он хоће, а не шта ви хоћете. А живети треба по Јеванђељу: ако се нисте венчали ви и муж, тада би требало да се венчате, да поштујете све постове, да идете у Цркву, да прилазите--- Црквеним Тајнама ( помазања, исповеди, причешћа...)». «Да, нисмо венчани и постове не држимо, али постоји у нама осећај страхопоштовања пред Богом и благодарности за све што имамо.»: Предложила је мужу да се венчају, али он није хтео. То је било 70-их година, и он се бојао, да ће га сменити са далеких путовања, ако сазнају за венчање. Жена је купила прстење, почела да иде у Цркву, да држи постове. Окачила је прстенове за ексерчић иконе и молила се Мајци Божијој, да она у свему помогне. Кад је дошао морепловац кући са пута, рекао јој је: «Добро, Светка, ајде да се венчамо»! Када је дошла поново код мене, каже да њени родитељи и сестра ништа неће ни да чују о Богу. Ускоро се њена сестра Раиса разболела од расејаности, склерозе и потпуно постала неспособна да се креће. Све друштво је одмах отишло од ње, муж је оставио. Само се мајка о њој бринула, али и она је била при крају снага. Онда је Света замолила да је доведе овде у пустињицу код нас, да би се нека од сестара за њу побринула, и да се мајка мало одмори. Сестре су почела да се брину о Раиси, училе су је да се моли. После три недеље долази мајка и пита: «Како ти је овде?» А она каже: «Тако ми је лепо како ми никада у животу није било. Да ли бих могла овде да останем?» Имала је ране од лежања, не може ни руку да подигне - у потпуности парализована. Мајка је заплакала. Раиса је остала у манастиру, живела још годину и по, и сахрањена је на манастирском гробљу, што представља посебну част, а мајка јој је ушла у веру. Ето тако је све било с промислом. После тога рекла сам Свети: «Остало је да твога оца уведемо у веру». «Како, мати, то је немогуће.» Али ипак, оца су пред смрт помазали јелеосвећењем и причестили. Али најинтересантније је то да Светланин муж већ дуго времена није више морнар, него протојереј Сергије. Често долазе код нас. -Монашки живот је незамислив без читања дела светих отаца. Ко је од њих вама најближи, мати Сергија? -Веома волим Јована Лествичника и Игњатија Брјанчанинова. Када сам имала 16 година, први пут сам прочитала «Лествицу» преподобног Јована Лествичника и плакала на свакој страници, јер сам до тада била сасвим сигурна да живим исправно. И изнанада сам увидела своју апсолутну несавршеност. Мислим, да ме је управо Јован Лествичник призвао у монаштво. И уопште, ништа се у животу не дешава случајно. Некада си давно прочитао књигу и душа се прилепила томе светоме, а после ти добијаш од њега «знаке пажње», како би ја то називала. Например, неко ти поклони иконицу, свето уље од тог свтога, као благослов. Ако се ти молиш неком светитељу, он исто тако може теби слати «Знаке пажње», а да не говоримо о Самом Господу. -Шта би ви могли да саветујете читатеље «Занимљивог врта» и уопште све православне људе? -Да памте речи преподобног Серафима Саровског: за оне који живе у свету доста је да читају ово правило три пута на дан - три пута «Оче наш...», три пута «Богородице Дјево радуј се...» један пут «Симбол вере». То је као лек, који треба узимати по једну кашичицу три пута на дан. Преподобни Јован Лествичник је изузетно лепо рекао: «Удри непријатеља силом Исусовом», То јест не треба планирати, шта купити или саградити, него предати све у руке Божије. Ја, например, будући да сам игуманија, спознала сам своју силну немоћ, и у тој немоћи открила ми се сила Божија. Ево један од примера. На том месту где се налази света Канавка пролазила је канализација. Нисам могла ни замислити како да решим овај проблем да би се пренела канализација на неко друго место, али душа ме болела, јер се на тај начин оскврњавала светиња. Године 1992. су нам израдили пројекат уклањања канализационе мреже из Канавке, али на томе је све стало. После неког времена, изненада се појавио човек, који ми је пружио 5 хиљада долара и рекао: «Мати, ја хоћу да се овај новац употреби за ослобађање Канавке од канализације». И за месец и по дана по оном истом пројекту од раније канализација је уклоњена са територије Канавке. Тако да ће Господ све уредити, ако ми спознамо своју немоћ и ако се Њему обраћамо за помоћ. Како је говорио баћушка Серафим: «Ја овде нисам ни један каменчић померио без воље Царице Небеске». Тако да је основа монаштва - његов темељ - одсецање своје воље. А ако чиниш супротно, Тада Господ уразумљује. Господ нас са нашим високоумним гордим расуђивањем на сваком кораку проверава, а ми стално добијамо двојке. Господ не чини зло, али некада попушта ради нашег добра. Није просто тако написано у Светом Писму: «Немојте се противити злу». За нас је «непротивљење», наравно, - још сасвим далеко, али у стварности, то је духовни ниво хришћанина, који ми тешко можемо досегнути. Не може свако ако га ударе по десном образу, окренути и леви. То нам казује да немамо довољно вере. Чак су и свети Апостоли молили: «Господе додај нам вере!» А шта ми можемо у данашњој ситуацији без помоћи Божије, када смо свуда унаоколо окружени саблазнима света овога века? Шта ми треба да тражимо од Господа? Само једно - утврђивање у вери. Господ је веома близу, и Он о свакоме има промисао, иако је нама то тешко да схватимо. А молити се треба са смирењем - онако како је молио губавац: «Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити». И Господ је одмах пружио своју руку и рекао: «Хоћу, очисти се». Али ми и не молимо, ми захтевамо, да Господ чини онако како то ми хоћемо. Ништа добро из такве молитве не може изаћи. Мој духовник је говорио овако: «Дете, моли од Бога да ти Он да само оно што ће бити корисно за твоју душу». Превод с руског: Наташа Убовић извор: Манастир Лепавина, Српска Православна Црква Извор: http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=555 http://www.rusija.rs/sveta-rusija/besede/1465-gospod-je-veoma-blizu.html?showall=1 http://www.svetinjebraniceva.rs/ |